У погрому изгубили све што су деценијама градили

Нас троје је било у кући и гледали смо кроз прозор како поред куће пролазе припадници косовске полиције. Сећам се да нас је син храбрио и говорио да неће бити проблема јер ту је полиција, али одмах иза њих ишла је маса и палила све српске куће

 

Да је погром Албанаца 17. марта 2004. године био добро организован и да се одвијао по унапред направљеном плану за „Јединство” сведоче и Ћирковићи из Косова Поља. – Нема говора да се онолики број људи спонтано окупио, о томе не треба ни причати. Погром је био добро испланиран – прича Мирољуб. Он је са супругом Дивном и сином Драганом живео у улици „Гаврила Принципа” 23. Њихово домаћинство је било лепо. Сваки кутак дворишта уређен. Где год да погледате виделе су се деценије улагања. Видело се да су у Косову Пољу Ђирковићи градили живот. – На одлазак из своје куће нисмо помишљали. У нашој улици је до 1999. године било око 40 српских кућа. У свакој кући по четири и више чланова породице. Одмах до нас живео је мој брат Данило са супругом, синовима, снајом и унучићима. Наш старији син је са својом породицом становао у насељу Машински парк – прича Мирољуб и додаје да је погром дочекало тек пет српских породица, остале српске куће у улици су до 17. марта 2004. углавном биле продате. Сећање на 17. март није им лако. Страхоте које су те ноћи доживели и преживели, али и све оно што је после уследило, обележило је њихов живот.

ИЗАШЛИ ИЗ КУЋЕ У ПЛАМЕНУ

– Тог дана сам отишао до Кузмина да на њиви посадим кромпир и лук. Сећам се да сам купио и препарате за прихрану воћа. Био сам под утиском претходног дана и рањавања младића из Чаглавице, али све је то за нас на Косову већ било виђено, односно та страдања Срба за нас су била саставни део живота. Свашта нам се дешавало, али ми смо ишли даље. Вест да у Косову Пољу све гори чуо сам у Кузмину. Све сам оставио и околним путем стигао до куће. Око осам сати увече нестала је прво вода, потом струја, искључени су нам телефони. Сат и двадесет минута после тога запаљена нам је кућа. Био сам још у радном оделу, у опанцима, јер сам са њиве дошао. Све што смо стицали деценијама остало је у пламену. Изашао сам из куће у радном оделу, ништа са собом нисмо понели – прича Мирослав видно узнемирен.

Зато причу наставља његова супруга Дивна: – Нас троје је било у кући и гледали смо кроз прозор како поред куће пролазе припадници косовске полиције. Сећам се да нас је син храбрио и говорио да неће бити проблема јер ту је полиција, али одмах иза њих ишла је маса и палила све српске куће, не хајући што је у појединим било деце и стараца. Све се брзо дешавало и одједном је наша кућа почела да гори. Драган је зграбио неки балон од три литра воде и пробао да гаси пожар. Нисмо знали од панике, страха, не знам ни да опишем како смо се осећали, како да се извучемо из куће. Нисмо знали да ли нас чекају у дворишту. Наш старији син је са терасе, из стамбеног насеља Машински парк, гледао како гори кућа, како нестаје улица у којој је одрастао. Ништа није знао о нама. Ћирковићи причају да су, како они описују, упаљење бакље на њихову кућу бацали из суседног дворишта. Ту је кућу Србин продао Албанцу, али њих нису нападале те нове комшије него други људи. Они тог дана нису били кући. – Звао сам брата Данила да изађе из куће пре него пожар буде већи, али није смео да изађе, нити да се јави. Једва сам га дозвао и рекао да моја кућа већ гори. Изашао је са супругом, синовима, снајом, унучићима. Братова двоспратна кућа је исто изгорела, али је занимљиво да помоћна зграда Албанца из Којловице, који је од Србина кућу купио и која је била у близини братовљеве куће, није. Тачно се знало шта је српско и шта треба да гори, а шта је албанско и не сме да се дира – казао нам је Миро
слав. Те ноћи су се сви Ћирковићи некако пробили до суседног Угљара. Чим је јутро свануло Мирослав је отишао на згариште своје куће. Тог јутра су му пришли Албанци и рекли да одлази за Србију. Да ништа више нема и да не може да се врати. Из Угљара су дошли у Грачаницу и смештај добили у једној од учионица у згради тадашњег Координационог центра где су била смештена истурена одељења појединих факултета Приштинског универзитета.

ПОКУШАЈ ПОВРАТКА

– У то време оперисао ми се унук од непуне три године, и сећам се да сам за њега и снају тражио неку собу, да бар за њега буду бољи услови док се не опорави. Ми смо померили клупе у један крај учионице и боравили у оном другом делу. После тога смо отишли и живели у контејнерском насељу у Угљару. Редовно смо пратили обнову куће у Косову Пољу и при сваком одласку до ње трпели каменице Албанаца и увреде најгоре врсте. Обнова је била траљава, смејурија права. Радове су изводили Албанци које ништа нисмо разумели и који су радили како су хтели, ми се ништа нисмо питали. Наша агонија се наставила, није се она завршила тог тренутка када смо напустили кућу, напротив. Сазнање да се у кућу никада нећемо вратити било је најтеже. Нико нам није гарантовао безбедност, а напади нису престајали. Три пута је кућа била опљачкана, тако обновљена. То су били јасни сигнали да нам повратка и опстанка у њој нема. Срби из улице који су погром преживели, швативши да од повратка нема ништа, почели су да продају куће и остали смо сами. Тада смо решили да продамо плац, јер од куће није остало ништа, и да саградимо кућу у Грачаници – са сетом причају Ћирковићи. Кућа у којој сада живе са сином, снајом и унукама
саграђена је на плацу који је њиховој снаји Надици поклонио њен отац. Велика радост су им унуке Николија и Хелена са којима живе. Њихов старији син је такође напустио Косово Поље и са породицом живи у Београду. Брат Данило је у Нишу.

– Ми нисмо могли, нисмо ни желели да напустимо Косово. Нисмо то хтели ни 1999. године када је највећи број Срба напустио Косово Поље, не желимо ни сада. Имамо имање у Скуланеву, то није продато – кажу Ћирковићи из Косова Поља, једна од бројних српских породица које су преживеле мартовски погром, али којим су заувек протеране са својих огњишта. За крај нашег разговора Мирољуб Ћирковић, машински инжењер по струци, са завидном професорском и ништа мање успешном каријером у „Енергоинвесту”, каже да су то била мучна времена и поручује да их он никоме не жели.

– Ни најгорим непријатељима не бих пожелео оно што смо ми доживели и преживели. То није добро и просто не видим никакву корист од тога да се то неком другом деси и да тако пати – поручио је на крају Мирослав, човек чистог хришћанског срца. М.Ч.

Подели на: