СРБИ НА КОСОВУ ЖИВЕ У РОПСТВУ ОД КОСОВСКЕ БИТКЕ

Албанци вековима кују план како да отму Косово и јединствено наступају у том свом вишевековном пројекту. Наше поделе и нејединство су кључ наше трагедије – рекао је академик Светомир Арсић Басара

 

Док је градио кућу у свом родном месту Севце, подно висова и косина горостасне Шар -планине у шаренилу пејзажа дугиних боја, наш најпознатији вајар, академик Светомир Арсић Басара, жарко је желео да проведе старост на месту где је поникао, окружен пашњацима, по којима је као дечак чувао стадо, стрмим литицама и уздигнутим стенама, које су му у детињству представљале крај света. Баш ту, где је угледао прву светлост дана, желео је да посматра снежне врхове Шаре, да му изнад куће кружи сиви соко, да му дани буду пријатни, а ноћи свеже, да живи у тој беспрекорној лепоти и нетакнутој природи. Али, живот се поиграо са њиме, као и са народом којему припада. Осуђен на губитак завичаја, прогон, трагедије… Иако загазио у десету деценију живота, изузетне је интелигенције, разума и разборитости. Сећа се врло јасно свих детаља свог детињста, недаћа и потискивања српског народа током 20. века са Косова и Метохије и верује да ће се његов род , попут Наталијине рамонде која расте и у његовом родном селу, опет подићи као феникс. Академик, Светомир Арсић Басара говори за „Јединство“, овога пута, мало мање о вајарству и скулптури, а мало више о животу, српским трагедијама на Косову и Метохији кроз историју и уценама и притисцима на Србију.

– Увек ми се враћају слике детињства. Јер, не кажу узалуд да како човек стари да се све више враћа у детињство. Пређе се цео животни пут и онда је занимљива та дистанца која дели човека од детињста до старости. Код мене је дубока старост, али су ми догађаји из детињства и мог отетог завичаја увек у мислима – рекао је академик Светомир Арсић Басара присећајући се детињства и наставио: – Имам цео живот као на тањиру. Стално га неким нитима повезујем са том раном младошћу, са раним добом, јер дечије доба је пресудно за формирање личности и карактера. То су првосазнајни садржаји о животу. По томе је занимљиво наше детињство, какво ће бити и како ће се одражавати на личност, на активност и цео живот. Ја сам рођен у планинском селу где је надморска висина преко 1000 метара и где је све другачије него у равници. Тамо су пролећа касна, а зиме долазе рано , пуне снега и јаких мразева. Али, деци је све то била велика радост јер су се дружила, санкала и играла. Деца нису марила много за хладноћу – казао је вајар Басара.

  • Како са ове дистанце изгледа Ваше детињство ?

Било је сиромаштво и тежак живот, али испуњен игром и радошћу. Није то било као данас. Радовали смо се ситним стварима, када ми на пример отац направи свираљку од коре дрвета. Посебно ми је било лепо до 11. године и завршетка три разреда основне школе. Ишао сам у школу, имао сам добру учитељицу, младу девојку из Поморавља. Она је била пуна елана и љубави према свом послу. Много нас је научила. Научила нас је да волимо отаџбину. Ми смо Краљевину Југославију и све што је красило јако волели. После школе чувао сам овце и био сеоски слуга. Радио сам све да би се преживело. Само што смо изашли из ропства и једног рата и почели како- тако да живимо, дошао је опет рат 1941. године. Ропство, сиромаштво и ратови обележили су моје детињство и рану младост.

  • Као антифашиста и учесник рата, да ли сте могли да наслутите шта ће након ослобођења задесити српски народ у целини, а посебно на КиМ?

Ја управо сада пишем скраћену књигу о судбини мог народа Сиринићке Жупе, а судбина Сиринићке Жупе је исто тако идентична и са судбином свих других српских насеља на Косову и Метохији. Једно је битно и треба да се зна да на КиМ српски народ живи у ропству од Косовске битке. Моје село живи историјски стално у ропству. Имало је слободу од 1918. до 1941. године, а то је сувише мали историјски период да би се нешто десило значајно за препород и свест народа уопште. У Титово време српски народ на Косову је био роб, апсолутно роб. Није имао никаква права. Албанци су се за све питали и о свему одлучивали. У мом крају Срби су дали велике жртве у рату. Преко 200 људи је изгубило животе што је за тај крај много. Све је учинио да дође ново време, нов друштвени поредак, а када је он дошао онда су искрсли други проблеми. На Косову је требало фаворизовати албанску нацију, а Срби су послужили само као средство да се убрза процес албанизације Косова, да се што пре оспособе школе и друге институције за Албанце. Срби су улагали много труда и рада да описмене скоро стопроцентно неписмене Албанце, а институције српске су опслуживале на законски начин препород Албанаца. То је био програм Комунистичке партије која је имала за задатак да се албански народ убрзано препороди и то је успело у апсолутном смислу. Никада у историји човечан
ства се није задесило да једна национална мањина у једном народу тако брзо од сто посто неписмене за један кратак период дође до Академије наука, универзитета и свега осталог. Ту су уложена огромна средства. Ја сам сведок, очевидац и учесник тог времена и тих догађаја. Све је рађено на штету српског народа и фаворизовањем и описмењавањем Албанаца, дошло је до маргинализовања, потискивања и физичког насиља над српским народом. После Другог светског рата на КиМ је била, еманципација Албанаца, односно Шиптара како су се тада звали. То се радило тако што би одабрали групу Албанаца да оду, на пример, у Лондон и да буду тамо шест месеци без икаквих обавеза, осим да шетају по граду, да би се цивилизовали, да би видели како изгледа један велики град и како се у њему одвија живот. То им је био једини задатак. Дакле, Албанцима се плаћало само да путују и шетају европским градовима ради њихове еманципације, а Срби су се на разне начине ниподаштавали и потискивали са подручја наше јужне покрајине. Ако човеку није доступна школа, посао, стипендија и друге принадлежности које је давала држава, онда он није могао да опстане у таквом друштву у непријатељском окружењу и морао је да иде за бољим животом. Након тога кренули су и физички напади на Србе, ударање на част породице, што је допринело убрзаном пражњењу Косова и Метохије од Срба. Навешћу пример сликара Сућурија Ниманија, који је специјализирао у Токију и сваке недеље долазио кући на релацији Токио – Београд. Тамо се њему штампао каталог огромне величине и приређивала изложба. Можемо само да замислимо колико је новца у њега уложено да би са таквим стандардом као студент живео. Они су школовали људе од Њујорка до Токија. Свуда је било на свим универзитетима Албанаца. А мене нпр. неће да приме на трећи степен Срби у Београду, или ме оборе на дипломском. Просто су затварали пут да човек иде даље. Професори у Београду су се дичили са студентима Албанцима. Њима се у Београду посвећивала посебна пажња и наклоност и, наравно, да су форсирани по сваком питању. То је заиста једна тужна и жалосна прича.

  • Нисте остали равнодушни према тим дешавањима ни као уметник ни као човек…?

И преко скулптура и преко митинга указивао сам на тешко стање српског народа на Косову и Метохији. Говорио сам на митинзима у Подгорици и Београду. Исправно је што сам се побунио, јер су била угрожена моја људска права. Била је мизерија живети на Косову и Метохији, ако ти судбина зависи од ра„ Што се тиче председника Вучића, ја му апсолутно верујем. Он чини све што може, у практично немогућим условима, да спасе Србију од нестабилности, да је економски ојача и да учини највише што може по питању Косова и Метохије сположења једног Албанца, да ли ће он бити према мени расположен да ја будем на КиМ или ће да ме отера са КиМ. А, било је тако. Они су увек знали да ће Косово да им буде дато и тако су се и понашали. Албанци вековима кују план како да отму Косово и јединствено наступају у том свом вишевековном пројекту.

  • Зашто су Срби тако дуго ћутали о томе?

Срби су били у апсолутној немоћи. Они су били обезглављени. Када држава, Централни комитет, заузме свој став, ко год би се од Срба побунио српске главе би одмах летеле. Одмах се нађу антисрби, који ће први да ударе на Србе. Они су били у комунистичкој служби са задатком да поражавају напредне и прогресивне српске снаге и сваког Србина који се побуни против неправде, коју су несумљиво чинили комунисти према српском народу. У Титовој Југославији сви су профитирали, осим Срба који су изгинули и којима је распарчана територија на покрајине које су имале у СФРЈ елементе државе. Као што сам већ рекао, антисрпске снаге унутар српског националног корпуса по директиви Тита и хрватских и словенских комуниста, радили су директно против Срба и Србије. Такође су подржавали и слепо слушали албанске комунисте, који су од почетка радили на отимању Косова и Метохије.

  • Како то да се такве аутошовинистичке снаге унутар једног народа нису појављивале унутар албанског, хрватског или словеначког народа?

То је друга прича. Све је друго у односу на Србију. То су дубљи корени. На пример револуцију је водила Комунистичка партија Хрватске и Словеније у Србији. И онда ми смо имали Дражу као једног од вође устанка за монархију. Он је у почетку вероватно имао идеју да се бори. Али, када су се појавили комунисти запретила је опасност како се са њима борити за исти циљ, или да се са њима обрачуна. Онда се он прешалтао на страну окупатора и цео тај покрет отишао уз Немце и шта се десило. Комунистичка партија Србије тада није ни постојала. Она је основана тек маја 1945. године, што значи Тито, Бакарић, Кардељ и други Хрвати и Словенци руководили су са Комунистичком партијом и партизанима које су чинили Срби. Срби су гинули и проливали крв у сукобима са непријатељима и по логорима, а Хрвати и Словенци чији је народ највећим делом био на страни окупатора, креирали су политику и цртали границе. Наравно, уз помоћ појединаца из српског корпуса који нису смели ни желели главу да подигну нити да кажу једну реч да се супротставе због својих личних каријера и напредовања, било у рату било после рата. Срби су, дакле, били њихова војска да успеју у свом плану и жељи. Све пролетерске бригаде су српске по саставу и сви борци 1941. године су 99 посто Срби. А води их Комунистичка партија тада нацистичке творевине Хрватске. Када су Хрвати у питању сви су као Албанци водили исту политику. Није важно да ли је Балиста или комуниста, он се бори за албанску нацију. Препричавало се како је Фадиљ Хоџа док је био у Шарпланинском одреду у пуцњави код Дебра и Тетова викао команданту непријатељске балистичке војске да престану да пуцају јер се боре за Албанију и једни и други. Албански Балиста и комуниста бори се за Албанију. Исто тако и у Хрватској и усташа и хрватски комуниста бори се за независну Хрватску. Циљ је исти, а разлика је у начину доласка до циља. А ми, шта смо ми радили? У то време наш четнички покрет ставио се на страну окупатора и окренуо се против комуниста. То је био циљ њихових тројки који су убијали комунисте по Србији. Наше поделе и нејединство су кључ наше трагедије.

  • Зар није остало до данашњих дана да је модерније и перспективније бити аутошовиниста и антисрбин?

Ја припадам том ниском слоју који је био угрожен стопроцентно. Угрожен као човек. Ја сам био слуга, рударски радник па обичан борац у рату. Ишао сам, дакле, по дну друштвене скале и ја знам добро како изгледа свет. Нажалост, у Београду, нашем престолном граду и данас се гаји антисрпство као вид престижа, елите, буржоазије и шта већ.

  • Није ли то посебно изражено код уметника?

Сада је таква ситуација да се тежи да се Србија и српски народ потпуно елиминишу са историјске сцене, да Срби практично нестану. То је у програму вероватно тих великих који воде овај свет и доносе одлуке. У то смо се већ уверили. Долазили су, изазвали буну и подстакли Шиптаре на демонстрације, иако Шиптари нису имали никаквог разлога за то. Они су водили Косово. Нико тамо ништа није смео без њиховог одобрења. Они су били држава у СФРЈ, али су се опет бунили и тражили још. Бунили су се да би Србима потпуно узели тај део територије. Међутим, не ради се само о Косову. Нама су уништили војску, а авионе и тенкове су истопили у смедеревској железари. Тако смо опет доведени у стање ропства. Код нас је тешка и сложена ситуација, јер нам одузимају право да сами одлучујемо о својој земљи и својој историјској територији. Ево сада не дозвољавају да наша војска учествује у тим вежбама. Тако је у свим сферама живота, а прича о војсци је само један део. Вратићу се на уметност где се најбоље сналазим. Наша држава и Министарство за културу улаже новац и излаже на Бијеналима ван земље оно што је увежено и што није традиционално наше. Оно што је чак и против нас, постаје наше државно да би могло да угледа свет. Да ли је то удварање Сорошу, удварање Западу, удварање одређеним светским групацијама са материјалним добитком и не знам чим још или и једно и друго, ко ће га више знати. Но, оно што је јасно такве изложбе и такво деловање уметности и уметника иде директно на штету Србије и српског народа. Озбиљна и одговорна држава то не би смела да дозволи и то се не може правдати уметничким слободама. Непријатно ми је да говорим о себи, али ја сам вајар кога респектују сви, не само у земљи, него и суседним земљама. У име државе нигде нисам излагао, јер су скулптуре националне, српске таматике. Нигде моје дело није приказано. Прошле године сам имао изложбу, а јуче сам и данас читао књигу утисака. Цео народ српски обухваћен је том изложбом. Доживео је једно охрабрење и у тој изложби видео себе и своју историју, своју прошлост, своје витезове и цара Лазара. Сви су видели дела која имамо и што треба да негујемо. Књига утисака најбоље говори како народ мисли о правој уметности. Али, то за врх не значи ништа и министар никада није ту дошао, иако је министру за културу Србије баш ту место. Моја изложба је јединствена и никада се више неће поновити. Нити је Београд имао до сада такву изложбу нити ће имати за неколико година. Мени није откупљен ниједан рад. Нико се за то није занимао. Где тако стоје ствари, где сам министар не уважава оно што се ствара у његовој држави, ту нема среће. Не због мене. Мени не треба. Ја сам свој живот оџивео јер имам 93. годину. Питање је дана колико ћу још живети, и то није уопште битно, али то је важно за Србију. Они са сорошком политиком коју предводе монтенегринери, и друштво задужено да антисрпски делује у Србији отуђују народ од националних изложби. Октобарски салон је био наша најлепша ликовна манифестација. То је било нешто где је свако желео да излаже, једна афирмативна ликовна смотра. Чисто српска. Она је гурнута у крило неких прозападних, страних уметника и српски народ их је одбацио. Ја тамо не идем. Октобарски салон нико не посећује, осим ових који организују. Посетилаца нема, јер он није наш. То су катастрофе. Убеђују се млади људи, уметници, да је добро само оно што је туђе и што долази са Запада, а да је наша традиција, уметност, стваралаштво превазиђено, глупо, примитивно, кич… Ако човек одраста у том убеђењу, онда је то тешко исправити.

  • Сведоци смо да се претходних дана врше велики притисци на Србију, дају се ултиматуми, наговештавају се санкције. Шта нам је чинити у овој ситуацији?

Ништа ми ту не можемо. Ми смо мали да било шта чинимо. Морамо да се повијамо пред том силом. Морамо да будемо стрпљиви и да подносимо. Нема излаза из тог стања мора да се трпи.

  • Колико нас у овом периоду може коштати наше нејединство?

Наш непријатељ је успео да нас подели, да створи раздор међу нама и у томе је његов успех. Да смо јединствени не би нам нико могао ништа. Јединственом народу нико не може ништа. Он је као бомба, као кугла која не може да се одвоји. Ми то, нажалост, нисмо. Ми имамо ту у Београду људе потпуно отуђене од наше историје, од нашега народа и они се стављају у службу наших непријатеља. Шта можемо без да се боримо за јединство. Наше делегације у разговорима са Приштином имају поред спољних и сталне и злонамерне притиске изнутра. Код нас је постала нека пракса, код интелигенције или како кажу елите, а после се то преноси и шире да се обавезно критикује власт која била и каква била. То је просто једна болест. Не може се стално критиковати власт, ако чини нешто добро. Власт се мора подржати, ако ради у интересу народа и државе. Ми смо је бирали. Већина је изабрала и она очекује помоћ од свих нас, а не нападе на њу шта год да чини. То је страшан осећај. То је некултура и грађанска недисциплина, неодговорност пред народом, пред собом, пред историјом. Држава је народ, а они због личних интереса на све начине покушавају да државно руководство одвоје од народа који му је више пута на изборима потврђивао поверење.

  • Имате довољно година, знања и искуства да би Вас било ко обмануо. Шта мислите о политици коју води председник Вучић и да ли му верујете?

Ја мислим да се он труди колико год може и колико има способности, а има доста хвала Богу. Он се труди да учини све што може у интресу Србије. Председник Вучић би требало да има апсолутну подршку читавог српског народа да би био још јачи и још сигурнији у себе у разговорима са разним преговарачима и уцењивачима у свету. Опозиција која га оптужује је искомпромитована у народу, смешна и бедна. Нису се ничим доказали, осим шта су се обогатили као политичари. Дакле, што се тиче председника Вучића, ја му апсолутно верујем. Он чини све што може, у практично немогућим условима, да спасе Србију од нестабилности, да је економски ојача и да учини највише што може по питању Косова и Метохије. Мени је тешко што не могу више да му помогнем.

  • Ни споменик Стефану Немањи није прошао без негативних коментара да је кич и ругло. Како Ви то видите?

Ја добро познајем цео тај процес. Идеја је потекла од председника и то је одлична идеја. Ја сам био и у Одбору за подизање и у жирију и знам како је ишао тај процес. На крају дошло је до тога да споменик још није откривен, још није реализован, а већ су почели напади. Шта то треба да значи. Како може да се напада нешто шта још не видимо. По томе се види нека агресивност и мржња према свему. На крају, после свих ових полемика, она се доста искристализовала у одбрани самог споменика. Хвала Богу нашло се у Србији бриљантних познавалаца и наше историје и великих патриота, који су ове антисрбе ставили на своје место. Тако да је на крају испало да није проблем у самом споменику него је проблем што је Немања Србин и што тај споменик треба величанствено да стоји као српски, као историја Срба. Он треба да опомиње наше генерације да их поучава да чувају своју прошлост и да иду у будућност, као што је он умео да води своју државу. Ту је у ствари конфликт. Конфликт зашто да се на једном подручју Београда да обележје српске историје и првог српског оснивача и владара. То је заболело све ове антисрбе, а сам споменик и не разумеју.

  • Да ли такви људи вама онемогућавају да представљате Србију са скулптурама које сте стварали инспирисани националном историјом?

Та струја, када виде моју скулптуру, не може да прихвати да неко тако ради. Они мисле да вреди само туђе, увезено са Запада и тако делују. Отишли су толико далеко у свом удворништву и ниподаштавању себе и свог стваралаштва да не могу разумети да ми као такви нисмо ни за Европу занимљиви, јер они су то видели код себе и зашто ми тако нешто да излажемо на Бијеналу или не знам где. Европска публика је жељна да види нас Србе, као Србе. Да виде оно што Србе чини Србима, нашу уметност ма каква била. Ако је српска она је по томе велика што је наша, а не што је увезена из Француске или из Њујорка итд. То су просте ствари, али ту се ништа не може, јер они имају велику подршку споља да расрбе Србе и униште српско биће.

  • Има ли лека да се вратимо на прави пут?

Има и враћамо се хвала Богу. Ми смо сада ојачали са овом влашћу. Србија је ојачала и међународно респектована. Није више то она некадашња Србија. Ово је нова, друга Србија. Србија која тражи себе и налази свој пут истрајеће на том путу.

  • Шта бисте саветовали председнику да чини у овим пресудним и тешким тренуцима за Србију?

Ја не знам тачно у коликој се невољи налази, али бих га саветовао да свој државнички таленат користи у интересу Србије и да ослушкује глас народа. Важно је што мисли народ, јер је он највећи судија и на крају доноси коначну одлуку. Да процени када, колико и одкуда који ветрови дувају и које су снаге па би требало да се вешто склања. Да се мало склони од тих олујних ветрова, ако није много нужно да се нешто одлучује, да се мало помери и пролонгира, да се одложи док се не стиша олуја и не дође погодније време. Ја сам само један патриота који се нагледао патњи свог народа који је и сам осетио неправду и ужас на КиМ и кога је задесила несрећа да изгуби свој завичај. Желим добро свом народу и налазим се у невољи као и он. Ја чезнем да одем у свој крај, да оживим успомене, да видим где сам као дете одрастао, да видим те шумске стазе, речице, изворе, врхове Шаре, а све ми је то одузето. То је осећај да је човек лишен људских права и да је роб у модерном времену. Тежак је то осећај. Човечанство никада није нашло свој пут до краја какав би требало да нађе, а то је да се понаша темељито да свим људима на земљи буде добро. Да не производе оружје за уништавање света, него да производи оно што ће нам користити да будемо срећни, да стварамо и да се оплемењујемо. Не може се у савременом добу поробљавати народ. Нас Србе су поробили, а одузимањем Косова одузели нам срце и душу. То не води ничему. Ми се у овим условима доста добро држимо захваљујући разуму, одмерености, прагматичности и дипломатији људи који воде Србију и помогнимо им да истрају у борби за Србију и бољу будућност. Р. Комазец

Подели на: