понедељак, 16. септембар 2019. | 04:32

Врата школе и многих домова затворена

Срби живе у петнаестак домова у три махале. Најбројније домаћинство Крсте Ђокића. Недалеко од Мигановца налази се веће албанско село Бусовато. Срби из Мигановца истичу да за сада нема међунационалних тезнија са комшијама других националности

 

У брдима северно од Косовске Каменице битише село Мигановце, у коме данас Срби живе у петанестак домова разбацаних у три махале. Врата овдашње осмогодишње школе су већ десетак година затворена, јер у Мигановцу више нема школараца. Овде више нема домаћинства са малом децом. Многа дворишта прекрио је коров, а многе куће изложене су зубу времена, пропадају из дана у дан. – Их, да су овде остали сви они који су рођени у овом селу, па где би нам био крај, било би нас далеко више, али људи су се исељавали. Млади су одлазили највише због посла. Има наших свуда и по Србији и по иностранству – казује нам старина Крста Ђокић из засеока Змијарник, једне од три махале у селу Мигановцу. Његово домаћинство је најбројније. Живи са синовима Чедомиром и Љубишом и унучадима Далибором и Драгицом. Ђокићи се не жале пуно на животне услове. Они би, рекоше нам, били срећнији да је само мало више људи у селу. – Овде у Змијарнику живимо једино ми и још једна трочлана породица. У друге две махале, такође нема много људи. Било би добро да нас је више, али шта је ту је. Таква нам је стварност и не можемо да је променимо – вели деда Крста, који се приближава деведестој години живота. Он и његови укућани, живе од пољопривреде и сточарства. У свом тору имају 70 оваца и јагњади, а обрађују око три и по хектара земље. Сточарство им се кажу исплати, а земљорадња не баш пуно. – Имамо укупно негде око девет и по хектара земље. Нешто је под шумом, нешто су пашњаци. Није баш лако обрађивати имање и чувати стоку, али морамо да живимо и преживимо, јер немамо других примања. Нико у домаћинству не ради – вели Чедомир, Крстин син. За сада Ђокићи не намеравају да напуштају свој завичај и крену путем бројних својих сународника у неке друге крајеве изван Косова и Метохије. И други житељи села Мигановца су у сличној ситуацији. Живе више него скромно. – Да сам имао пара, можда не бих остао овде, кад сам видео да многи одлазе, можда бих и ја купио неки плац, неку кућицу попут других и отишао из Мигановца, али нисам био у могућности да то учиним. Живимо од минималца, ја жена и ћерка. Није лако. Крпи се некако, али немамо бољег избора – казује Драган Стојановић, такође један од малобројних житеља Мигановца. Путеви који воде до мигановачких засеока, далеко су од тога да су у добром стању иако је у новије време било неких малих поправки и улагања од стране општине Ново Брдо, којој Мигановце уназад десетак година административно припада. У селу нема ниједне продавнице, а најближе су у Косовској Каменици, удаљеној од овог места пет-шест километара. У рејону села постоје и остаци старе цркве посвећене Светој Петки, која датира још из средњег века. Како нам рече Крста, на месту где је црква и њеној непосредној околини, некада се налазило Старо Стојановце, густо насељено место.

– Стари ми казивали да је у Старом Стојановцу било много кућа и да су се ту налазили велики виногради. Кажу да је чак 70 пољака чувало те винограде – казује нам овај занимљив податак Крста. Надомак Мигановца, ближе махали Змијарник налази се село Бусовато, данас настањено само Албанцима. Од преосталих Срба у Мигановцу се може чути да за сада између њих и комшија Албанаца нема изражених међунационалних тензија. Када се данас сагледава живот малобројних Срба у Мигановцу сасвим је извесно предвидети да ово село неће имати будућност уколико овде не буде било деце, јер без деце село је осуђено на пропадање.

– Ја бих био најсрећнији кад би ми се барем овај мој унук оженио па да зе зачује плач детета у нашем дому. Да то дочекам, па нек умрем одмах, не би ми било жао – вели деда Крста. Жеља да у селу има деце није само његова. То је и жеља других преосталих мештана Мигановца, јер како кажу, без младих ово село неће имати своју будућност. С.И

Подели на: