Сунчани предели у животу кратко трају

 Младалачко превирање дечака Ивана и његово одрастање кроз еротску љубав, Стојановић је обрадио и вешто читаоцу дочарао, а у позадини провукао печалбарство јужњака и одлазак у туђину „за хлебом”

 

Радосав Стојановић, књижевник, новинар и лексикограф увек се у свом стваралаштву враћа коренима и изворишту своје инспирације, Црној Трави, па тако и у новом роману „Три хвата неба” у издању Нишког културног центра. У овој књизи романописац у лирском миљеу осмишљава живот дечака у коме се буди прва младост и у коме се јављају први трептаји љубави. У том свету у првом делу израња судбина девојчице Верке, а у другом Иванове стрине Јерине. Обе ове женске фигуре ће Ивану одшкринути врата љубави и младалачког узлета, али само за кратко јер се ваћ потом јавља и бескрајна туга. У овом, како и сам писац каже, архаичном роману, оличење тог света је деспот деда Димитрије. А туга је лирски натопљена и роман чини елегичним јер „сунчани предели у животу кратко трају”.

О ОДРАСТАЊУ ДЕЧАКА ИВАНА

То младалачко превирање и прерастање дечака Ивана у младића, Стојановић најсликовитије описује на свега две – три странице књиге када дочарава прве Иванове контакте са Верком и када описује његову сметеност и крутост у првом опхођењу са девојком, и у првој еротској жељи. – Шта учинити? Шта са својим укоченим рукама? Ништа ми згодно није долазило на памет. Никаква одгонетка. Као да ми је мозак стао. И језик ми се завезао. Вртоглавица је почела да ме обузима. Од незнања, од немоћи и неискуства? Или од гледања у небеске дубине? Од свеже земље и зелене иве? Боже, шта би на мом месту радили прави момци, они што се лажу са девојкама? Што на сваком прсту имају по једну?… Ја сам прави спетљанко. Лежим ту, поред Верке, осећам њено топло тело, а не умем ни да гукнем – сликовито описује Стојановић. Као и до сада писац је стварао ово дело на елементима фактографије и имагинације. Он описује Чемерник и Власину када су били пуни стада и када је било важно имати добре чобане. – Сасвим сам свесно дао тај сегмент из времена наших дедова и прадедова, смештајући причу о одрастању и верности у тај рурални миље и чинећи је тим занимљивијом и егзотичнијом, у односу на сличне приче које сам у урбаном миљеу дао у роману „Месечева лађа”. У суштини то је исти документаристички оквир у коме обитавају главни јунаци мог романа „Дивљи калем” – Цуна Лебецка и Стојча Стојчић, само што је тамо прича о вамп жени, наднаравној, фаталној жени, а овде прича о дечаку Ивану и његовој стрини Јерини, остављеној од мужа, печалбара, у сеоској забити, у њеним најлепшим годинама. Кроткој и верној до пароксизма у узалудном ишчекивању мужевљевог повратка – каже Радосав Стојановић.

ПЕЧАЛБА КАО ОСНОВА ПРИЧЕ

У позадини романа „Три хвата неба” је тема о печалби, о животу нашег човека који је и некада готово као и данас одлазио негде изван граница своје отаџбине да би зарадио породици „за хлеб” и потом се враћао или трајно остајао у туђини. Овај балкански народ је и после 50 година опет доведен на ивицу егзистенције и мора да крене у потрази за хлебом. – Све се понавља. Опет је капитал у рукама малог броја људи- истиче аутор. Поносан на своју Црну Траву и велике српске неимаре који су градили многе балканске градове, поготову Београд, а који су, увек кад је требало, притезали опанке, узимали своје руксаке са храном за три дана и одлазили у рат да бране домовину, да ратују за родну груду, док су њихове жене на посној планинској земљи орале, копале, жњеле и врле и чувале децу, одгајале нове генерације неимара и бранилаца отаџбине. И данас када прође Београдом, поред старих зграда од Правног факултета, Поште, Народне скупштине, преко Палате Албаније до зграде Универзитета, Етнографског музеја и других, Стојановић је поносан, јер је у њихову лепоту и патину уткана сва радост, љубав и туга за завичајем Црнотраваца који су их градили. – Тамо видим свог деду и оца, стричеве, рођаке, комшије, мајсторе, и онда постајем свестан да се ја тим својим прецима још нисам довољно одужио – каже Радосав Стојановић. С.Ђукић

Подели на: