ПРАВДА ИЛИ ПОЛИТИЧКА ИГРА

Пише: Рада Комазец

 

К ажу да је председник привремене приштинске администрације Хашим Тачи већ био у авиону за Вашингтон када га је из сна о припајању Прешева, Медвеђе и Бујановца такозваном Косову вратила макар на тренутак у стварност (не очекивана) оптужница Специјалног суда. На галерији политичких ликова Тачи се волшебно појавио још у злогласном Рамбујеу 1998. године у чудном историјском тренутку. Дуго се успињао и задржавао на таласу беспоговорне западњачке подршке „косовској самосталности“ оличеној у Клинтону, Олбрајтовој, Кларку, Фишеру и другима. Када је у преговарачкој фази у Рамбујеу инаугурисан у шефа косовске (албанске) делегације гурајући у други план дотадашњег неприкосновеног косовског албанског лидера Ругову, многи су помислили да ће до тада политички анонимац у униформи „ОВК“ остати само епизодиста у срамној представи Запада у отимању Косова и Метохије и да ће дрчни Тачи остати вечно на маргини политичке номенклатуре косовске албанске позорнице. Временом и вољом западних ментора „косовске државности“, озлоглашени ратни командант терористичке ОВК познатији под надимком „Змија“ постаје значајан фактор косметских трагичних збивања, господар живота и смрти у ратним и поратним катаклизмичним догађањима на КиМ. Предводник „ОВК“ постао је, на жалост, за Запад легални заступник „косовске државности“, вечити преговарач и уцењивач, трајни фактор изазивања проблема, а не и њихових решавања, вешт и неуморан заговорник незајажљивих великоалбанских апетита, поборник једностраних наметнутих решења, лидер који је српску страну у дијалогу Београда и Приштине доживљавао искључиво као средство за постизање сопствених циљева. Ортаци у злочину, Тачи и Весељи су релативно млади људи и никако не би могли бити конзументи измишљеног архетипског страха од Срба и наводне српске хегемоније, али су били, ако не творци оно заступници, протогонисти метафизичке мржње и нетрпељивости до нешватљиве неподношљивости према свему што је српско. Као политичаре карактерише их велика надменост, осорност и гордост, а као наводни борци у рату против Срба испољавали су невиђену нељудску окрутност. Ни Тачи ни Весељи нису се нимало трудили да се удаље од сваког трага својих недела, што би их сада могло и те како коштати. Уз то могло би се десити да јатаци и ризничари њихових тајни „отворе душу“, а онда би било и сувише тешко чак и евентуално њима наклоњеном суду да мач правде задржи у корицама. Можда не тако драстично и Тачи је као
Харадинај био крајње суров, поготово свиреп према оним Албанцима који су сачували било какву могућност толеранције према неалбанском живљу, а посебно онима који су испољавали минималну емпатију, као најдрагоценије осећање скривено у средишту људскости свих народа па и Албанаца. Његову кривицу увелико дели западни блок међународне заједнице форсирајући индолентне представнике који су уместо непристрасности и поверења продубљивали јаз између српског и албанског народа. Као једна од главних фигура приштинских власти, Тачи, више од две деценије, перфидно, подло и острашћено ради на поништавању и потирању српског народа и српске државе на простору јужне српске покрајине. Као вешти манипулатор успео је да опструише готово све договоре са Београдом. Наравно уз ноншалантну прећутност инертне ЕУ администрације и нескривену наклоност великих западних ментора. Навикнут на благонаклоност покровитеља често је правио превелике раскораке са стварношћу без последица, бар до сада. Разљућена Трамповом све чешћом игноранцијом Ангела Меркел извлачи из рукава најјачу карту „отпечаћује оптужницу Тачију и Весељију“. Уколико оптужница против Тачија буде и потврђена, имаће ефекат тектонског поремећаја ширих размера у албанским димензијама. Да ли је дошла са закашњењем или баш у право време зависи од угла из којег се анализира и шта ће из ње проистећи. Је ли то стварни покушај где злочинци одговарају за своја злодела или само облик политичких разрачунавања САД и ЕУ (Немачке), остаје да видимо. Све док је изгледало да америчка администрација Западни Балкан види као простор који би требало да сам решава већину својих нерешених проблема, многи су Тачија видели као „америчког човека“ и некога коме је готово све допуштено па и његов чврст став о беспоговорној косовској независности, за коју је засигурно веровао да ће је условно добити или верификовати баш у Белој кући и то ових дана. Можда би се нешто слично и десило, али Трпамп није Клинтон. Шеф најмоћније силе на свету потврђује да ће и на спољно-политичком, као и на унутрашњем плану, бити упамћен као председник који је кључне одлуке доносио чешће и самосталније од свих својих претходника. Четрдесет пети амерички председник показује да је и први председник САД који доводи у сумњу умрежено мишљење да је свака администрација која води спољну политику налик танкеру чији се правац споро или никако не мења. Много што шта се временом мења, па и миљеници могу постати кривци, а ако се ништа не мења, време не постоји, што би рекао Аристотел.

Подели на: