Све израженији осећај страха и виталне угрожености

 – Људи почињу да се осамљују, да негативније размишљају, губе контакте са најближима, почињу да избегавају једни друге и губе однос присности са драгим особама. Стално су у неком ишчекивању и ослушкивању сопственог тела, да случајно немају неки симптом вируса – каже др Милосављевић

 

Епидемија коронавируса је од марта ове године и у нашој земљи највећи проблем и представља велику опасност по здравље и живот становништва. Ова епидемија и пандемија, као и мере које се спроводе ради њеног сузбијања, одражавају се и на ментално здравље људи. О утицају заразне инфекције ковид 19 на ментално здравље разговарали смо са специјалистом неуропсихијатрије Здравственог центра Косовска Митровица, др Игором Милосављевићем, који нам је, поред осталог, открио неке манифестне појаве које је уочио у вези са овом заразном болешћу. Др Игор Милосављевић је рођен 1973. године у Урошевцу. Основну и средњу школу завршио је у Липљану. Основне студије медицине уписао у Приштини а дипломирао на Медицинском факултету у Крагујевцу. Специјалистичке студије је такође завршио у Крагујевцу, а докторске студије уписао на Медицинском факултету у Приштини. Радио је као лекар опште праксе у Здравственом центру „Студеница“ у Краљеву, и у Дому здравља у Косовској Митровици. Ради као специјалиста психијатрије у Здравственом центру у Косовској Митровици и сарадник је на Филозофском факултету на катедри за психологију у Косовској Митровици.

  • Српско становништво на Косову и Метохији је под сталим тензијама услед безбедносних прилика и нерешеног питања статуса ове српске покрајине. Како се то стање одражава на њихово ментално здравље?

– Нерешени статус Косова и безбедоносне прилике у овој јужној српској покрајини су битни и дугогодишњи разлози сталних тензија и неизвесности који и те како утичу да се код људи на овим просторима развијају и активирају многи проблеми у психичком фукционисању у смислу различитих анксиозних, депресивних и психотичних поремећаја. Несигурна будућност, стрепња, ишчекивање, осећај беспомоћности и да су грађани другог реда и да су неравноправни у остваривању и елементарних људских права доводе код српског становништва до учесталије појаве горе наведених психичких проблема.

  • Да ли је коронавирус довео да усложњавања проблема везаних за ментално здравље, у чему се то огледа и да ли је порастао број пацијената који траже стручну помоћ?

– Коронавирус је, наравно, допринео усложњавању проблема који се тичу менталног здравља, јер се код људи на овим просторима створио још израженији осећај егзистенцијалне и виталне угрожености, несигурности и страха. Повећава се број пацијената који се јављају психијатру за помоћ а у прилог томе говори и чињеница да пацијенти све чешће наводе да су у страху од инфекције коронавирусом, да су били у контакту са неком особом код које је верификован коронавирус и да се боје да ће угрозити чланове породице или драге особе, па се све чешће одлучују и на самоизолацију која им тешко пада. Притом је важно напоменути да у правном контексту постоји мера кућне изолације тако да постају напетији, раздражљивији, депресивнији што код њих ствара један изражени осећај нелагодности са којим не могу да се сами изборе, па се одлучују да помоћ потраже од стручног лица.

  • Можете ли нам рећи које су последице губљења социјалних контаката услед одржавања физичке дистанце ради сузбијања ширења епидемије ковида 19?

– Човек је пре свега социјално биће. Ми смо народ који воли људе, навикли смо да се рукујемо, грлимо, љубимо. Сада је физичка и социјална дистанца учинила да тога нема. И када желимо да некоме нешто поклонимо наилазимо на одговор „не доноси ми то, остави га испред врата“. Понеко се понаша као да вирус вреба иза ћошка. Једна доза страха је у реду али када страх овлада нама и када се ништа не питамо то је спирала која нас уводи у психозе. Људи почињу да се осамљују, да негативније размишљају, губе контакте са најближима, почињу да избегавају једни друге и губе однос присности са драгим особама. Стално су у неком ишчекивању и ослушкивању сопственог тела, да случајно немају неки симптом вируса.

  • Шта препоручујете као превенцију од болести као што су депресија и анксиозност?

– Провођење времена ван куће, нарочито у природи на свежем ваздуху и физичка активност је нешто што се препоручује нарочито особама које се носе са анксиозношћу и депресијом али и свим другим људима. Важно је да одржавамо контакте путем телефона, друштвених мрежа, да избегавамо стално гледање телевизије и примање негативних информација које се односе на број новозаражених и умрлих. Препоручљиво је применити медијску дијету, која подразумева да се такве емисије гледају само два пута дневно. Важно је да се ослонимо на нове рутине и навике, да се вратимо старим хобијима, гледамо што више хумористичких серија, слушамо музику или применимо неку активност или ритуал који нам прија, да пре свега будемо благи према себи и дамо себи времена да се прилагодимо новонасталим условима.

  • Које су категорије становништва најугроженије, и са психолошког аспекта, кад епидемија траје а адекватне вакцине и лекова још нема?

– Што се психолошког аспекта тиче у доба короне најугроженије су старије особе, тј. особе преко 65 година, јер не смеју да излазе на јавна места и имају осећај усамљености који утиче на људски организам као физичка повреда. Старијим особама је теже да структуришу своје време, слабије комуницирају он-лајн и другим видовима комуникације који нису лични. Ако уз све ово додамо да су због година старости и других болести више забринути за своје здравље и живот, нормално је да ће се код ове популације лакше развити анксиозност и депресивност. Наравно да се ванредна ситуација у вези са ковид пандемијом одражава и на младе људе, јер млађа популација није навикла да се нечега одриче а нарочито слободног времена и начина на који ће своје време утрошити. Није навикнута на забране, јер многе забране нису добијали од родитеља и других ауторитета па се и код њих јавља проблем са анксиозношћу а код појединаца се развија страх од болести и смрти, осећај изолованости и издвојености од вршњака те су они склонији депресивнијем реаговању.

  • Каква је ситуација са здрављем најмлађих и какав је ваш став о он лајн настави?

– Што се он лајн наставе тиче, деци је у почетку било интересантно јер „није било школе“, али касније су морали да се изборе са проблемима изолованости код куће. Наставници не предају само језике, математику, географију или неки други предмет, већ их уче да буду друштвена бића, како да развију емпатију према другима, како да се играју једни са другима. Школе пружају рутину, безбедно место на ком млади људи могу да причају са одраслима којима верују, где могу да буду са пријатељима лицем у лице. У ванредном стању је све то нарушено и лично могу само да се надам да он лајн настава неће дуго трајати јер ће се млади људи отуђити једни од других, изоловати се, постати потиштенији и повученији што никако није добро за човека и човечанство.

  • Како ће се све ове велике промене и ограничења одразити на живот људи?

– У оваквим околностима, ако ово потраје, већи број људи остаће без посла или ће бити у сталном страху од отказа, мање се купује, тако да цео циклус креће испочетка и односи нас низ вртлог економске депресије. Због неких дубоко укорењених реакција на болести, страхови од заразе нас наводе да се понашамо попут племена, да смо мање толерантни, наше моралне осуде постају оштрије, друштвени ставови конзервативнији, што све скупа може довести до неочекиваног понашања људи. Славица Ђукић

Подели на: