Тукли су нас кундацима, цевима, песницама, ногама…

 Специјална јединица Росу са 70 оклопних возила и са више од 230 припадника, највише упућених у Зубин Поток, упадала у куће у селима Доње Вараге и Угљаре, ударала Србе, ломила возила, намештај и другу имовину. Употребљавали сузавац, димне бомбе и бојеву муницију. Хапсили и пребијали Србе

 

У бруталној и безобзирној акцији специјалне јединице РОСУ, 28. маја, на северу Косова, наоружане до зуба, са дугим цевима, користили сузавце, шок-бомбе и димне бомбе, чак и бојеву муницију. Најстрашније је било у Зубином Потоку када је током преподневних сати, повређено више од 80 цивила, а претресане су и демолиране бројне српске куће и локали и уништена бројна покретна и непокретна имовина Срба у селима Доње Вараге и Угљаре. У селу Доње Вараге у општини Зубин Поток, неколико дана након упада косовских специјалних јединица и бруталног хапшења и повређивања неколико десетина Срба ситуација је мирна, али су становници и даље под стресом од онога што су преживели. На магистралном путу од Варага до Угљара виде се трагови дивљања, поломљена стакла, чауре од шок бомби, полупана возила као и два камиона гурнута у јарак поред пута. У суботу када смо поново посетили Доње Вараге, чији су становници претрпели највећи терор, затичемо испред  куће, у непосредној близини магистралног пута, Снежану Гаљак, која ту живи са своје троје деце.

ПРЕБИЈАЊЕ БЕЗ ИКАКВОГ ПОВОДА

– Чули смо од јутра пуцњаву и бомбе. У једном тренутку неколико наоружаних специјалаца нашло се испред наше куће и са упереним цевима кренуло према дворишту. Уплашена за децу почела сам да плачем и пошла према једном од њих, нисам смела да чекам да нам упадну у кућу. Онако преплашена сам им објаснила да сам сама са децом у кући и да ми је дете болесно, да у кући нема никог другог осим нас и ако желе да могу да претресу кућу, али да нас не малтретирају, пре свега због болесног детета. На срећу послушали су ме – прича видно потрешена Снежана. Породица која је највише малтретирана је породица Миловановић. Њих више, у неколико кућа у Доњим Варагама, у унутрашњости села, удаљени од главног пута бар 300 метара. У дому Ивице Миловановића, који се и сада налази на лечењу у митровачкој болници, затичемо његову супругу и кћерку Невену. – Били смо на окупу, за доручком,чули смо пуцњаву и бомбе. Експлозије су биле све учесталије. Уплашили смо се те смо кренули да се евакуишемо из своје куће. С обзиром да нисмо могли да изађемо на главни пут где иначе излазимо онда смо кренули супротним путем. У том моменту видели су нас с магистрале и ођедном кренули ка нама. Нити су нас питали ишта, нити су тражили документацију већ су почели да нас туку. Ако је неко био на земљи они су га ту ударали, ако је стајао онда су га ударали пушком да падне на земљу. – Ја сам чучнула пошто ми је један полицајац на чистом српском рекао чучни. Никакав отпор нисам пружала…, други војник који ме је видео да чучим пришао ми је с леђа и чизмом ударио јако по кичми и ја сам пала на земљи. Претукли су нас све а онда мушкарце привезали и кренули да их уводе у полицијска возила. И мене су повели са свима, међутим, у том моменту мајка ми је пала, кукала је, тешко јој је било, ја сам се отргла од њега и кренула према њој. Кад је он видео да је мојој мајци заиста лоше рекао ми је остани са мајком, али да будеш кући – прича Невена.

ДУГИМ ЦЕВИМА НА ЦИВИЛЕ

Невена каже да су их адвокати, које им је обезбедила Канцеларија за Косово и Метохију, охрабрили да се не плаше и да не ћуте, већ да испричају тачно онако како је било. Обишла их је и комисија коју је формирала општина Зубин Поток за процену штете као и људи из УН-а. Њена мајка Млађана Миловановић каже да је то био дан из пакла. – Било је страшно и ужасно. Ни криви ни дужни замало смо изгубили главу. Ми смо изашли из дворишта да видимо шта се догађа на магистралом путу где се пуцало, где су албански полицајци бацали димне бомбе, сузавац… И на самом излазу из дворишта, и на 300 метара од магистралог пута, повикали су стојте! Стојте! Руке у вис! И кад смо подигли руке у вис онда су нас бацили на земљу. Мушкарце су почели да туку пушчаним цевима, кундацима и ногама, тако на земљи. Ту нас је било седам из родства Миловановић – прича Млађана. Она каже да су их онда везали лисицама и одвели у блиндирана возила. Када су ћерку почели да вуку и да је воде, почела сам да кукам и запомажем, да плачем вичући шта ћете са њом. Један од њих каже да мора и она да сведочи. Ја сам пала и онда је они пустише. Говорили су ово је Косово држава, ово није Србија! У средишту села Угљара, непун километар од Варага према Зубином Потоку, албански полицајци су наставили буквално дивљање.

УНИШТЕНА ИМОВИНА

– На тераси испред кафане било је десетак људи, а унутра неколико старијих гостију. Ођедном је почело да пршти. Нагрнуло је неколико специјалаца, наоружаних до зуба. Пуцали су, бацали шок-бомбе, сузавац. Ломили су све пред собом и тукли кога год су стигли. Народ је почео да бежи. Било је као у рату – каже власница кафане „Мокра Гора”, 20 метара од магистрале, Биљана Радовић. Још је шокирана сликама насиља које су спроводиле снаге РОСУ. Тога јутра била је у кући са тројицом синова, када су их пробудиле сирене и пуцњава из суседног села Вараге. – Поломили су стакла на улазу кафане и наставили да руше све пред собом унутра. Кренули смо у унутрашњост куће, али су њих тројица пошла за нама. На степеницама које воде на спрат без икаквог разлога засули нас шок-бомбама. За свега десетак минута албански полицајци су кафану претворили у гомилу срче. Биљана је сишла и следила се. – Затекли су практично мртвог човека, који је лежао под хрпом стакла. Подигли смо га полако са пода, извукли му језик, испрскали водом и некако га оживели. Реч је о Мирку Радојевићу из Зупча, који је дијабетичар. Сломњени излог кафане „Мокра Гора” власници су заменили као и део поломљеног намештаја унутра. Радовићи говоре да у оваквој ситуацији на Косову немају коме да се жале па и да се не надају да ће им штета бити надокнађена. С. Кецман. З. Влашковић

Подели на: