РАЧАК ЈЕ МАНИПУЛАЦИЈА И ПРЕВАРА У РЕЖИЈИ ВОКЕРА

Пресудом за вербални деликт Ивану Тодосијевићу некадашњем министру за локалну самоуправу на Косову и Метохији, актуелизован је догађај из Рачка 1999. године. О „Рачку” за „Јединство” говори Даница Маринковић која је као истражни судија радила увиђај, после антитерористичке акције у овом селу.

 

  • Иако је Рачак дисквалификован у Хашком трибуналу као наводни доказ против тадашњих званичника Србије за рат на КиМ, Албанци и њихови ментори не одустају од тврдње да се тамо десио злочин. Шта се заправо десило у Рачку јануара 1999. године, због чега је и извршена агресија на нашу земљу?

Дан пре сукоба у Рачку са терористима „ОВК”, убијен је српски полицајац. Иначе, полиција је имала оперативних сазнања да су у том делу отети цивили и Албанци и Срби. Онда је полиција испланирала акцију да крене у рашчишћавање и хватање припадника албанске терористичке банде „ОВК”. Дакле, то је била регуларна полицијска акција против тероризма на територији сопствене државе. Након акције, ја сам као истражни судија изашла на терен, на увиђај. Када смо отишли тог првог дана ми смо негде по мојим папирима и по мојој документацији већ у 14 часова, били у Рачку. Чим смо дошли у село Рачак у делу изнад једног брда пронашли смо велику количину оружја. То оружје је пре тога полиција пронапшла по терену. Цео терен је полиција обишла и све ово пронађено оружје лоцирала на једно место. Ја сам тада, као истражни судија, обрадила записнички попис, навела све врсте и количине оружја. То је фотографисано и дала сам налог да се то оружје утовари у камион и транспортује у полицијску станицу у Урошевц. Поред војничких униформа са ознакама „ОВК” пронађено је и следеће оружје: бровинг, бровинг 12мм, бровинг 7,9 мм, и то 2 комада, аутоматска пушка 36 комада, 2 снајперске пушке, 5 ручних бацача кинеске производње, 12 мина за пуњење, ручни бацач, 22 ручне бомбе, муниција различитог калибра, 7.282 комада, три ручне радио станице и санитетска опрема. Када смо то све завршили са оружјем, онда смо кренули са полицијом до ровова да видимо да ли има погинулих. Само што смо се попели на брдо, отворена је ватра на нас из оближњих шума. Пуцало се из свих праваца. Полиција је одговорила. Међутим, проценили су да није безбедно за нас и на њихов предлог вратили смо се назад. Тај дан, пре него што смо кренули у Рачак, већ су у полицијској станици били присутни посматрачи ОЕБС-а. Дежурна служба и ја као дежурни судија увек смо били у обавези било какав догађај да се деси да идемо на терен да вршимо увиђај, да их обавестимо. Они су могли да дођу да буду посматрачи, никако да се мешају у истражне радње.

  • Да ли сте их и тада звали?

Наравно. Били су они присутни. Али, нису прихватили да иду 15. јануара, већ за 16. и 17. јануар имали смо договор да идемо. Међутим, они тада покушавају да врше на мене притисак и да ме убеђују да ја тамо не смем да идем, да би направила већу штету и да ће бити још више погинулих ако ја уђем у село. Јер, по речима представника ОЕБС-а, ако одем у село Рачак сељани ће се уплашити од униформисане полиције и пуцати. Ја им кажем, ако су то недужни сељани шта има да се плаше. Полиција ће да уради свој део посла и то не представља никакву опасност за мирне сељане. Ми ћемо да уђемо у свој део села, одрадити свој део посла и враћамо се. Полиција неће да отвори ватру ни на кога до момента док не будемо угрожени. Зато што полиција долази да обезбеди лице места и нас као екипе за увиђај. Они нису пристали већ су мене позвали да идем са њима, да ме они воде у Рачак и врате. Ја им кажем да им не верујем да нисам сигурна и безбедна са њима, те да као истражни судија по закону сам обавезна да ми полиција обезбеди лице места. Трајала су ту убеђивања и ја сам одлучила да идем, да покушам да уђем у село и да видимо шта се десило. Позвала сам ОЕБС да крене са нама, али и рекла им да ми идемо, независно, пошли они са нама или не. И 16. јануара кренемо на пола пута поново отворе ватру на нас . Ја и даље не одустајем, иако сам видела да је ризично и небезбедно. Имала сам неки осећај да се ту нешто десило. Друго, што је Вокер већ изашо са изјавом и лажима да је наводно видео ужас са осакаћеним људима и масакрираним цивилима. Одлучила сам да са члановима екипе покушамо да уђемо и утврдимо шта се стварно тамо десило. Позвала сам професора Добричанина, који је био вештак за судску медицину и сваки дан је долазио самном и подржавао ме у томе. Када смо кренули 17. јануара тада је био Вокеров заменик, енглески генерал који ми је сат времена причао и покушао да ме одврати од уласка у село. Моји покушаји да му објасним да по закону истражни судија одлучује, да истражни судија води увиђај, нису били прихваћени. Љутито је тражио име мог шефа, да како је рекао Вокер разговара са њиме, како би ми онемогућили улазак у Рачак. Ја му кажем, не можете ви мени ништа да наредите ни ви ни ваш шеф, а ни мој шеф. Ја сам овде истражни судија. По закону ја као истражни судија одлучујем и самостална сам у вршењу истражне радње. Ја о томе одлучујем. Мене нико не може да спречи, ако сам ја проценила да треба да се врши увиђај. Он види да сам ја одлучна да не може да ме спречи и онда каже, да ће се потрудити да ме оптужи у Хагу и да ћу бити ухапшена. Ми 17. опет идемо, на пола пута опет пуцњава и отварање ватре. Нису нам дали да се приближимио уласку у село. Ми се поново вратимо. Већ 18. кренемо поново да видимо да ли ћемо успети. Када су посматрачи ОЕБС-а видели да сам ја упорна и да не одустајем, самном су дошли 18. јануара два Американца и један Италијан и са собом су повели преводиоца. Уђемо у Рачак без пуцњаве, а полиција је одмах кренула да обезбеђује терен, да обилази. Један полицајац ме зове и каже, судија дођите у џамију пуна је лешева убијених лица. Ја кренем тамо. Када смо ушли у џамију ја сам дозволила свим домаћим и страним новинарима и ТВ екипама да уђу. Тела са била поређана, обучени, и покривена са неким пешкирима преко главе. Тада сам рекла професору Добричанину да изврши визуелни преглед, да открије сваког и погледа како су страдали и да ли има трагова злостављања. Професор је погледао свако тело а са њиме и посматрачи ОЕБС-а као и многобројне медијске екипе. Професор је тада изјавио да нема трагова масакрирања и злостављања. Међу њима је било оних који су имали комплетну црну одећу са ознакама „ОВК”, што је био знак да су припадници банде. То су били најопаснији терористи. Онда је било оних који су имали и цивилну одећу, а било је и доста њих који су имали и војничке сивомаслинасте панталоне, јакне и кошуље. На пар њих сам видела војничке црне чизме. Имали су различиту одећу и обућу. Али, после тога када је вршена обдукција, вештаци који су вршили обдукцију, код појединих тела пронализали су да су имали испод по двоје троје дугих војничких гаћа, мајица и џемпера, што је указивало на то да су дуго боравили напољу, у рововима, па се утоплили. Да ли су пресвлачени и облачени, ја то никада нисам рекла. Јер, то не знам и не могу да тврдим.

  • Шта се даље дешавало тог дана у Рачку?

Наложила сам да се сваки леш обележи са бројевима. Било је укупно 40 лешева. Од тога само једна жена и младић од 18 година. Сви остали су били средњих година. После смо извршили њихову идентификацију, податке и све остало у поступку истраге. Успут када су кренули пратила их је паљба од Рачка до Штимља, али хвала Богу хладњача је отишла безбедно у Приштину. После тога кренули смо у обилазак целог села и нигде живе душе није било. Сви су напустили село. Село је било потпуно празно. Обишли смо ровове где су били лоцирани и затекли смо огромну количину чаура од муниције. Пуни канали су били чаура. Уђемо у једну кућу и пронађемо ранчеве са ручним бомбама и униформе са ознаком „ОВК”. Пронашли смо машину за куцање, њихове свеске у којима су водили евиденцију за дежурства, ко је био одсутан а ко болестан па све шта су оставили ту. То им је био главни штаб „ОВК”. Непосредно где је био штаб пронађена је кућа у којој је била кухиња, где су ручавали, где им је била одећа. На самом брду пронашли смо митраљеско гнездо. Они су били укопани и направили као собу у земљи. Ту су имали пећ на дрва, војничка ћебад и постоље за митраљез. Како су бежали тај митраљез и постоље су оставили. Све што сам ја видела у Рачку видели су посматрачи ОЕБС-а и новинари који су били са нама. Било је јако пуно страних медија. Пошто су свуда самном улазили посматрачи ОЕБС-а ја их питам: „Да ли видите ово, да ли су ово сељани. Да ли видите ручне бомбе, шта је ова униформа?” Они само врте главом. Свима је било јасно истог дана. На основу свега што се видело било је јасно да се ради о терористима, а не о мирним сељанима. Знали су. Међутим, то није њима одговарало. Требало је направити повод само да се бомбардује Југославија и Србија. Дакле, они нису пратили да ли полиција и војска користе прекомерну силу. Било је очигледно по њиховом интересовању да им намера није чиста. У старту су стали на страну „ОВК” и давали им подршку. Албански терористи су се доласком ОЕБС-а осилили и кренули са учесталим нападима на војску, полицију и српске цивиле. Вокер није смнео да изађе на терен пре истражних органа. Зато што су на основу закљученог споразума са нашом државом они били само посматрачи.

  • То се десило 18. јануара а наком два месеца је кренуло Нато бомбардовање. Да ли сте у временском периоду од два месеца имали прилике да разјашњавате догађај у Рачку са Вокером и другим представницима ОЕБС-а?

Са Вокером нисам имала никакву комуникацију, зато што је он „терао по своме”. Он је био тај који је требао да сачека и да се договоримо да заједно то одрадимо. Када сам ја дала налог и формирала тим судских вештака паталога да се крене са обдукцијом, укључили су се Белоруси који су показали интересовање. После три дана дошла је Хелена Ранта са својим члановима тима, која је на иницијативу професора Добричанина одмах била укључена у рад. Имам списак предмета где стоји наредба: „Дозвољавам да се накнадно у поступку обдукције укључи и судски тим, фински тим на челу са Хеленом Рантом”, и они крену да раде. Када је завршена обдукција наш тим и Белоруси сачине заједнички налаз и мишљења, потпишу и доставе мени, а Хелена Ранта није хтела да потпише, јер је рекла да ће они посебан записник да сачине када ураде још неке анализе. Осетила сам ја да се њој не свиђа то како иде и некако је владала нетрпељивост између мене и ње. Нисмо успоставили сарадњу и ја кажем професору Добричанину да он држи састанке и води, јер је било питање времена када би између мене и ње дошло до непријатне ситуације. Одмах се видело да је Ранта под притиском и да јој не одговара истина. Они су отишли за Финску обећавши да ће после неколико дана да донесу извештај. Извештај је требало да достави мени као истражном судији који је водио поступак, а ја тужиоцу. Пре мене, наравно, професору Добричанину као директору Института судске медицине.

  • Да ли вам је доставила извештај ?

Она никоме није доставила извештај већ је сазвала конференцију за штампу у Приштини и ту је професору Добричанину дала примерак тог налаза. Одмах смо ја и професор Дпбричаним разјаснили да се ту не ради о масакру и да то нису цивили. Она је написала неки неодређени извештај као „вероватно су то цивили”. Није била јасна и децидна. Околишила је да би испунила Вокеру жељу и да себе не угрози. После 2008. када је издала књигу Аутобиографија, она описује и каже да је велики притисак вршен на њу од стране Вокера, Министарства спољних послова Финске и Министарства спољних послова Немачке. Да је вршен страшан притисак да потврди ту верзију и превару Вокерову. Она ту наводи да је чак Вокер терао да напише масакр, али да није могла да напише масакр, јер није имала доказ за тако нешто. Од првог дана шта смо видели и ја и професор Добричанин смо давали изјаве. Ко год је дошао у суд да пита ја сам коментарисала, поготово закључак, када смо већ били сигурни да су то терористи на основу доказа које смо пронашли на лицу места. Ово све што сам испричала, вештаци и патолози су утврдили да је код сваког од њих смрт наступила као последица повреда нанетих из ручног ватреног оружја и онда смо ту кренули са тиме да излазимо у јавности. То је истина о Рачку, а Вокер је изманипулисао истином и преваром и режијом учинио да се бомбардује Југославија, односно Србија.

  • Како је у Хагу пала оптужница за Рачак?

У Хагу је подигнута, тзв. Косовска оптужница где су били оптужени Милошевић, Милутиновић, Шаиновић и сви генерали Војске и полиције. Између осталог, стављен им је на терет Рачак. Ту се наводило да је српска полиција извукла из кућа 45 цивила, везала их и стрељала. Ти треба да наведеш све елементе кривичног дела, да напишеш да то буде јако. За ту тачку оптужнице није било никаквог доказа. Ништа нису имали. Мене је прво контактирало хашко тужилаштво да будем сведок за Рачак. Ја сам прво одбила, али касније преко Министарства правде добијем званичан позив и прихватим. Хашки истражитељ је мене саслушавао пет радних дана. И нормално рекла сам истину оно што увек говорим. Ја кажем да смо ми утврдили да су то албански терористи. Он каже, како можете то да тврдите када су то били цивили и онда креће дискусија и расправа. Он мене убеђује да како ми није жао када сам видела убијене цивиле. Ја му одговорим да сам видела и утврдила на осно
ву доказа које сам прикупила. Обдукција је доказала. Он ме поново убеђује и ја му одговорим: „Ја нећу и не могу вама да удовољим и да испуним вашу жељу да су сељани када сам ја видела терористе. И није у реду да вршите притисак на мене да кажем нешто што нисам видела. Моји одговори му се нису допали. Он напише записник и извади да потпишем. Међутим, ја сам одбила да потпишем пошто је био на енглеском и тражила сам да се преведе на српски. Он се наљути и каже да треба да пита за дозволу у Хаг. Углавном када је преведено било је много изврнутих чињеница, другачији одговори а не моји и написали су како њима одговара. Ја узмем оловку и прецртам све што нисам изговорила и оставим само оно где је могао мој одговор да се користи. Онда су избацили све што сам прецртала и остао је записник са саслушања на страници или две. И ја потпишем то. После неког времена контактирала ме је одбрана Милошевића и ја сам отишла да сведочим као сведок одбране Милошевића а Рачак се свима њима стављао на терет. Сви докази су преведени на енглески и достављени Хагу, тужиоцу и суду. Детаљно смо исцрпили Рачак. Џефри Најс ме испитивао и почео да ме дисквалификује као сведока када му се није допало у ком правцу иду. Била сам јака, јер сам причалла истину. И немам шта да се плашим . На крају је судија саветовао тужиоцу, а тужилац је нерадо прихватио да Рачак избаци из оптужнице. Тако да нико није осуђен у Хагу за Рачак. Ниједан Србин за Рачак није осуђен.

  • Како као бивши судија видите пресуду од две године бившем министру Тодосијевићу зато што је рекао да је Рачак изрежиран ?

То је показатељ колико је криминално правосуђе на КиМ. Та пресуда је неправоснажна. То је срамно. Ту се види да они не поштују ни владавину права, нити људска права мањина. Поготово када су у питању Срби. Која му се радња ставља на терет. Човек је рекао своје мишљење. Истину је рекао да је Рачак измишљен. Измишљен је да се наводно десио масакр над албанским цивилима. То није тачно. Ја сам утврдила, доказала и дан данас тврдим да у Рачку није било ни масакра ни геноцида ни злочина. Измишљени Рачак послужио је за напад. Рачак је искоришћен да би се извршила агресија на Србију. У Рачку није било никаквог масакра. Р. Комазец

Подели на: