Страх и ужас се не заборављају

 – У једном мементу сам само померила аутомате уперене у мене и усмерила децу да уђу у просторије школе. Страх који се осећао кад смо ушли у учионице тешко је описати – каже др Величковић која је у том хаосу 2004. године изгубила две бебе

 

Преживети бомбардовање 1999. године на Косову и Метохији и егзодус са Косова и Метохије који се догодио 17. марта 2004. године значи трајно се сећати прогона Срба са свог вековног огњишта и носити трауму. Стоматолог др Невенка Величковић из Косова Поља је о овом свом болном искуству написала збирку поезије „У пепелу нада”. Сећања су, и данас, веома жива са сталним мислима на 17. и 24. март. О животу и раду у Косову Пољу све до коначног одласка 2016. испричала је за „Јединство” пре него што објави збирку прича која је у плану. Др Невенка Величковић је рођена у Косову Пољу 1971. године. Дипломирала је на Медицинском факултету у Приштини, а специјализирала болести зуба и ендодонције у Београду. Од 2016. године са супругом и децом живи и ради у Београду. Тренутно је на месту в.д. директора Дома здравља на Вождовцу. – Била сам радно ангажована у Дому здравља Kосово Поље због недостатка кадра и потребе за лекарима. Радила сам не само у својој струци већ подједнако и ноћна дежурства, збрињавала болесну децу, одрасле, рањене, породиље… – каже Невенка.

НЕСТАНАК ДР ТОМАНОВИЋА БИО ЈЕ ЛОШ ЗНАК

– Сећам се самог почетка бомбардовања. Искрено, нисам веровала да ће до њега доћи, али је нажалост 24. марта у 19:45, прва бомба бачена на Слатину, аеродром на неких пар километара удаљености од моје куће. Било је толико немоћи у нама, да сам у том моменту само могла да се помирим са смрћу. Тако су дани пролазили у страху, стрепњи и немоћи, чекајући да се тамо неко смилује над нама Србима и нареди да се бомбардовање прекине. Нажалост, агонија је трајала пуних 78 дана, без престанка. Киднаповање проф. Андрије Томановића био је знак да нама, запосленима у KБЦ Приштина нема опстанка.Тог сам јутра отишла по своје ствари и по ствари свог шефа који ме је замолио да извучем из његовог кабинета слајдове, његов докторат и магистеријум на Стоматолошком факултету где сам била запослена на месту асистента приправника на предмету – болести зуба лендодонција. Призор је био застрашујући. Kако сам ушла у зграду, тако су неколико њих кренули за мном, обучени у дуге зелене мантиле, имали су каљаче, маске, капе и рукавице… Био је то осећај као да су наше ствари ту биле заразне. Kако сам ушла, тако су питали ко сам, шта хоћу… Објаснила сам да само желим своје ствари и ништа више. Дозволили су, али под пратњом њих двадесетак иза и око мене. У том моменту нисам ни била свесна ризика и опасности у којој сам се налазила. Увредљива
реченица коју нећу никад заборавити била је: – Ајде, ајде пожури да очистимо ову клинику од свињске масти – каже др Величковић. Друга, не мање болна ситуација је била када су избацили ђаке Средње медицинске школе из просторија дечјег вртића у Kосову Пољу.

ТЕШКИ МОМЕНТИ У СПАСАВАЊУ ЂАКА

– Пошто сам хонорарно била запослена у тој школи од 92. године и предавала хигијену, наставила сам рад у школи и након бомбардовања. Једне ноћи 2000. године добијам телефински позив од запослене наставнице математике, која ми саопштава да су Албанци упали у просторије вртића и да су полупали све клупе и столице, побацали дневнике и сву документацију. Истог сам момента отишла да погледам, уз наду да нам дневнике нису поцепали, спалили или однели из просторија. Било је мрачно, каблове струје су покидали, тако да сам с лампом осветљавала себи пут. У језивом страху сам ушла. Призор ужаса био је на сваком осветљеном кораку. Столице побацане, клупе преврнуте, свеске и књиге побацане, дневници су на срећу остали читави, али су били побацани свуда по вртићу. Сутрадан сам дошла испред школе, односно вртића, пре деце да би их сачекала и саопштила да више немамо просторије за даљи рад. Директор је био службено одсутан, па сам ја имала моралну обавезу да спасавам шта се може. Тог сам дана са ђацима кренула ка Вишој пословној школи, која је била у Бресју, месту крај Kосова Поља. Школа је била удаљена око километар од вртића. Испред школе је била група KФОР-ових војника као и интернационалних полицајаца. Kако сам прилазила школи са ђацима, тако сам с друге стране видела велики број ђака албанске националности са својим професорима, што значи да је све било напред испланирано. Онако немоћна, са ђацима иза мојих леђа, стајала сам и тражила да уђем у просторије школе, што ми је било онемогућено. Пушке су биле уперене у мене… Успела сам после извесног времена и убеђивања, говорећи им да смо на груб начин претходне ноћи избачени из зграде Медицинске школе у Приштини и да ћу се склонити и одустати од заузимања просторија само у случају да нам обезбеде да уредно похађамо наставу у нашој школи у Приштини.
Оно што сам ја урадила у том мементу, морам да признам, из ове перспективе се граничи са лудилом. Није се ту радило о мени, већ о недужној деци која су била иза мене и нису хтела да ме оставе саму. У једном мементу сам само померила аутомате уперене у мене и усмерила децу да уђу у просторије школе. Страх кад смо ушли у просторије тешко је описати. На срећу, у приземљу су била смештена избегла лица из Хрватске, Босне и Херцеговине, па сам ту негде осетила заштиту и имала осећај да нисам сама – сећа се Невенка. – У марту 2004. дешава се егзодус. Једна неописиво болна ситуација, пуна неправде, страдања, бола и патње која ни дан данас не јењава. Kако се приближава 17. март, тако у мени крећу сећања и враћам се у тај период. Имала бих што-шта да кажем о тим догђајима али сам све то преточила у поезију која је проткана страдалачким болом, мојим болом, болом мојих родитеља, болом мог народа, и једним посебно јаким болом – губитком моје две бебе, којима није дозвољено да угледају овај свет и осете чари овог живота – испричала нам је др Величковић. И ту стала… Од бола није могла даље… С. Ђукић

Подели на: