понедељак, 26. октобра 2020. | 10:55

Претрпели страхоте, али успели да опстану

Сећање на све страхоте које су прошли још је свеже. Троје Срба је после доласка Кфора киднаповано и само је тело Драгана Славковића идентификовано, о осталима се ништа не зна. О ужасу претрпљеном за време мартовског насиља причају као да је јуче било, јер су и тада гореле српске куће…

 

Рабовце је мешовито село у општини Липљан. Смештено је у плодној косовској равници на пет километара од Липљана. Урошевац је само 15 километара даље, Приштина мало преко 20. У центру села налази се црква Свете Недеље а око ње српске куће са великом окућницом. Поред села пролази пруга Косово Поље – Скопље и кажу нам да су имали железничку станицу. „Све је некада било на дохват руке и много лакше него што је сада“, присећају се Рабовчани неких срећнијих времена. У јуну 1999. године било је 55 српских кућа и исто толико Албанских. Сада је тај број, говоримо о српским домаћинствима, преполовљен и ако се продаја настави, односно одлазак људи, за десетак година у Рабовцу више неће бити Срба. Широј јавности је село познато по томе што је до недавно школа била мултиетничка. То је истурено одељење ОШ „Браћа Аксић“ из Липљана и често је део у коме наставу слушају српска деца каменован.

ЖИВО СЕЋАЊЕ НА МАРТОВСКИ ПОГРОМ

На самом улазу у село препознајемо српску кућу, јер се на њoј виде трагови паљења, обрасла је у коров и већ дуго напуштена. Око ње нове куће у којима живе Албанци. У непосредној близини је и нова школа коју похађају албански ученици и Рабовчани сматрају да је та одвојеност ђака учинила да се српска школа и деца у њој више не нападају. Преостали Срби из Рабовца нам рекоше да је поменута кућа запаљена 1999. године и да припада породици Ђокић, али и да није продата. Рекоше нам и да је сећање на све страхоте које су прошли још свеже, односно да ни један детаљ никада неће заборавити. Троје Срба је после доласка Кфора киднаповано и само је тело Драгана Славковића идентификовано, о осталима се ништа не зна. О ужасу претрпљеном за време мартовског насиља причају као да је јуче било, јер су и тада гореле српске куће али, упркос свему, опстали су. – Ваљда нас је Бог сачувао – кажу Слободан и Љубинка Мицић чија је кућа била запаљена марта 2004. године и настављају: – Нисам веровала да ћемо успети да опстанемо, али ево нас у нашој кући. Није било лако, али ми смо у таквим условима подигли, школовали и удали својих пет ћерки. Свакој смо свадбу правили са српском заставом на кући. Свака је из дворишта у колу изашла, како и треба по нашим старим обичајима. Прва свадба је била 2005. године – са осмехом на лицу прича Љубинка. Међутим, и код Мицића, као и код огромне већине Срба јужно од Ибра, срећа је увек са неком тугом помешана. – Годину дана пре свадбе десио се 17. март и још један погром Срба. Наша кућа је тада била спаљена до темеља. Једва смо живе главе извукли, и то су нас из куће отерали припадници Кфора, јер није било безбедно. Запаљена је још једна кућа у селу али она није потпуно изгорела, страдала је једна соба – причају нам Слободан а његова супруга и настављају: – Свакој сам ћерки својим рукама девојачку спрему спремала. Све је са кућом изгорело, све је нестало јер су Албанци насрнули на нас баш зато што смо били седмочлана породица. Мислили су кад се нас реше, лако ће са мањим породицама. Да не помињем све остало, и од њихове спреме и комплетног покућства, све што смо целог живота стицали нестало је у пламену – каже Љубинка. Кућа им је обновљена и већ следеће године правили су свадбу. -Уздигли смо се из пепела, обновили живот и организовали весеље. Прво смо позвали на свадбу комшије Србе из села. Никада нећемо да им заборавимо колико су нам помагали када нам је било најтеже и када смо са децом били без куће. После њих је на списку била фамилија. Једноставно смо нашим Рабовачанима толико дуговали. После смо још четири свадбе направили, наше девојке су то заслужиле – прича Љубинка.

„МАМА, ТАТА ДОШЛЕ СУ УЋКЕ“

У лето 1999. године Албанци су Мицићима запалили жито, али ватра се угасила, лопови су 2001. године покушали да украду пет бикова и три краве из штале, али су их чули, изашли из куће и они су побегли. – То је Господ сачувао, нема другог објашњења – кажу нам Мицићи. Сећају се и како је само чудо спасило њихове четири ћерке које су у јуну 1999. године изашле да испрате кући другарицу која им је била у посети. Док о томе прича Љубинка и сада сва дрхти. – Срећа па им је на улици пришла стара комшиница Албанка коју су оне познавале. Док су биле у њеном друштву одједном су се око њих створили припадници такозване ОВК. Оне су заћутале а само је Албанка причала на албанском језику. Вероватно су помислили да су њене унуке, и удаљили се, а оне су побегле кући преплашене. Сећам се вике у дворишту: „Мама, тата дошле су Ућке“. Дошли су да нападну село, да нас протерају, али смо се брзо самоорганизовали и отерали их. Побегли су кроз дворишта наших комшија Албанаца. Тада смо видели са киме смо свих ових година живели и знали смо да ће опстанак бити тежак – присећа се Љубинка и опет узнемирено понавља да су могли четири ћерке да јој отму. Од силних стресова и живота у страху три ћерке су имале пробелема са штитном жлездом. После погрома 17. марта Слободан је имао мождани удар. Њих двоје живе сами – иако их ћерке редовно обилазе – у потпуном окружењу Албанаца. Њихова окућница има 40 ари, а у непосредној близини куће им је њива од 30 ари. – Долазе и нуде неку мизерну цену, али их ми одбијамо. Знају да смо сами и болесни, све они знају. Свашта нам је преко главе прошло, али чини ми се да је најгоре време иза нас. Говоримо са комшијама Албанцима, али нисмо се вратили на ниво пре бомбардовања. Занимљиво је да и Албанци одлазе из села, посебно млади. Осипају се, и из године у годину све их је мање. Имају нову школу, али деце нема, прича нам Слободан и са поносом каже да је овог лета иза куће ископао нов бунар.

ЖИВЕ ОД СВОГ РАДА

Он и Љубинка су срчани болесници. У селу имају амбуланту, али ретко долази доктор и лекова нема. Купују их на рецепт у Врању, Нишу, Крушевцу, тако што замоле некога ко иде послом да им у некој од државних апотека подигне лекове. Када никог не нађу, што је последње две године ретко, купују код приватника. Када се то деси онда за лекове потроше целу Слободанову пензију која је нешто више од 14 хиљада динара. – Радио сам у Македонији 14 година и тамо сам остварио право на пензију и примам 150 евра. За 26 година радног стажа код нас, десет година стажа није нигде уписано, каже разочарано Слободан и наставља: – Ми смо навикли да живимо од свог рада. Обрађујем осам хектара земље од којих су три моја. Радио сам у закуп много више, али је сада то продато. Имамо 35 свиња, живину. Садимо башту, имамо воће и ове јесени треба 16 казана ракије да печемо. Све што рукама можемо да произведемо имамо и пуна нам је кућа. Не чекамо да нам неко нешто поклони, сами се за себе боримо. Имамо 13 унучића и они су наше највеће богатство. Организовали смо свој живот у постојећим условима и на свом смо имању. Да је живот у мешовитим срединама могућ сведочи и млади брачни пар из Рабовца Милош и Тања Михајловић. Они имају петомесечну ћерку Христину и недавно су се уселили у нову кућу од 62 квадрата која је сазидана средствима Министарства за заједнице и повратак. – Имам 28 година и не размишљам о томе да одем из Рабовца. Мени је овде добро, овде је моје место под сунцем. Последње две, три године нема проблема са Албанцима и ја са свима у селу добро живим, прича нам Милош и додаје: – Имам родитеље и брата и сви исто размишљамо. Добио сам и нову кућу још само намештај да сигне и мирно можемо зиму да чекамо“. Милош и Тања су обезбедили огрев за зиму. То је за њих врло важно јер живе од социјалне помоћи. Док је време лепо Милош ради за надницу у селу. На два хектара земље имали су засејану пшеницу тако да не брину о хлебу, а њоме хране свиње и живину. У склопу окућнице је и башта са поврћем, тако да имају за најосновније. – Не кајем се што сам се удала у Рабовцу које важи за изоловано место у коме су протеклих година Срби много тога претрпели. Мени је лепо. Ово је лепо село и може фино да се живи, каже нам Тања, док у рукама држи своју девојчицу. Министарство за заједнице и повратак саградило је четири куће у селу у циљу пружања подршке младим брачним паровима да опстану и свој живот граде на својим вековним огњиштима. Људи које смо обишли у Рабовцу су скромни. Свесни су да би могло и више и боље, али свој крст часно носе и боре се да издрже ова тешка времена. Иза њих су тешке две деценије. Шта их у наредном периоду чека не знају. Знају само да је тренутно мирно, да их нико не напада. Раде своја имања и чувају оно што су од предака наследили. М. Чанковић

Подели на: