ПУНО ДЕЦЕ – МАЛО ОДЕЋЕ, ОБУЋЕ, ЛЕКОВА И ХРАНЕ

У десетак кућа, које су саграђене средствима Републике Србије за интерно расељена лица, живи педесетак Срба На брдашцу изнад села Босца код Косовске Каменице пре двадесетак година никло је Ново насеље или како га многи у крају зову, Ново Босце. У десетак кућа, које су саграђене средствима Републике Србије за интерно расељена лица, живи педесетак Срба.

 

Већина од њих су 1999. године протерани из села Ферићеја, које се такође налази у атару општине Косовска Каменица. – Имам земљу у Ферићеји, али не могу да је обрађујем. Нико од нас не иде више тамо. Опустеле су нам њиве, ливаде. Куће су нам тамо порушене – казује Живка  Стојановић, становник Новог насеља. Живи сама. – Имам четворо деце, али сви отишли с Косова. Морали су да оду. Овде није било посла. Дођу синови  понекад да ме виде. Имам унуке и праунуке. Неке од њих нисам видела. Родили се тамо. Живе далеко. Ја сам стара не могу да идем тамо у Србију. Далеко је – сузних очију прича бака Живка. У кући поред њене живи једанаесточлана породица, такође  Стојановић, у којој је осморо деце.

ОСМОРО ДЕЦЕ СТОЈАНОВИЋА ЖИВИ У ОСКУДИЦИ

– Животаримо некако. Сналазимо се како знамо и умемо. Имамо дечји додатак и социјалу. Муж прима минималац, али доста нас је па не изађе да се подмире све потребе. Деца траже да једу. Хоће да им се купи по неки слаткиш. Кад се има кад се нема. Трпи се често.  Из народне кухиње нам дају храну, али опет прилично се оскудева – казује Наташа Стојановић, мајка седам девојчица и једног дечака у кући поред бака Живкине.

– А све би било и некако да кажем лако, да  ми једно дете није болесно. Душа ме боли, срце ми плаче кад год је погледам. Не може да устаје. Непокретна је. Има шум на срцу и флеку на мозгу. Тако је од рођења – додаје кроз сузе Наташа док у наручју држи двогодишњу девојчицу, болесну ћеркицу. У истој малој уличици у којој живе бака Живка и Наташа са супругом, дечицом и девером живе и супружници Дубравка и Будимир Ристић. Обоје инвалидна лица. Он како и сам каже муку мучи са мултипла склерозом, а она има тежи облик депресије.

– Имамо четворо деце, али они живе у селу Братиловцу. Старатељство над њима има мој девер, њихов стриц и његова жена. Изборили смо се некако да нам их не одведу у дом. Ми смо неспособни обоје и муж и ја да се бринемо о њима. Доведе нам их девер да их видимо, али не могу да буду са нама стално – казује Дубравка. И она и супруг оно мало пара што добијају на име социјалне помоћи дају за лекове.

ЗА СЛАВУ МОРА ДА СЕ НАЂЕ

Међу становницима Новог насеља, села Босца, је и осмочлана породица Јоксимовић у којој је, такође, једна болесна девојчица. И они, како кажу,  једва некако састављају крај са крајем.

– Дете ми има епилепсију. Купујемо лекове. Тешко се живи, шта да вам кажем друго – рече нам Бојан Јоксимовић. У дану када смо посетили његов дом, обележавали су крсну славу Светог Јована.

– Славимо Светог Јована зими два дана, а летњу славу само обележимо једним ручком. Иако нема довољно за остале дане, за славу мора да се нађе, како год – рече нам Бојан. Свим становницима Новог насеља међу којима је око двадесеторо деце, потребна је материјална подршка у храни и одећи пре свега. Иван Миљковић из Грачанице  је прошле недеље некима од њих донео дечју и гардеробу за одрасле.

– Ако имате донесите нам. Нека је половна одећа. Ми ћемо да је носимо. Донесите нам нешто ако имате и за децу да им однесемо у Братиловце. Нема се могућности да им купимо ново – замолила нас је Дубравка. Гардероби су се обрадовала и Наташина дечица, коју је за њих прошле недеље послала српска глумица Јасмина Стоиљковић. С.И.

Подели на: