Повремено се оглашавају звона

После недељне литургије у цркви Светог Георгија у Призрену, са парохом призренским јерејем Јованом Радићем кренусмо пут Средачке Жупе, која је ,,његова парохија“. Да нас поведе до неких сеоских цркава, са нама је пошао и Млађан Лазаревић.

 

Он је све чешће у засеоку Крајићи, где његови родитељи готово целе године живе у породичној кући. Са њим долазе и супруга Данијела и њихова деца, Мина и Лазар. Мина воли да лето ту проводи са својима, а Лазара, који се родио у новембру прошле године и родитељи су пратећи зов завичаја, довели у Свете Архангеле да га крсти игуман Михајло. Млађан нас прво води до села Богошевца, села у чијем имену Бог заузима прво место, као што је то некада било и у животима његових становника. Томе нам сведочи црква посвећена Светом Николи у средишњем делу сеоског гробља. Ниска камена црква из 14. века, са касније дограђеном дрвеном припратом прича своју причу. Сваки је камен упио по ко зна колико молитви некадашњих становника овога села, који су живели ту под обронцима Шаре, пратећи и дочекујући своје очеве и синове, који су често одлазили на печалбу у Америку, зарађивали новац и куповали имања, градили куће и цркве.

ПРАЗНА СЕЛА

Данас у селу нико не живи. Гробља обрасла травом. Једини мештанин села је отишао негде, а код њега је кључ од цркве, па у цркву нисмо могли. Млађан нас води даље кривудавим шумским путем до села Драјчићи. – Лепо село, а како ли је кад снег напада? – питамо Млађана, јер планинским путевима зими аутобуси не иду, а горе су углавном старачка домаћинства. Од тога српских само неколико. Остало су Муслимани.

– Не знам ни ја како су се организовали последњих година. Сигурно им неки приватник машинама очисти пут – одговара Млађан. Испред цркве Светог Николе у Драјчићима чека нас тридесет деветогодишњи црквењак Дејан Симић. Он брине о цркви, отвара је верницима и посетиоцима, а њих како нам рече готово да и нема. Натпис над улазом цркве каже да је ,,подигнута у 13. веку“. У цркви старе фреске и иконостас. Над улазним вратима чардак, од лепо украшених греда и дасака, узак, колико да се на њему одмори онај ко жели да се попне на звонару и зазвони. Жали се Дејан, да нема посла, да је у селу мало људи. Живи са старим родитељима од њихове пензије. Он нигде не ради. Отвара цркву само кад звони за празнике или кад се служи опело неком преминулом старом мештанину Драјчића. Сеоским улицама не срећемо више никог. Стара школа је некада била пуна ђака, у којој је Дејанов учитељ Тома, држао часове и својом строгошћу и знањем васпитавао ђаке до четвртог разреда, да би од петог, наставили школовање у Средској. У Мушникову нас у порти цркве Свете Петке дочекује Снежана Славковић. Поздравља оца Јована, и идући ка цркви показује му звонару која треба да се поправи. Она и супруг су претходних дана сређивали цркву.

– Очистили смо, оче, колико смо могли, ал треба ту пуно да се уради. Видите у цркви има доста влаге, а и зидови су испуцали у неким деловима – рече. На једном од очуваних фрагмента фресака угледах загрљене Свете апостоле Петра и Павла. Ретко се тако приказују. По њима неки ову цркву зову и црква Св. Петра и Павла.

– У овим сандуцима су се некада чували дарови које су верници доносили Светој Петки у току године. Сад нема људи, нема дарова… празни су – каже Снежана. Излазимо из цркве и она уздишући показује дебело стабло заветног храста. Снежана је од недавно преузела кључ од цркве и наставила породичну традицију. Њена баба, Драга Илић је до своје смрти бринула о цркви. Са жељом да сазнам нешто више о животу у Мушникову некад, полазим за Снежаном. Рече да је ту у кући на неких педесетак метара удаљеној од цркве Свете Петке, са мужем и старим родитељима. Улазим за њом у кућни вајат из којег су врата водила у још две собе. Кроз отворена врата једне од њих, угледасмо Снежаниног оца који је напунио 99 година. Лежао је у постељи. – Слабо чује – каже Снежана. А некад је могао да исприча све о селу, људима, животу… Кроз врата, застакљена на горњој половини, уђосмо у двориште иза куће. Окруживале су га помоћне зграде од ћерпича и плетени амбари, какве је некада имало свако сеоско домаћинство. На троношцу крај шпорета затекосмо Снежанину мајку, Савастију Недељковић.

– Мамо, имамо госте! – каза гласно Снежана са врата. Очи старице се зацаклише, а на лицу се појави осмех. Покрену се на столици, желећи да устане, ал јој ја приђох видевши да хоће да се поздравимо. Приђох да јој целивам руку, како се код нас у Метохији поздравља са старијима, а она ме загрли. Топлина загрљаја деведесетдвогодишње старице коју први пут у животу видим, учини да осетим да сам код најрођенијих. Из отворене рерне старог шпорета ширио се мирис домаћег хлеба. У великој тепсији, све један до другог, готово идентични, пекли су се колачићи од хлебног теста. Снежана, проверавајући, на захтев мајке, да ли су печени ,,кравајчићи“, казује ми да месе хлеб од интегралног брашна.

– Здрав је и прија нам. За разлику од нас две, обучене у танку летњу гардеробу, бака Савастија је била у џемперу, а преко сукње је имала дебелу кецељу. – Она је новинар, дошла је да јој причаш о Мушникову некад – представи ме Снежана.

ПОВРЕМЕНИ ДОЛАСЦИ

– О што да ги кажувам, све сам забравила, не знам ни коа сам – рече бака Савастија, али чим седох поред ње, она поче да прича, не одступајући од свог сречанског говора.

– Стара сам, и ја и он, показујући руком на собу у којој је њен супруг лежао у кревету. Муке мучет деца ос нас. Овде не можемо сами, а они не можат ос нас нигде. Да се разболимо нема лекови, и тако у лето смо овде, у зима отинемо тамо код деца. И нема народ наш у село, можда само дваес душе. Све се растуцало куд кои. А пре било много лепо. Пуно село народ. Све смо имале и имање и кућа. Ова кућа направи деда, он бив Американац. Тамо ишо да работа и овде кућа напрајив. Имало се, али се и работало. Смо држале краву, овце смо држале, коња… А њиве на све стране око Мушниково. Смо вршиле, смо жњеле пшеница… А за празнике смо ишли у црква наша, за Петковдан ту у Света Петка и доле у Свети Никола за Никољдан. За Госпођиндан смо ишли у Срецка. А за Велигдан крсти се носиле по цело село. Мој муж до пре две године по цело село заодив. Прво у ова наша црква Света Петка, па около до цркве Свети Никола, па јопет на други крај око село и назад у ова наша црква. Прво поп да служи, да заоди око црква, а после да се зберет за јен астал, ће се попије по коа ракија, ће се донесе и нешто за мезе. За Божић се носило коштањи и пихтије и се кувала ракија. Сви смо ишле. Е сад не могу да идем нигде. Ноге ме болет, ћерка иде у црква, она највише се мољет за нас у Света Петка. У Мушникову је постојао и лазарички обичај, али баба Савастија никад није ,,играла“ Лазарице: – Ја несам никад играла, а девојчики сам ги праила. А имало и Лазар и Лазарче… све лепо било… Осим Снежане, баба Савастија је подигла још четворо деце.

– Први муж ми умрев, у војска бив, се разболев и умрев, па сам се удала за други који имав два сина ос прву жену. И ја што сам родила две ћерке и сина. Имам унучики и праунучики, не знам колико, несам бројала, а јуче ми се родив и један чукунунук… Кад пођох из куће, бака Савастија ме испрати речима: – Дођи још кои пут! Да пијемо каве! Ако Бог да, рекох да попијемо кафу за коју данас нисмо имале времена. И продужих низ пут до друге цркве у Мушникову, посвећене Светом Николи. Са црквењаком Веском су ме чекали Млађан и о. Јован. Веско нам откључа цркву, за коју рече да је подигнута одмах после Косовског боја. На иконостасу угледах окачену икону на којој је Свети Сава приказан како благосиља Српчад. А Српчад у сречанској ношњи… ,,Дај Боже!“ прошаптах. Млађан, који је стајао крај мене ме погледа и упита шта рекох.

– Дај Боже да опет Свети Сава благосиља мале Сречане који ће се овде окупљати као некад! – рекох показујући руком ка икони. Са том жељом изађосмо из цркве. Сунце је полако залазило иза сречанских шума. Кренусмо пут Призрена. Оливера Радић

Подели на: