У ИШЧЕКИВАЊУ ЗСО

Пише: Рада Комазец

 

Ових дана српску престоницу немилосрдно засипа досадна октобарска киша. Ништа не дочарава савршенство небеске усклађености као сунчани зраци после кише, али они су све ређи, а киша је све чешћа. Ових дана у званичној посети Београду и Приштини боравио је специјални изасланик ЕУ Мирослав Лајчак. Његово политичко размишљање о Бриселском споразуму остало нам је у главном непознато. Његову неодређеност упознали смо пре него што смо упознали њега. Београд је напустио без аргументованих политичких порука. Намере косовских Албанаца упознали смо и давно и добро. Константним саботирањем договора изгубили су преговарачки кредибилитет, али на жалост не и потпуну наклоност својих ментора. Постали су заточеници парадоксалног става да за свако решење пронађу проблем. Непрестаним увећавањем грађења спирале разлика албанска страна настоји да проблеме остави без реалних основа за њихово решење, убеђена да ће тиме лакше од Србије изнудити њихов једини циљ – признање независности. Нескривени циљ свих косовских влада, па и Хотијеве је повлачење потеза које ни једна будућа влада неће моћи да ревидира, а камоли анулира. Није тајна ни да је Приштина минирала сваку врсту договора ишчекујући одлазак Трампа из Беле куће. Јасно је и то да у преговорима нама нуде ништа, а да ми њима дамо још нешто. На сву срећу, не могу више играти на карту наше непажње и неодговорности. Срби више нису и не смеју бити у погубној националној дефанзиви. Србија искрено верује (тако се константно и понаша) да само праведним решавањем косовског питања период сталних и идентитетских сукобљавања два суседна народа може прерасти у нови однос међусобног разумевања, поштовања и поверења. На глобалном плану увелико се мења политичка сцена. Измешале су се карте великих играча. Сви покушавају да са талона покупе што више жетона. Правила игре се увелико мењају. Много штошта се значајно променило, али није драстично опао број европских званичника који би и даље радо бранили приштинске политичке лидере од казне за непрестане „несташлуке“ са не баш безазленим последицама. Готово да им и не смета ни то што њихови миљеници воде лажну комуникацију са истином. Па, ипак, изгледа да ништа није запечаћено, коначно и дефинитивно, понајмање оно што је настало на неправди и неправу, бесмисленој утопији једне милитантне мањине – да може безочно и бесрамно отети најсрпскији део земље хиљадугодишње европско-хришћанске утемељености. Кроз мрачне историјске периоде балканске нетрпељивости искуство нам говори да Албанци потпуно заборављају обећања, неретко и прихваћене обавезе забораве истог трена када остваре своје интересе. Последњи еклатантни пример је бриселски договор и основни супстант његовог постојања ЗСО. Када се чињенице релативизују, докази занемаре, подразумева се да се обећања не морају испунити, макар она била дата пред гарантом формата једне ЕУ, чији индолентни емисари и специјални представници све мање болују од политичке коректности и обавезујуће неутралности. Избегавање разговора о отвореним питањима, негирање и пренебегавање обавеза о већ договореном, наметање до искључивости својих захтева сведених на само једно – обострано признавање независности, никако не представља реалан оквир дебате. Шта више, губи сваку тенденцију доброг завршетка и онако тешко разрешивог косовског чвора који се може претворити у бездан заједничке несреће. Представљајући ЗСО као мали неважан каменчић у сложеној косовској мозаичној целини, Приштина руши почетну шансу да компромисно решење, које Албанци исувише креативно тумаче, пренебегавајући стрпљење и приврженост Србије миру и сигурности региона, нападно и нескривено препуштају се мегаломанским прохтевима да све добију сада и у овом тренутку. За нас и даље остаје тајна да ли су истните тврдње Исе Мустафе, тадашњег шефа ДСК, да је у писму 24. августа 2015. године, тадашња Висока представница ЕУ Федерика Могерини уверавала Приштину да ЗСО неће имати значајна овлашћења. Лајчак о томе ћути, али тврди да тзв. устав Косова не само да није Библија, већ не може бити сметња за реализацију ЗСО, уколико се, наравно, о томе изнова договоре Срби и Албанци. ЕУ уколико жели да поврати пуни кредибилитет, бар по овом питању, мора гарантовати спровођење већ договореног. Иако је Лајчакова изненадна посета Приштини и Београду по њему „конструктивна и искрена“, за многе је потпуно „загонетна“. На промоцији специјалног изасланика ЕУ Лајчак је наговестио да ће се понашати у складу са капацитетом који црпи из ЕУ, очигледно елиминишући могућност да у косовском спору представља Владу Словачке која није признала Косово. Ако се томе дода да је Лајчакова улога у дијалогу Београда и Приштине за многе виђена само као продужена рука Немачке и њених интереса на Балкану, онда су без основа очекивања да ће Словак европске провенијенције поделити ожиљке своје напаћене словенске браће и мора неисплаканих суза преосталих Срба на Космету, неутешно уверених да њихов живот више није у њиховим рукама. Да ли ће најзад ортаци удружени у злочину против Србије, творци лажне државе Косово, престати да се намирују оним што никако није њихово, обезбеђујући тако себи привелеговани положај који не носи никакву одговорност.

Подели на: