Седморо деце живи у оскудици

Канцеларија за Косово и Метохију помогла изградњу нове куће породици Димић у којој има седморо деце и осмо је „на путу”. Недостаје им покућство и веш машина коју не могу да купе Кад крочите у двориште и новосаграђени дом Зорице и Далибора Динића у косовскопоморавском селу Стража, у општини Ново Брдо, дочекаће вас призор какав се ретко среће у другим селима у околини, а посебно у брдско-планинском делу поменутог региона, где преовлађују старија лица и самачка домаћинства. Димићи су породица са седморо деце, а „на путу” је и осмо.

Имамо три сина и четири ћерке и ако Бог да за неки дан ћу да се породим. Лекари су ми рекли да носим девојчицу. Деца су наше највеће богатство – прича 33 годишња Зорица, док у наручју држи најмлађег сина Илију, који је како нам рече рођен прошле године на празник Светог Илије и за неки дан прославиће први рођендан. – Наручили смо му торту и хоћемо да му прославимо рођендан. У међувремену му можда „стигне” и још једна сека – додаје Зорица. Поред Илије ту су још и његове сестре 15-годишња Тамара и од ње млађе Биљана, Бојана и Емина и браћа Димитрије и Богдан. – Канцеларија за Косово и Метохију нам је недавно саградила нову кућу од 75 квадрата. Хвала им много. Уселили смо се у њу почетком јуна. Има довољно простора. Иначе живели смо у старој кући, где је било много влаге и мало простора – говори срећна Зорица. Димићи имају нову кућу, али је покућство дотрајало и недовољно. Недостаје им много тога још. – Ово што имамо је стари намештај. Најпотребнија нам је веш машина, јер сада ручно перем веш – вели Зорица. Нису, како нам рече, у могућности да је сами купе. Рече нам и то да су јој деца много вредна и да јој помажу у свим кућним пословима па и када је у питању прање веша. – Немамо ни воду још у кући. Имамо бунар. Општина Ново Брдо нам је помогла да ископамо бунар, али нисмо у могућности да купимо пумпу – додаје Зорица. Супруг 37 годишњи Далибор ради као ноћни чувар у школи, али има оскудна примања недовољна деци да приушти све неопходно. Чорбу и хлеб Димићи добијају из народне кухиње. Како нам рекоше, у протеклом периоду много су им помогли монаси из манастира Драганца, игуман ове српске светиње у Косовском Поморављу, архимандрит Иларион. – Они су нам стварно много помагали. Давали су нам и намирнице. Отац Иларион ми је помогао да кад сам родила пето дете добијем новчану награду, али верујте сад ме више срамота да од њих тражим било какву помоћ – вели скромна и вредна Зорица. Мада, како каже, она и супруг већ брину бригу како ће децу опремити за школу, како ће успети да набаве школски прибор и све остало неопходно за петоро школараца.
– Бог нек нам је у помоћи. Ваљда ћемо успети некако да се снађемо – додаје Зорица. Како нам рече имају нешто земље, али сем баште не обрађују остало, јер немају ништа од пољопривредне механизације. – Да обрађујемо земљу, мо
рали би све да платимо и трактор и све друго и тако да се не исплати. Радимо једино башту за зада, па ако успемо некад да купимо неку пољопривредну машину обрађиваћемо и њиве – додаје мајка седморо преслатке, дивне дечице.

С. И.
Подели на: