Три генерације раде и стичу под истим кровом

 Прича ове породице разбија заблуду о томе да су сви Срби из овог места продали своје куће и имања и напустили Косово и Метохију. Осам чланова породице, и сви као један причају о свом животу и начину на који су себи организовали свакодневицу у постојећим условима

 

На хектару окућнице породица Марковић из Чаглавице гради свој живот на Косову и Метохији онако како су то радили и њихови преци – домаћински и у слози. Када погледате кућу, економски део дворишта, башту са поврћем, воћњак и поље под купином, видите управо ту, на плодној косовској смоници, вредну косовску породицу. Да тога није било код старијих генерација, не би ни млађи тим путем настављали. Управо у овом домаћинству нестаје заблуда да су сви Срби из Чаглавице продали своја имања и напустили вековна огњишта. „У Чаглавици још увек има Срба, око 180 кућа није продато”, прво је што смо чули стигавши у ово село у непосредној близини Приштине. Наши домаћини отварају капију дворишта уз широки осмех и док смо са њима седели испред куће заборавили смо на све оно што прати живот преосталих Срба, не само у овом селу, већ на целом Косову и Метохији. Нова надстрешница на коју се наставља лоза, цвеће, трава, уређене стазе и терасе око кућа, стварају утисак да сте у граду. На само 30 метара ограда дели део дворишта од економије где су овце, краве, свиње. У продужетку су башта, воћњак и пола хектара под купином. Осам чланова породице – три генерације – и сви као један причају о свом животу и начину на који су себи организовали свакодневицу у постојећим условима. Допуњују се међусобно и са поносом кажу да се не стиде што раде у пољу и око стоке. Драган и Љиљана Марковић су подигли петоро деце, три ћерке и два сина. Две ћерке су удате, а млађа ћерка и син студирају. Старији син Томислав је ожењен и има два сина – Луку и Матију.

ЗНАЈУ САМО ЗА РАД

– Сви радимо. За сваког има посла. Мајка ради око крава, млека, сира. Ја и брат радимо у пољу, башти. Супруга је свуда где треба, а деца помажу када се скупљају купине. Матија је четврти разред а већ зна да вози трактор, све их занима. Такви смо и ми били кад смо били мали. Отац би радио и ми заједно са њим, отуда и та љубав према земљи и пољопривреди. Све се преноси са колена на колено, каже Томислав. Његов отац додаје у шали да је све синовима препустио, да не ради као некада, али чини се и да не брине како ће шта бити урађено јер зна да синови знају шта раде. Марковићи имају два хектара земље а обрађују укупно 30. Све остало раде под рентом. Тако је радио и њихов отац, они су само наставили.

– Највише сејемо пшеницу. Кукуруза много мање јер је последњих година услед великих суша постало готово неисплативо сејати веће површине. Да би успео потребно је наводњавање а то није исплативо када нисте власник земље. Ретко се погоди као што је ова кишна година, па да буду рекордни приноси пшенице и кукуруза – прича Томислав. Пшеницу су већ продали и то Албанцу, власнику млина који од њих хлебно жито откупљује већ годинама. Задовљни су приносима и продајном ценом и за њих је, што се тиче пшенице, година била добра. Марковићи се зими греју ложењем пресоване сламе. Са пожњевених поља годишње испресују преко 4 хиљаде бала сламе којом током зиме греју око 700 квадрата. Тренутно та поља преоравају и спремају их за јесењу сетву. Спремају се и за последњу овогодишњу бербу купина и њихову резидбу после тога. Поред поменутих купина у воћњаку имају крушку виљамовку, дуње и јабуке. Од свега пеку ракију, око 1.000 литара годишње. Ове године су решили да праве и вино од купина.

ЗЕМЉА СЕ УВЕК ОБРАЂИВАЛА

– Купили смо котао и грејемо се на сламу, тако искористимо све са поља. Све за зиму спремим са братом, евентуално платимо једног или два радника. Да би опстали и да би све што радимо имало неког смисла, морамо добро да планирамо и будемо економични, тамо где можемо и где зависи од нас, каже Томислав и наводи пример продаје купина, односно колико су немоћни у оном делу посла који не зависи само од њих. – Купине продајемо у Мрамору, тамо је хладњача чији је власник Албанац и цену још не знамо. Три и по тоне смо однели до хладњаче, а од пара ништа. Једне године је стигла нова берба а нисмо још добили новац од прошлогодишње, прича Томислав и додаје да је суочен са истим проблемима као и многи ратари у овом делу покрајине. Нема хладњаче и силоса за откуп производа у српским срединама па су препуштени на милост и немилост Албанцима који држе тржиште и диктирају цене. Марковићи имају своју механизацију али кажу да је дотрајала и да би доста машина требало заменити. Трактори су стари безмало 40 година и преко им је потребан велики трактор. Са два стара фергусона тешко све постижу. Улагања у застарелу механизацију иду и до хиљду евра, и увек нешто фали. Уз бољу механизацију обрађивали би веће површине јер земљу у закуп нуде Срби који су се одселили, али и Албанци коју су у атару земљу куповали и сада неће да је обрађују. Од 2004. године Марковићи у склопу куће имају ресторан. Прво је то била гаража, па осам година сала за свадбе, али су се касније преоријентисали само на ресторан. Њиме одржавају дугу традицију Чаглавице као места где су постојале познате кафане у којима се увек служила првокласна храна. Ресторан је велика обавеза и на наше питање Томиславу да ли би, поред свог осталог посла, радио и у ресторану да је којим случајем стално запослен, одмахује главом и каже да не зна. Због актуелне епидемиолошке ситуације ресторан није три месеца радио. Тренутно је отворен али са много мање гостију, јер се поштују прописане мере, и да није прихода од пољопривреде кућни буџет би био знатно смањен. Од Марковића, у сталном радном односу је само најстарији члан породице – отац Драган. Све што се претходних година зарађивало улагали су у кућу и
изградњу помоћних зграда у економском делу дворишта.

РАД СЕ ПРЕНОСИ СА КОЛЕНА НА КОЛЕНО

– Окућница је један хектар и улагања су велика, али тиме се бавимо и не жалимо се. Сада смо опет купили овце, јер их је раније отац држао. Видећемо како ће бити, можда повећамо број грла наредних година. Реч је о раси ил де франс коју каректерише висока репродуктивност и одговара нам јер не мора на пашу, односно хране се на јасла, прича Томислав. Марковићи су од онога што су имали направили одличан посао, и што је најважније живе од свог рада. Да ли би могли више и боље, одговарају да би, али улагања су велика. Томислав има 33 године, његов брат је млађи од њега и не стиде се да раде у пољу и штали. На наше питање да ли би, ако би им неко помогао, посао проширили, одговарају потврдно и кажу да би могли и неколико радника да запосле. Прве комшије имају само речи хвале за Марковиће и кажу да су домаћинска породица. Да се у тој кући земља увек обрађивала, да се водило рачуна о свему и да, Богу хвала, сада раде Драганови синови. Ту су и унуци који уз оца, стрица и деду полако уче не само како се обрађује земља и живи од свог рада, већ и колико је богата и благородна косовкометохијска земља. М. Ч.

Подели на: