ПУТ БЕЗ ПРАВА НА ПОВРАТАК

Пише: Рада Комазец

 

И ако календарски лето није ни стигло било је паклено вруће на ужареном приштинском асфалту тих јунских дана 1999. године. Завијање сирена, злокобни звук авиона и детонације било је нешто са чим смо живели и на шта смо се већ привиклки. Престали смо да одлазимо у подруме и живели у својим домовима, седели у баштама кафића па шта нам Бог да. Најстрашније је било када су бомбе пале на СУП, Пошту и Драгодан у Приштини. Експлозије су биле разарајуће, а тло је подрхтавало уз прасак прозорског стакла. Скоро свака албанска кућа или стан имали су сателитске антене а ми смо пратили РТС и БК телевизију. Иако се на Косову и Метохији Слободану Милошевићу и РТС-у бескрајно веровало, било је и оних који су желели да сазнају више, те су слушали Радио Слободну Европу. Слушајући вести које су нам биле доступне надали смо се завршетку рата, јер је увелико кренула прича о покретању мира и прекиду Нато бомби. Трипартитни преговори о плану за КиМ Виктора Черномирдина, специјалног изасланика руског председника за Југославију, тадашњег председника Финске Мартија Артисарија и заменика америчког државног секретара Строба Талбота, ближиле су се крају. Стизале су вести да ће бити постигнут план за Косово који представља излаз из конфликта, а узимаће у обзир интересе свих народа који живе у СР Југославији, уз међународно цивилно и војно присуство на територији наше јужне покрајине. У једној од посета Београду, почетком јуна 1999. године, приликом представљања плана, Черномирдин изјављује да ће се међународне мировне снаге на КиМ састојати из две одвојене групе војника НАТО и Русије под одвојеним командама, док је НАТО био за јединствене снаге и јединствену команду. Портпарол НАТО-а Џејми Шеј, познат по фрази „колатерална штета”, најављује да ће међународне мировне снаге бити јединствене и под једном командом како не би дошло до поделе Косова на етничке целине. Иако су 3. јуна 1999. године Скупштина Србије и председник Милошевић прихватили понуђени план за КиМ, бомбардовање је настављено, истом жестином или можда и јаче како би се на Југославију, односно Србију, испустило што више смртоносног, разарајућег отровног терета. На изјаве Русије да ће њеним трупама на КиМ командовати руски генерали, реаговао је, овог пута, и сам Хавијер Солана, генерални секретар НАТО пакта изјавом за „Фокс Њуз”, одбацујући као неосноване изјаве руских генерала јер, како је рекао, то би значило поделу Косова. Према његовим речима, евентуална подела биће спречена јединственом командом, која ће следити налоге генерала НАТО-а. Тадашњи потпарол Пентагона Кенет Бејкон, изјављује на конференцији за штампу, а ми слушамо преко Радио Слободне Европе, да ће српски цивили највероватније напустити Косово са војском и полицијом и да ће им то бити омогућено. Већ 9. јуна 1999. године, у неравноправном рату под стратегијом присиљавања и бомбама потписан је Кумановски споразум између Војске Југославије и НАТО-а о повлачењу снага безбедности са територије Косова и Метохије и препуштање тероторијалног суверенитета под окриљем УН. Дат је рок од једанаест дана да се повуче војска и полиција. Једини је страх био како попунити безбедносни вакуум након повлачења наших снага безбедности и уласка миривних снага УН, односно НАТО-а. Но, Кфор преузима на себе ту обавезу и гарантује безбедност Србима. Са тим се једна епизода косовске приче завршава и до данас није јасно да ли је то била капитулација или привремена предаја територије Уједињеним нацијама, које су злоупотребиле свој мандат на КиМ ударајући темеље такозваном независном Косову. Наредног дана Савет безбедности УН доноси Резолуцију 1244, која гарантује мир и безбедност свим грађанима Косова и Метохије уз војну и цивилну мисију УН. Ипак смо одахнули и понадали се миру, јер смо предуго бројали мртве и разорене фабрике, куће, мостове… Истог дана, тадашњи председник СР Југославије, Слободан Милошевић, обратио се грађанима речима: „Агресија је завршена. Мир је надвладао насиље. Ми смо издржали и земљу одбранили док смо читав проблем изнели на врх светске пирамиде, ауторитета пред УН и ставили га да буде решаван под окриљем УН, и у складу са Повељом УН. Територијална целовитост наше земље не може бити доведена у питање. Желим свим грађанима Југославије много среће и радости”, поручио је на крају обраћања председник Милошевић. Да ли је то била победа или пораз осетићемо убрзо на сопственој кожи. И стварно нам је било потребно много среће у наредном периоду, као што нам је и пожелео председник, а уместо радости добили смо тугу, чемер, бол и највећи егзодус Срба у историји Косова и Метохије. Али, колективна трагедија некако се лакше подноси јер смо сви ми на КиМ били у „истом лонцу”. Наредног дана, 11. јуна били смо заиста радосни јер је руски батаљон из састава СФОР-а у БиХ, дошао на Косово и Метохију. Марш руског батаљона дочекан је као победник 1945. године уз славље 20.000 Срба у Приштини. Иако смо имали искуства из претходних ратова у Хрватској и БиХ, преваром Запада и двоструким аршинима, наивно смо веровали да ћемо остати на КиМ, да ће мисија УН деловати непристрасно и да је коначно дошао мир. Руски мировни батаљон учврстио се на аеродрому Слатина, а 12. јуна улазе НАТО јединице. Управо тај дан обележио је српску трагедију, етничко чишћење са елементима геноцида над српским народом, јер су се са НАТО трупама враћали терористи „ОВК”, убијајући, киднапујући и изгонећи српски народ са својих огњишта. Британци су стигли први, а за њима Американци и Немци са територије Албаније и Македоније, поделивши зоне одговорности загосподарили су Косовом и Метохијом. Убрзо је стигао и УНМИК и Кушнер, а за Србе је настао пакао на земљи. НАТО пешадија, терористи ОВК, добили су одрешене руке од својих НАТО савезника, да се иживљавају и тероришу Србе. Срби из Метохије беже за војском и полицијом, а стижу вести о пустошењу метохијских села, убиствима и киднаповањима Срба. Један део прогнаних из Метохије смештен је у Халу спортова у Приштини. Народ је почео да се панично распитује шта и како даље. Одлазим у Дом штампе на по два, три сата дневно. Искуснији и старији новинари свакодневно су по терену, а улажу се велики напори да се „Јединство” редовно штампа, с обзиром да је велики део Албанаца који су радили у процесу штампе напустиили Косово и Метохију. Дилема отићи или остати, у граду у којем сам проживела најлепши део младости, није била само моја, већ скоро свих Срба у Приштини. Истовремено ми је одзвањала у глави реченица комерцијалисте „Панораме” Исљама Вунићија, који је важио за доброг човека: „Ми ћемо се сви вратити, јер нас подржава Америка, а вама када одете нема повратка”. Зоран Анђелковић-Баки шпарта центром Приштине и убеђује народ да остане и да нам се ништа неће догодити. Пред очима ми слике колона са Сремске Раче док гледам непрегледну колону метохијских Срба који носе своје завежљаје и тужне вести из завичаја. Сведоче да су терористи „ОВК” ушли из Албаније заједно са немачким снагама КФОР-а у Призрен, да пале српска села око Призрена и Ђаковице а да Немци испраћају Србе из града. Албанци се враћају у Приштину, међу њима и ОВК, шири се градом вест да улазе по рубним деловима Приштине Таслиџу и Софајлији по српским кућама. Велики број страних новинара долази са „ОВК” и НАТО. Не да би извештавали о голготи Срба, већ да оправдају Нато агресију и злочине терористичке „ОВК”, како су их често оправдавали и третирали као освету. Проширила се вест да су 14. јуна у селу Којловица код Приштине „ОВК” пресрели колону српских избеглица и киднаповали браћу Крстић из колоне, те да су у насељу Таслиџа убили Србина. На срећу Крстићи су касније успели да побегну . У присуству Кфора „ОВК” банде врше етничко чишћење Срба, киднапују, убијају, пале… Завладала је права анархија. На Косово и Метохију долазе и бандити из Албаније који се усељавају у српске станове и куће. Преводиоци Кфора су били махом Албанци. Ако је и био понеки Србин од њега није било користи. Јер, код Албанаца глумци, певачи, преводиоци, власт, опозиција… сви су на истој страни када се ради о њиховим националним интересима, што се за Србе не може рећи. Имамо пример из Бресја да је Србин позвао норвешки Кфор пошто су га малтретирали Албанци и добио шамаре од војника Кфора јер се није знало шта му је преводио преводилац Албанац. Било је то време када живот Србина није „ништа вредео” и могао је бити убијен на улици , без икаквих последица по убицу. Имајући претходног искуства са прогоном из западних српских земаља, узимам најпотребније ствари, документа, фотографије у кофер са точкићима и крећем на пут ка централној Србији. Био је то 15. јун 1999. године. У непрегледној колони аутомобила, комбија и трактора из Метохије милили смо преко Врањевца, док су Албанци вриштали, вређали нас, а неке и каменовали. Прелазећи мост код Ливадица заустави нас наша полиција са речима да не можемо даље и да се вратимо назад. Жена из суседних кола одговори: „Вратите се ви. Бежим да ми Шиптари не убију децу”. Тако одлазиш, а иза себе остављаш део живота, младости, а носиш само кофер са много успомена. Деца плачу, траже воду, а мени се враћају сећања на децу „Олује” и велике врућине које су пратиле колоне бежећи пред хрватском „Олујом” 1995. године између Мироносне и Огњене Марије. Све је исто, само су ово биле колоне унесрећених Срба са југа. Идем напред, а осећам да желим назад у Приштину. Прођох полицијски пункт и остадох још недељу дана у Мердару код пријатељице Милке да будем ближе Приштини, граду који сам волела. Негде у себи сам веровала у повратак. Тих недељу дана сваког дана сам посматрала колоне без краја. Остао ми је у сећању лелек и крици једне средовечне жене који су разбијали мук и парали небо. Чула су се шапутања у колони да су јој пред очима терористи убили оца. Преко ТВ екрана апелује се на Србе да не напуштају огњишта, да ће бити заштићени. Тадашњи министар здравља Лепосава Милићевић 21. јуна предводи Србе који желе да се врате ка Лепосавићу и Зубином Потоку. Неки Срби су се и вратили. Но, од оних који долазе чули смо најстрашније вести које су обешрабриле жељу за повратком. Присећам се, нигде срдачније нису дочекивани Срби као у Приштини деведесетих година прошлог века. Ма одакле дошао, Србин у Приштину није био странац него брат. Док су пристизали збегови у централну Србију, власт у Србији је преко ТВ екрана славила победу. И најважнија прекретница куда даље, десила се негде после 20. јуна, када сам позивајући свој фиксни број телефона чула Албанца и псовке на албанском језику. Размишљала сам шта је учинио са мојим сликама, мојим цвећем на тераси које сам гајила са много љубави. Шватила сам да нема назад и да је ово план Запада да очисти КиМ од српског народа. Било је тешко помирити се са чињеницом да нема повратка у град који волиш. Онда се присетих да то више није она Приштина у којој сам живела, да тамо више нису људи које сам волела, да тамо харају терористи и разно-разне банде. Колоне су пролазиле кроз Мердаре према Београду и на крају се придружих колони несрећника који су кренули на пут без права на повратак.

Подели на: