ПРОГОН
Пише: Рада Комазец
У свитање топлог јунског дана те фаталне 1999. године тешко је корачала непрегледна, жалостива колона Срба кроз безнађе са неподношљивом тескобом у души, коју су појачавали крвнички претећи погледи Албанаца, нагло и изненада пристиглих са свих страна света, равнодушни пропратни погледи војника Кфора, можда и недовољно свесни, да управо својим присуством појачавају трагику једног старог европског народа, савезника њиховог у свим ратовима и потпомажу срамну и подлу намеру својих влада, да свету вековну српску земљу предају распомамљеним хордама белосветских авантуриста и терористичких завојевача. Две деценије касније, враћају се сећања, проткана сликама младости, носталгије, сете, али и трауме, трагедије, губитка, нечовештва, насилништва, бруталности и прогона. Сувише је мало простора да бисмо описали све наше прогоне са Косова и Метохије, али је злочин прикривати злочине па се сетимо макар неких. Сетих се доктора Петковића, комшије Новице Марковића, баке Наде Васић из Приштине. Упркос терористичкој банди „ОВК” која уласком НАТО пакта на простор Косова и Метохије дивљачки упадала по српским кућама и становима и хватала и одводила Србе, они нису желели у колону несрећника, које депортују из завичаја, већ су остали у свом граду, да их греје косовско сунце, да гледају косовско небо и слушају песму птице кос, јер никоме ништа лоше нису учинили. Никада их више нисмо видели. Тог 12. јуна 1999. године, уласком НАТО пакта у нашу јужну покрајину, кренуо је јавни терор према српском народу. Сливале су се прве колоне из Метохије, уплашене деце, стараца, жена и бивале све дуже и шире према Подујеву и централној Србији. Док су под присилом одлазили, албанска разјарена, крвожедна руља заслепљена мржњом, поред пута се грохотом смејала бацајући на очајнике каменице, флаше и све што им се нашло под руком. Данас, 21 годину након депортације и прогона, нема повратка. Чека вас онај крвнички поглед комшије као када су вас протеривали 1999. године, немиран сан, трпљење и још безброј искушења. Насиље над Србима на КиМ је организовано и континуирано. Зулуми, силеџијство, злостављања, дивљаштво, дискриминација, тероризам, киднаповања и убиства, у јуну 1999. године су само кулминирали. Након прогона, депортације, киднаповања и убијања српског становништва, паљења и скрнављења светиња, видевши да је Српска православна црква одлучна да остане на својој светој земљи, наставили су са фалсификатима и негацијама српске историје, не би ли уништили сваки траг вековног бивствовања српског бића на Косову и Метохији. Опасно је и контрапродуктивно замагљивање разлике између реалног и објективног, стварног и имагинарног, између лажне преправке стварности и оне друге политикантске, коју по сваку
цену желе да нам наметну. Како би истина била изражена и прецизна неопходно би било да се такве квазинаучне формулације исправе тамо где су и кривотворене, (у самој Албанији), али то се нипошто и никада неће десити. Дуго и предуго је САНУ, Матица српска, научне универзитетске институције, медији, политичари несвесно или из политичко-идеолошких разлога занемаривали чињеницу да из неких суседних земаља, посебно Албаније, деценијама и вековима фрагмантно насрћу, не само на српске вековне територије, већ на целокупни културни, верски и национални идентитет Срба уопште, утирући тиме пут ка директном и непосредно, нескривеном геноцидном налету на наш народ и његов физички опстанак. Бездушни фалсификатори историјске чињенице, славну српску хиљадугодишњу културу, веру и језик и присуство на тим просторима негирају, потиру и преобраћају, проглашавајући их за албанско наслеђе који су им Срби, наводно, отели. Синхронизовано, готово двовековно свеопште албанско деловање нескривено експанзионистичке погромашке политике, на огромну штету српске територије и нашег народа, финализује се дрско и безочно, управо ових дана директно из Тиране, приказујући некакав документарц који у наслову сугерише лаж, превару и подвалу, како су Срби, наводно, украли албанску историју. Фалсификат, провокација или праве намере ове преварантске ујдурме на филмској траци јесу саме по себи све то уједно, али и отворена, по ко зна који пут, поновљена јасна порука да Албанци нескривено раде на пројекту „велике Албаније”, за сада само на територији Србије. Не одједном, изненада и тренутно, већ подуже стално и непрекидно. Некад потајно и скривено, сада већ јавно и огољено, уобличено у опште албански шовинистички пројекат од неких западних сила прећутно, од неких јавно подржан. Генеза албанских апетита на српске па и неке друге територије траје вековима кроз разне облике испољавања, али са истом тактиком и непромењивом стратегијом. Албанци свуда и на сваком месту, посебно истичу тезу по којој су они наводно једини и аутентични наследници некадашњих прастановника Балкана – Илира. Понекад су себи приписивали и припадност Трачанима, али сада све ређе. Ваљаних доказа у вези са тим у историографском, лексикографском, топонимском и архивском постојању готово да и нема. Они, једноставно хоће да буду „најстарији европски народ” одвајкада на Балкану присутан, чиме наводно имају историјско право на већи део Балкана. Посебно им се свиђају српске територије преко КиМ до Топлице, од Врања до Прешева, Бујановца, Медвеђе и наравно Ниша. Београд и Нови Сад још не помињу. Заведен неочекиваним политичким узлетима председник такозване државе Косово непрестано призива, оно што му се привиђа у сновима. Душан силни био је цар Срба, Грка и Арбанаса, суверени господар територије која
излазила на три мора. Господину Тачију треба појаснити да је север Албаније у знатном броју, до пре само неколико деценија насељавало српско-црногорско православно становништво, које више него десетковано у време Енвера Хоџе и комуниста. Остали су порушени зидови Скадра и многих насеља, разрушени манастири, спаљене зидине цркава и много чега што сведочи о вековном присуству Срба на тим просторима. Како су се врлетни Албанци спустили на плодне метохијске пределе и дивљачки порушили безброј цркава и манастира, чак и оне „под светском заштитом”, сви смо добро знали, али смо из различитих разлога то прихватали или о томе ћутали. Парадоксално звучи да је бездушно вандалска агресија Нато 1999. године на нашу земљу омогућила, на неки начин, да се сазна стравична истина о дивљачком насртају албанских терориста „ОВК” на српски народ и његово световно и духовно благо. А, шта рећи о хиљадама порушених и запаљених домова растурених огњишта, хиљаде хектара отетих шума и ораница, отетих станова и пола милиона прогнаних Срба са КиМ у другој половини 20. века, од оних који су угњетавани током комунистичке власти и под страшним притисцима Албанаца бежали у централну Србију до 250 хиљада протераних током и после бомбардовања. Срби су народ кога од памтивека мори патња. Готово смо уверени да је она све чешће смисао наших живота, али овога пута не бисмо смели дозволити да она уништи наше животе, већ да је у име живота надвладамо. Историјске стихије се периодично понављају и нас неизоставно погађају. Она Његошева „наша суза нема родитеља” јесте и истинита и болна, али јој се не смемо потпуно препустити нити за тренутак заличити на народ обузет страхом који у мало шта верује. Фатална 1999. година не сме се поновити ни нама ни било коме. Колико год осећамо да Запад није баш најповољније место где ће зацелити ожиљци наше напаћене душе, још мање се можемо надати да ће НАТО препознати, бар део својих недела према нама. Морамо се непрестано борити за истину, не очекујући да ће правда стићи сама од себе. Када после 20 година као савременик и сведок доба страдања мога народа на самом изласку минулог века осетим да ми нешто улива наду сећајући се колона прогнаних и избеглих, присетим се и филозофског става „тамо где смо ми нема смрти, тамо где је смрт нема нас”. Али, остатак гетоизираних и марално најиздржљивијих на нашем светом Косову, још увек се боре за физички опстанак. Ако не прихвате да им прожима душу неизбежно трпљење и животна искушења, које пред њих поставио Господ, једноставно ће нестати. Овоземаљски суд не дозвољава им повратак кући и не зауставља разуларене комшије Албанце да недужне, потлачене и дискриминисане повратнике више не угњетавају на њиховој матичној, светој земљи натопљеној кроз векове крвљу предака.