Најновије вести

СРБИЈА ЈЕ ВОДЕЋИ ЧИНИЛАЦ НА БАЛКАНУ И ИМА РЕСПЕКТ У СВЕТУ

 О глави заједниче државе Југославије скривени политички центри на Западу радили су много раније, у време последњих година Титове владавине, а и пре. Мислим да је питање времена када ће се политика приштинских Албанаца мало више приближити реалности и постати мање затворена и затрована у односу на друге са којима заједно живе. Србија је стекла потврду своје реалне независности, тиме што има успостављене блиске и развијене односе са свим великим силама и свим организацијама. Тако да би било добро да се тај економски и политички курс настави – рекао је Владислав Јовановић, дипломата и бивши амбасадор СР Југославије у УН

 

 

Морамо да истрајемо, и ми и други који су заинтересовани за очување законитости у вођењу и грађењу односа у свету, да никад не подлегнемо ни притисцима ни уверавањима да је оно што је учињено нама на простору Косова и Метохије прихватљиво, јер је противно међународном праву, противно историјским традицијама и на крају противно миру и безбедности у региону и шире – рекао је Владислав Јовановић, дипломата и бивши амбасадор СР Југославије у Уједињеним нацијама, одговарајући на питање „Јединства”, могу ли се дешавања око Косова и Метохије деведесетих посматрати реално са данашње дистанце и додао: – То је основа на којој морамо да останемо и са које морамо да делујемо. Не само ми, него и сви други који имају интересе да се један негативан пример због грубе употребе силе не устали и не постане, на неки начин, пример за решавање других сличих проблема у свим вишенационалним државама. То је општи интерес. Ја мислим да тај општи интерес почиње да се све више увиђа – нагласио је Јовановић. Да свет све више спознаје последице кршења међународног права, Јовановић је навео пример повлачења признања Косова. – Доказ за то је чињеница да је број земаља које су раније брзо признале тзв. државу Косово, касније увиделе да то може да буде погубно и за њих и за друге, и на основу тог принципијелнијег гледања и сагледавања повукли раније дата признања. Тај процес је незаустављив. Питање је само, да ли ће он да иде брзином бујице или брзином капи воде. У сваком случају, показало се да није могуће наметнути један тзв. специјални случај свим другим земљама света, пошто тај специјални случај једноставно не постоји и не може да функционише јер би онда запалио цео свет – рекао је Владислав Јовановић.

  • Често се може чути да би све то било другачије да је Србија водила мудрију политику, да је руководство Србије разумело тадашњу ситуацију и пад комунизма. Да ли је Србија могла да измени ток историје, односно намере Запада?

тренутка када је Запад тријумфално запосео престо светске владавине после победе у хладном рату, било је немогуће позивати Запад на разум и принципијелност јер се он ослањао искључиво на праву силе и као такав је деловао у свим правцима, не само против нас. Против нас је деловао да би дао пример другима да је немогуће оспоравати апсолутну власт и ауторитет Америке у светским односима. Према томе, грешка је учињена раније. Ја мислим у социјалистичком периоду за време реафирмације Албанаца на Косову, која је била исправна. Али, требала је да иде у корак са њеним разумевањем и схватањем, да им је садашњост и будућност у заједничкој земљи са Србима и другима, и да не треба да се заносе идејом да би они могли бити изузетак од правила и једина национална мањина у Европи и у свету која би била награђена постојањем самосталне државе. То није учињено. Грешке су прављене раније. Паралелно са лојалношћу заједничкој држави Југославији, представници албанског народа су гајили сан о томе да би они могли и да се издвоје уз помоћ страних помагача и да оснују своју независну државу. Никада се нису упитали да ли је и једна национална мањина у свету то успела да постигне. Није, нити је то могуће. У том случају настао би русвај и хаос у међународним односима и општи сукоб између држава. Дакле, грешака је било много раније, иако је исправно било да се помогне Албанцима на Косову, да што пре достигну ниво просвете школске и друге развијености и да буду у корак са другима са којима живе у околини. То је било исправно, али, кажем, неисправно је било што је допуштено да гаје једну опасну илузију да то може да буде само привидно привремено стање и да они могу да добију више од тога уз помоћ владајуће светске силе. То се погодило са хладним ратом, односно, његовим завршетком и са афирмисањем Америке као апсолутне светске силе, која игнорише међународно право и уређује светски поредак, ослањајући се на право силе, а не на силу права. То се дешава и то је било незаустављиво због капиталне промене односа снага, али то није донело корист међународном миру и безбедности нити, као што се види, миру и стабилности на Балкану. То ће сигурно морати да се коригује кроз стабилизовање политичких и геополитичких односа и у региону и у свету.

  • Ако посматрамо дешавања на КиМ и притиске на Републику Српску има се утисак да рат 1999. године није престајао. Коме је у интересу и зашто да држи сталне тензије у региону?

Држе се због тога што моћни геополитички циљеви Запада на Балкану још нису остварени. Посебно су актуелизирани због тога што су се у међувремену појавили и интереси неких других великих сила, неких традиционално историјски присутних овде као што је Русија, али и нових светских сила у првом реду Кина. И на крају, ту су и друге силе које се поново афирмишу са својим амбицијама да врше утицај на Балкану, Немачка, Јапан, богате арапске земље које немају пољопривреду, али имају погодности овде на Балкану да тај свој проблем реше властитим инвестицијама. Тако да је Амери- ка закаснила са својим плановима да потпуно запоседне Балкан. Сада то више није ни могуће. Она ће морати да се прилагођава присуству интереса и других на Балкану, а то ће неминовно да се одрази и на неке досадашње апсолутне и категоричке ставове Америке које има, укључујући и то да је тзв. држава Косово једна чињеница заувек и да се она не може мењати.

  • Да ли је подржавање наратива о геноциду и кривици Срба за сва дешавања око распада заправо притисак на Србију због КиМ?

О глави заједниче државе Југославије скривени политички центри на Западу радили су много раније, у време последњих година Титове владавине, а и пре. Требало је наћи „жртвеног јарца”, одговорног за све , да се не би упирало прстом на главне кривце, а то су западни центри моћи и њихове разне службе. Нађено је тако што би Србија и српски народ, широм те заједничке земље, били одговорни као реметилачки, негативан фактор, који су током кампање демонизације проглашени, не само агресорима него и починиоцем злочина. У томе се није презало од најтежих могућих речи, пошто се полазило од тога, што горе за Србију и Србе, то боље за интересе Запада и оних који су систематски планирали да сруше Југославију изнутра и споља. Тако да је тај тзв. наратив о апсолутној и искључивој одговорности Србије и српског народа, за све проблеме и неугодности који су се развијали и дешавали од пре 30 година унапред „припремљено јело”, још пре него што је бивша заједничка држава ушла у кризу. То се „јело” непрестано подгрева са новим досољавањима када је то потребно, као што је случај сада, када се геноциди увелико понављају и везују за српско име. Чак и када за то нема било каквог ослонца о чињеничном броју. Једноставно, понавља се мантра да су Срби геноцидан народ. Нажалост, то неодговорни политичари, Бошњаци у БиХ са неподношљивом лакоћом понављају. Нико их на Западу за то не критикује нити их у томе спречава, што указује да је политика и стратегија иста и да тај негативан наратив о Србији и Србима и даље служи као најважније погонско гориво те антисрпске политике на Западу и у неким центрима на Балкану.

  • Запад је подржавао демократску власт у Србији 2000. године, помогао јој да преузме државу. Да ли је тада пропуштена шанса да се нешто више учини по питању КиМ?

Највећи пропуст, да не кажем највећа грешка, је учињена када је нова власт већ 2001. године затражила да Србија што пре уђе у тзв. евроатланске организације, не инсистирајући на условном правилу да то жели учинити искључиво под истим условима под којима су то постале и друге земље чланице. Ми нисмо нагласили да улазимо са територијом коју наш Устав дефинише као Србију са КиМ као интегралним делом Србије. Тада би се Запад нашао у ситуацији да се погледа у огледало и да се изјасни, да ли жели Србију као чланицу у евроатлантским организацијама, али не под истим условима као други, већ под нижим условима. Ако би рекао да жели, али под нижим условима, то значи да би тешко повредио достојанство Србије и њеног народа. Уколико би рекао да не жели, онда само показује да има негативан однос према Србији и да је тадашња влада из те чињенице требала да извуче директне политичке и оперативне закључке. То се није догодило.

  • Како би Европа гледала на такав став Србије ?

Ако нека држава држи до тога да је суверена и независна, и ако жели да уђе у неку међународну организацију, једини пут је да тражи да то буде под истим условима као што су то учиниле и друге земље. Ако то не учини, значи да самог себе девалвира, не сматра довољно сувереном и независном. Другим речима, на путу је да престане да буде земља.

  • Да ли је данас касно за то?

Ја мислим да никад није касно. Међутим, ни једна власт до сада није исправила ту грешку. Досадашње власти инсистирају на суверености, независности, што индиректно показује, али не још и формално. Сматрам да би требало ЕУ рећи да ми желимо да будемо члан и то ако може сутрадан, али само под истим условима као други. Ако они не желе, онда значи да нас не желе. У том случају, остаћемо у економском простору ЕУ, сарађиваћемо као независна земља са њима и задржаћемо међународни углед и њихово поштовање према нама. То је нешто без чега једна суверена земља не може да тврди да је суверена, ако не инсистира на једнаком положају и третману као и друге земље које су постале пуноправне чланице међународне организације.

  • Да ли ће пројекат „Мини Шенген”, односно „Отворени Балкан” помирити балканске народе?

Прво, стара је истина да сваки регион треба да уређује односе у свом региону и да не препушта страним факторима да то чине. Јер, ко год са стране покушава да уређује односе у једном региону, он полази од свог интереса. Ако му је интерес да тај регион буде у трајном непомирљивом стању, он ће тако и да ради. Балканске државе су се међусобно историјски толико сукобљавале и толико биле инструментализоване од стране великих сила због чега су се тако и међусобно сукобљавале, да је то једно историјско оптерећење. Сада би ваљало да се полако ослобађамо тог историјског оптерећења и да схватамо да нам нико није бољи ни ближи пријатељ него најближи комшија. Да превазиђемо несугласице и афирмишемо заједничке интересе. Тако да је та идеја „Мини Шенген”, односно „Отворени Балкан” сама по себи здрава и спасава све. Питање је да ли ће поједине велике силе да допусте другим земљама да се томе придруже, или ће користити да то минирају. Али, то је нешто на шта се мора рачунати када се улази у такав један потез. Ја мислим да је најбоље за све те земље, које су и поред свих историјских негативних наслагања једна другој ближе него са другим и далеким. Тако да је идеја о тој међубалканској сарадњи здрава и добра, али ће страни фактори наставити да надзиру и да то усмеравају и каналишу у правцима својих интереса. Међутим, то се, ипак, може лакше сузбијати ако будемо заједно. Ако смо заједно онда ћемо бити и економски ојачани и мање изложени притисцима, него ако смо изоловани од дејства са другим балканским државама.

  • Како видите одбијање Куртија да Косово уђе у економски простор „Мини Шенгена”?

То је један сепаратизам у односу на целину који не може никада да донесе очекивану награду. Може само да изолује ту територију. Да је доведе у стање супротстављања другима и да је гледа како се други економски стабилизују и обогаћују док он са стране посматра и може само да региструје свој назадак у односу на њих. Штета је, што је он до те мере негативан. И, поред тога, мислим да је питање времена када ће се политика приштинских Албанаца мало више приближи реалности и постати мање затворена и затрована у односу на друге са којима заједно живе.

  • Курти не жели да прича ни о чему, осим да Србија призна тзв. Косово. Како доћи у таквој ситуацији до компромиса?

Свако може нешто да жели и да на томе тврдоглаво инсистира. Међутим, то није ни животна политика нити политика неке заједнице. Политика заједнице је да увиђа реалности, да се са њима суочава и прилагођава. Што се тиче тзв. независности Косова, она није дело Албанаца, она је дело спољног фактора, дело бомби. Спољни фактор ће их подржавати док му то одговара. Када му не буде одговарало неће више да их подржава. Према томе, боље се на време освестити и гледати да се живи у добрим односима са првим суседима, са другим, са трећим, него да се тако фанатично ослања на подршку било чију. Јер, ни једна подршка, ни једно савезништво нису били вечити. Историја то показује. Све има рок, све су рокови краћи, како се политички живот своди на више верзија. Тако да и сами Албанци на Косову и њихова политичка елита морају да изађу из тог затвореног круга мишљења и да погледају реалности у очи. Да се више суоче са чињеницама живота, него са неким замишљањима и пустим жељама.

  • Како се по вама Србија данас држи у економском и политичком смислу?

Она се јако много опоравила, чак бих рекао реафирмисала као чинилац на Балкану и унутрашњем стабилизовању и у спољном афирмисању. Стекла је потврду своје реалне независности, тиме што има успостављене блиске и развијене односе са свим великим силама, са свим организацијама. Сарађује и са НАТО-ом и ОДКБ, са ЕУ, кандидат је за чланство, има сарадњу са Америком, Русијом, Кином, Индијом и појединачним земљама као што су Британија, Француска, Немачка. Према томе, она је постала уважени политички чинилац на Балкану и можда и шире с обзиром на шире одјеке њене ојачане независности. Чак и у земљама ранијег несврстаног света, где се поново увиђа та једна сарадња са Београдом, да је он гаранција стабилности односа, које они могу да развијају, што није случај са неким другим земљама у региону. Тако да би било добро да се тај економски и политички курс настави, ради укупног стабилизовања прилика у свим правцима. Да то буде нека врста трајне константе Србије, као независне суверене земље, што ће друге земље све више уважавати и све више схватати да и оне могу имати интереса од односа са таквом једном стабилном самоекономски, самодовољном и утицајном малом земљом као што је Србија.

  • Да ли Црна Гора води самосталну политику према Србији или су и ту умешани прсти западних сила?

Не само да су умешани него су ти прсти поодавно били актери. Они имају и своју ранију историјску димензију јер је био циљ страних кругова, да се Србија дефинитивно одвоји од мора. Тај је циљ решен пре 150-200 година. Радило се на томе да се Србија територијално и демографски смањи, да буде што мање значајан чинилац на Балкану јер би то олакшало великим силама да са „шаховском таблом пуном пиона могу лакше да играју шах”. Црна Гора је подлегла утицајима тих кругова и почела је опонирање Србији на свим пољима, чак и оним најдубљим историјским који негирају и сам идентитет.

  • Да ли ће Запад покушати да руши Вучића, уколико не призна косовску независност и уколико настави да води самосталну политику?

Сигурно да Западу више одговара да има послушне пионе на Балкану него да има једну малу земљу као што је Србија, која инсистира на вођењу властите независности. Запад схвата да је ситуација у међународним односима толико промењена, да би за њих било некорисно да дирају ту чињеницу па су прибегли једном паметнијем ставу да ту чињеницу уваже, али да покушају да делују на њу како би је што више окренули према себи, а одвратили од утицаја других са њом, што је природа политике једне велике земље. Друго питање, колико је то могуће остварити пошто се геополитичке добити у свету врло брзо мењају, потпомогнути разним економским развојем који више није апсолутни монопол Запада. Жеља других земаља да имају добре односе са Србијом и поштовање према Србији израз су, не само снаге Србије, него израз нужде које све те велике земље имају да буду присутне у овом делу света. То је један историјски однос који иде нама на руку и који Србија у овом тренутку врло мудро користи. Србија је, у односу на друге земље у региону, показала историјску отпорност према сваком спољном владању и утицају на своју независност и слободу. То је демонстрирала кроз историјске доказе, кроз револуције против Отоманске империје и једина је на Балкану која је имала своје династије. Није уводила стране принчеве као што су друге балканске земље то радиле. Србија се стално противила било каквим страним окупацијама и борила се за независност, док су многе друге пристајале, уз неке ниже облике своје независности, само да би биле под власти неке велике силе. То је имало своју цену слободе јер слобода кошта. Србија је опредељена за независност и слободу и то је оно што издваја Србију од других на Балкану. То је оно што други не воле, а неки јој можда на томе и завиде. Србија не може другачија да буде него независна и слободна јер је то у духу њеног народа. Чим је мало поклекла, изгубила тло под ногама, брзо је то осетила и исправила се. Р. Комазец

Подели на: