среда, 22. септембра 2021. | 12:43

Познавање свог језик и писма, мерило је образовања

Поводом Међународног дана писмености 8. Септембра

 

 

Што се тиче писмености код нас, ми у европоским оквирима стојимо у некој средини, релативно добро, али увек може боље, каже професорка др Снежана Башчаревић

Писменост се традиционално сматра способношћу читања, писања, употребе језика и да је она људско право. Међународни дан писмености обележава се широм света 8. септембра, а УНЕСЦО је обележавање почео 1966. године. Циљ је да се сваке године међународна заједница подсети на статус писмености и образовања на глобалном нивоу. Прецизније, циљ дана писмености је да укаже на важност писмености за појединца, заједницу и друштво у целини.

Ђаци треба да богате свој фонд речи

Поводом Међународног дана писмености разговарали смо са Снежаном Башчаревић професором књижевности на Учитељском факултету у Призрену са привременим седиштем у Лепосавићу.
-Образовање, односно пуна писменост становништва и данас је у развијеним земљама једна од основних тема. Што се тиче писмености код нас, ми у европоским оквирима стојимо у некој средини, релативно добро, али увек може боље. Познавати свој језик и писмо, једно је од мерила образованог човека. Ђаци у основним и средњим школама и студенти на факултетима треба да познају граматику и правопис и да богате свој лексички фонд, а то је могуће побољшањем статуса србистике у основној и средњој школи, на наставничким факултетима, каже др Башревић.
Међу младима је изражена употреба жаргонизама и страних речи. Такозвана нова писменост, односно информатичко описмењавање и нове форме комуникација, стигли су на сцену крајем 20. и почетком 21. века. -У 21. веку се све више говори о информатичкој писмености, али можда пре треба говорити о базичној писмености, а тек онда о функционалној писмености. Данас бити писмен не значи само познавати граматичку и правописну норму. Својим студентима настојим да укажем да је обавеза сваког будућег учитеља и васпитача да се залаже за очување нашег језика, књижевности, писмености и језичке културе. Да су дигиталне технологије пожељне, али не и обавезне, истиче професорка Башчаревић.
Мада је присталица учења страних језика, јер човек вреди онолико колико страних језика говори, исто онолико колико је и књига прочитао, др абшчаревић није присталица увођења страних речи у наш језик, јер је српски језик изузетно богат речима и није потребно да наше речи замењујемо туђицама..
Професорка Снежана Башчаревић упозорава да се недовољно користе библиотеке, читаонице. Такође указтује на значај већег контакта са књигом, посећивања позоришта, музеја, културних мани фестација. Она указује и на значај предмета књижевност, како у основним и средњим школама, тако и на наставничким факултетима. Само из овог предмета у раду са децом, будући васпитачи, могу се упознати са терминима бајке, басне, ређелице, разбрајалице, успаванке, загонетке, питалице.

Колико честу употребљавамо ћирилицу?

-Да би се побољшала писменост потребни су добри језички стручњаци, којих у нашој земљи свакако има, само је потребно имати у виду њихове добронамерне идеје које се односе на побољшање језика и писма. Као основно полазиште, акценат треба ставити на стручно усавршавање учитеља, који су битни за стицање првих знања. Наставници, такође, треба да похађају семинаре за усавршавање језика и књижевности, јер језик и књижевност су неодвојиви. Настава треба да буде добро осмишљења и прилагођена ученицима.
Ако су наши идентитетски критеријуми српски језик и ћирилица, нека се бар 8. септембра, свако од нас запита колико често употребљава ћирилицу и колико често употребљава књижевни, односно исправан и нормативни српски језик. Према свом језику и његовој правилној употреби често се односимо немарно, што би требало променити, зато би брига о српском језику и ћирилици требало да буде свакодневни задатак целог друштва. Тако ћемо допринети очувању наше свести и идентитета.
 С.Ђукић

 

Подели на: