Записи из Призрена, са извора

У издању Института за српску културу Приштина – Лепосавић нова књига Наде Хаџи Перић

 

Нада Хаџи Перић , родјена призренка, сада у Београду, на аутентичан начин кроз аутобиографска казивања написала је књигу Записи из Призрена , са извора , доносећи своја животна искуства из овог града из кога је потекла, из кога је протерана и коме се враћа после треинаест година у посету. Књига је емотивно сећање на све проживљено, а као највећу вредност оставља поруку да младе генерације чувају завичај ,, да сачувају извор.
Лепосавић, 4. Новембра- Институт за српску културу Приштина са привременим седиштем у Лепосавићу штампао је књигу Наде Хаџи Перић, која је својеврсни ауторски путописни роман који је сабрао доживљај Призрена пре и после 1999-е године.
Др Соња Јерковић, говорећи о књизи каже да је у њој смештено четрнаест повезаних прича кроз које ауторка описује своја путовања на Косово и Метохију, а пре свега у Призрен. У првој причи, У завичај после толико година, радња одводи читаоца у Средачку Жупу, надомак Призрена, крај извора са ког је Нада пореклом. Ту су и сликовити прикази Богородице Љевишке, града Призрена, Ораховца, Велике Хоче, затим манастира Пећке патријаршије, Дечана, Грачанице, Зочишта, Гориоча, Девича, Бањске и Соколице. Тасвета места саздана су у чудесној природи и изворишта су снаге, вере и љубави.
Јерковићева још наводи да је ,,концепција испричаних прича, које настају током чест година у периоду од 2013, када се писац први пут након 1999-е године , након расејања, враћа у свој заавичај, па до 2019. Године, везана је за Надину поезију , па су приче обогаћене и појединим стиховима. Нада је напустила Призрен у којем је живела четрдесет година , и њен повратак стих и читалац и са њом се враћа у њен завичај”.
Емоције у књизи су посебно упечатљиве , а за њено враћање у завичај посебно је заслужна најближа породица, брат и његова породица, а књига је и посвећена братанцима Лазару, Душану и Милошу са жељом да сачувају извор.
Ова књига је посебно зналчајна и са историјског гледишта јер ће сачувати аутентично сећање испричану кроз причу језика тога краја наше земље како се у Призрену и његовој околини живело пре ратних дешавања 1999-е године. Све то испричано је кроз сећања на живот породице из које је потекла ауторка.
Говорећи о књизи др Јерковић још каже да је са аспекта духовне обнове, значајно то што се говори о обнови светиња Средачке Жупе. Приближава читаоцу како се сада тамо славе празници, колико се људи ту окупља, али бележи обнову призренске Богословије и свих светиња које је обишла. Уз то у Призрену се дешавају и неки други друштвени догадјаји од великог значаја за српску духовност , а тако се и чува Призрен у свести и срцима младих нараштаја који су пореклом са Косова и Метохије. Ова трећа доказана , историјска димензија има значај за будуће нараштаје , са јасном поруком на крају да се обновом светиња обнављамо као људи , као народ, да трајемо на овом светом простору и да се тог дела наше земље не смемо одрећи, каже Јерковићева.
Милена Петрин Дорић, професор књижевности у рецензији ове књиге каже за аутрорку, ”живот негде другде, без обзира колико добро прихваћен, није звонио њеним звоном и није мирисао миомирисом њеног Призрена и жубором Бистрице . Кад је шватила да њен одлазак постаје коначност, не мирећи се са тим истргнутим животом, завичају се вратила најпре пером и песмом, а потом и физички , храбро и одлучно. Завичај ју је дочекао осунчан, раширених крила и привио ју је у своја болна недра.. Био је то сусрет мајке која чека и детета које се вратило. Утеху, подршку, наду у нове хоризонте пружили су јој отац Михајло, настојатељ Манастира Свети Архангели у Призрену, игуман, отац Данило настојатељ Манастира Бањска и сви други часни оци који су отворили двери својих светиња сваком Србину.. Одмах је кренула светињама у походе и свемоћној заступници рода нашега, Владичици нашој , призренској Пресветој Богородици Левишкој , да јој се на коленима исповеди и исплаче, да јој се поклони и приклони, да свим светитељима на светој косовскометохијској земљи каже да се није помирила са одласком са свог изворишта , да измоли од светог Краља Стефана Дечанског снагу за нове походе , да код светих Козме и Дамјана исцели своју рањену душу и исповеди своју бил, да призове српски народ да се врати , јер је ту стазу повратка упртила и сама, да каже , ту сам, доме мој. ”
Охрабрена је Нада Хаџи Перић након овог похода јер , обилазећи старе успомене , видела је да се изнова ипак живот радја , да звоне венчана звона младих , подижу се дове куће где ће се ширити породице и живот , а то чини и њен брат Славиша за своју децу , да ту на изворишту живота наставе живот. Са јасним узвиком, Догодине у Призрену, и сама ауторка излива своју наду, како јој и име каже да има будућности , има живота, јер извориште никад не пресушује.
О аутору
Нада Хаџи Перић, девојачко Радивојевић, родјена је 1959. године у Призрену. Од 1999-е године живи у Београду. Ради као судија у Апелационом суду у Београду. Поезију је објављивала још као ученица гимназије у омладинским часописима.
Објавила је пет збирки песама, Враћам се, Подјите са мном, Надалиште, Прибежиште и Ишодиште. Њена поезија и путописи су заступљени у зборницима удружења писаца ”Поета” из Београда, Удужења књижевника ”Уметнички Хоризонт” из Крагујевца,” Дунавски венаћ’ из Борче”, Културног удружења ”Златна реч- српска круна ”из Беча , Зборницима Манастира Бешеново- Бешеновска приношења, поетског клуба ”Знакови” из Вишеграда, у часопису ”Стремљења”и ”Жрнов”, Зборнику медјународног песничког конкурса у Санкт Петербургу на којем је песма ”Молитва Светом Спасу ”, освојила највећи број гласова читалаца, а на конкурсу поводом годишњице смрти породице Романових у истом Граду , песма ”Свети Царе”, освојила је прво место. Члан је Удружења књижевника РС и Друштва књижевника Косова и Метохије.
На корицама књиге је фреска из цркве Пресвете Богородице Љевишке.
В.Вукојевић

Подели на: