Србе окупља манастир Светог Димитрија

Сушицу чине уређена сеоска домаћинства са лепим кућама и окућницама. Од укупног броја становника велики део су млади људи. Податак да у селу узраста од једне до пет година има око 50 деце, улива наду у будућност

 

 

На путу Приштина-Јањево, свега три километра даље од Грачанице, и на самом крају чувеног Широког поља, налази се мешовито село Сушица. Једно је од ретких села, ако не и једино, у овом делу Косова и Метохије у којем су и пре 1999. године живеле на десетине албанских породица. – Тренутно у селу живи око 350 Срба у око 100 кућа, док је Албанаца нешто мање, 240 њих у око 60 кућа. Број становника се стално мења и тешко га је утврдити. Последњих година приметно је да млади Албанци одлазе из села. Поједини Срби су се преселили што у Грачаницу, што у остатак Србије. Мештани села кажу да без обзира на појединачни одлазак Срба, број становника у Сушици није много мањи у односу на период пре сукоба.

ИМЕ СЕЛА СЕ ПОМИЊЕ У ГРАЧАНИЧКОЈ ПОВЕЉИ

Сушица се помиње први пут почетком 14. века у повељи краља Милутина. Према речима Ђорђа Јевтића, новинара и публицисте, који са породицом живи у поменутом месту, осим у Грачаничкој повељи, Сушица се помиње и у турском попису Области Вука Бранковића из 1455. године, када је имала 30 српских кућа, потом у поменику манастира Свете Тројице код Мушутишта 1465. и у Девичком типику 1778. године. Као и сва околна села Сушица је опустела 1690. године у Великој сеоби под патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем. Према подацима, неке породице су се склониле на Шар планину или у оближњим брдима, па су се по смиривању стања њихови потомци вратили на старо огњиште. Садашњи састав становништва је од средине 18. века. Прве албанске породице доселиле су се касније. – Албанци и Срби у Сушици живе једни поред других. Њихове куће налазе се на крају села, на путу ка Јањеву, и у делу око манастира Светог Димитрија. Нисмо имали неких великих проблема последњих година, али било је провокација, посебно у првим годинама по завршетку бомбардовања. Сада је ситуација мирна, али нема неког посебног дружења, много мање него пре 1999. године. Односи су коректни – кратко кажу Сушичани и додају да је било случајева крађе стоке и механизације, али и да никада нису посумњали на комшије, јер су на мети лопова били и они. Сушицу чине уређена сеоска домаћинства са лепим кућама и окућницама. Од укупног броја становника велики део су млади људи – млади брачни парови. Податак да у селу узраста од једне до пет година има око 50 деце, за свако је поштовање. Чини се да су старији и руковођење селом препустили младима, јер на њима је будућност. Оно што је нама посебно привукло пажњу јесу млади брачни парови који плацеве купују и граде куће у Грачаници. Питали смо у Сушици зашто се то дешава? – Ради се о вишечланим породицама у којима живе два, три брата. Дешава се да у дворишту више нема места за нову кућу и онда се неко од њих одлучује да плац купи у Грачаници. Имања су удаљена од села и тамо тренутно није могућа градња из много разлога, али најбитније је да те куће не остају празне, напротив – објашњавају они. Оно што Сушицу издваја у односу на друга места је и чињеница да се, у односу на период од пре 20 година, живот мештана није битније променио. Има и вишечланих породица, попут Симића и Микића, у којима под једним кровом живи више генерација. Док се у другим местима одустаје од традиционалног, сеоског живота, у Сушици многа домаћинства обрађују земљу – млади људи хоће да раде у пољу. Затим, држи се стока, односно, и у том смислу Сушичани одолевају променама које су се, на жалост, показале више штетним него добрим у околним селима. Најбољи су пример како се традиција може спојити са новинама, и при томе сачувати породица и слога. У атару села обрађује се неколико стотина хектара земље, и они, као и остали ратари у централном делу КиМ, муку муче са набавком репроматеријала и пласманом производа на тржиште. Нема силоса за складиштење пшенице, кукуруза, воћа, поврћа, па су принуђени да квалитетну робу продају испод цене. Без обзира на тешке године које су проживели, окружење у којем се налазе, обрађивање земље никада није престајало.

НЕЗАПОСЛЕНОСТ, ЈЕДАН ОД ВЕЋИХ ПРОБЛЕМА

– Поред проблема са којим се сусрећу ратари, велики проблем је и незапосленост. Ту такође делимо судбину са осталим местима. Највећи је проблем што млади људи имају врло мале шансе за запослењем. Овде не постоји јак приватни сектор па да могу ту да конкуришу, и то је, на жалост, један од главних разлога што се појединци одлучују за одлазак. То су године чекања, тражења посла, разочарења, и у тренутку када не виде баш никакву перспективу, одлучују се за одлазак. То је генерално проблем свих нас који још увек овде живимо, али, ако хоћемо да задржимо људе, мора нешто брзо да се мења, апелују мештани Сушице на надлежне и у Привременим институцијама у Приштини, али и на званични Београд. У селу постоји амбуланта која ради у склопу Дома здравља из Грачанице. Имају релативно нову и велику Основну школу „Свети Сава“ у којој наставу слуша више од 130 ученика. У Сушици наставу слушају и ученици средње Електротехничке школе „Михајло Пупин“ – некадашња ЕТШ „Миладин Поповић“ која је протерана из Приштине. Главна и многе споредне улице су асфалтиране, али, кажу Сушичани, потребна су даља улагања у инфраструктуру.

МАНАСТИР СВЕТОГ ДИМИТРИЈА

Од пре нешто више од годину дана у Сушици се налази новоосновани манастир Светог Димитрија. Сушичани не крију срећу, али и понос, што се и у том смислу кренуло корак даље, што се њихова светиња из средњег века полако обнавља. По благослову епископа рашко-призренског, у манастиру живе игуманија Ирина и сестра Христина. – Срећу због обнављања манастира нико од нас из села речима не може описати. Захвални смо Господу и нашем владики Теодосију на томе. То је на добро свих Срба, без обзира где живе – кажу Сушичани. Они причају да су порта и црква одувек били место њиховог окупљања. Ђорђе Јевтић каже да је у Сушици у средњем веку – тачније негде око 14. века – постојала православна црква посвећена Светом Димитрију, али је она срушена почетком 19. века. Место где се она налазила Сушичани зову – Црквиште. – Краљ Милутин је не помиње у Грачаничкој повељи, па је црква, вероватно, задужбина неког властелина из доба Стефана Дечанског или цара Душана. Да је ктитор добро знао ово подручје говори чињеница да је за место будућег храма изабрао идеалан положај. То је место између два прилично дубока потока који су у оно време имали доста воде и густих високих шума около. Изнад цркве је брдо Велетин, чије су келије и испоснице често посећивали српски патријарси – каже Јевтић. Сушичку цркву срушио је Јашар-паша Џинић, потурица албанског порекла, познат по рушењу српских православних светиња. Од њиховог камена градио је мостове на Ситници и у Враголији. Црква почиње да се обнавља 1992. године одлуком мештана Сушице, на месту које су звали Црквиште. Нису ни слутили шта се испод земље налази.

– Откривени су потпуно очувани темељи у висини од око метар, са подом од камених плоча и гранитном плочом. На тој плочи уклесано је име Георгије звани Константин. Пронађено је још неколико врло значајних трагова као што су остаци фресака, потпуно очуване цигле као и комади новца са почетка 17. века. Ископавање се вршило под руководством археолога Покрајинског завода за заштиту споменика културе Георгија Коваљова – прича Јевтић и додаје да је обнова кренула прилозима мештана, али и предузећа и фирми из Приштине чији су директори у то време били Срби. До 1997. са радовима се стигло до пола, да би интезивнија градња почела у лето исте године када је управо Ђорђе Јевтић изабран за потпредседника Градског већа Приштине. Градњу цркве преузео је Завод за заштиту споменика културе Приштине, а њено финансирање Скупштина града Приштине и Министарство културе Србије. До краја 1998. црква у Сушици је озидана. Бомбардовање и све што је после њега уследило донело је Сушичанима нова искушења, али очували су село и своју цркву. Више пута је била обијана и пљачкана, али и великом вољом мештана и свештенства лагано завршавана. У септембру 2014. почело је осликавање цркве које је урадио бесплатно београдски „Атеље Минић“ и које је трајало годину дана. Освећење цркве, звона и гостопримнице почетком октобра 2015. обавио је владика Теодосије са свештенством и монаштвом епархије. Тако је после 23 године црква Светог Димитрија завршена. Обновљена потпуно аутентично на првим темељима и осликана у српсковизантијском стилу са новим парохијским домом, ушла је у ред најзначајнијих духовних и културних белега на Косову и Метохији. Рекли би на крају на понос свих Срба, посебно оних који са својим породицама чувају цркву и у овим тешким временима, и чија деца недељом и празницима долазе на причест и весело трче по порти. М. Чанковић

Подели на: