Најновије вести

„ЗЕЛЕНА ЧОЈА МОНТЕНЕГРА”

Пише: Рада Комазец

В реме самозаводљиве политичке безбрижности аутократског режима Мила Ђукановића неповратно је прошло. Паклени страх од губитка власти потиснуо је лагодно време сећања када је све изгледало лако и савршено иако је, заправо, било и привидно и наметнуто. Ђукановић са краја 20. века био је надолазећа политичка фигура и за то време крајње необична појава. Од тада је најдугорочнији господар Црне Горе прешао пут од одушевљеног Србина његошевске провенијенције до неустрашивог борца за успостављање и еманципацију идентитета који „не сме бити српски”. Пут са кога нема повратка, пут на коме се мења комплетни идентитет Црногораца у култури, школству, на универзитетима и свим институцијама, пут дефинитивног и коначног расрбљавања Црне Горе. Перфидан и разрађен план десрбизације на свим пољима, а посебно у култури, Мило Ђукановић је поверио старом, још у време комуниста доказаном, србомрсцу Јеврему Брковићу. Демонизација свега и свачега српског па чак и Његоша нараста до бесмисла. Предсједник Дукљанске академије знаности и умјетности, Брковић се још 2000. године Хрватима жалио како су: „предуго Црном Гором господарили Његош и краљ Никола и да се треба чим прије извући из ловћенске громаде која се зове Његош, кога ће сувремена Црна Гора подвести под упитност”. Дукљанска научна мисао аутентичност Црногораца лишава било какве сродности, а камоли идентификације са српством. Било какво помињање такве тезе сматра пак грубом историјском преваром и трагичном грешком коју по сваку цену треба исправити. Велике теме српске и светске књижевности попут Вука, Његоша, Андрића и других изопштене су из монтенегрионерско-дукљанске културе и уопште кулутурне и научне сфере, исказујући тиме потпуни изостанак објективног вредновања, испразност извртања необоривих истина у политичке сврхе. Ако се изузме незнање, немар и површност оваквог тренда и занемари достојанство, остаје огољена злурадост и подлост нескривеног тенденциозног антисрпског ангажовања на свим пољима. Пошто је било очиглед
но да велики део Црне Горе неће да се саморасрби, Американци су уз помоћ Сороша и његове фондације, дела Исламске заједнице, комплетне албанске дијаспоре у САД, Хрватске и њене дијаспоре и разно-разних невладиних организација у Србији и Црној Гори, растакали и ампутирали српско биће у Црној Гори. На једној од највеличанственијих литија, јединствену у васколиком православљу, литији Светог Василија у Никшићу, чувари аутократског трона Мила Ђукановића, лишени хришћанске вере и хришћанске толеранције, грубо и бездушно су насрнули, по ко зна који пут, на верујући народ који је само хтео у духу своје вере и традиције да искаже љубав и дивљења свецу кога поштују сви становници Црне Горе, без обзира на веру и нацију. У чуду је завапио у тамној никшићкој ноћи после тродневног тамничења Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: „Зар је могуће да црногорске власти поред ратовања са Његошем и његовим гробом ратују и са Светим Василијем”. Ређају се нежељени призори и слике које заустављају дах и код којих остајемо неми. Црногорски премијер, Душко Марковић запенушио је на екрану тврдећи да деструкција Српске православне цркве угрожава његову државу и достигнућа у борби против короне. Хапшењем епископа и свештеника СПЦ црногорска власт је, поред гушења пробуђеног народа за одбрану светиња, покушала да Црну Гору прикаже као сигурну туристичку оазу упркос корони, занемарујући неспорну чињеницу да управо тај простор све више постаје полигон етничких нетрпељивости и политичких сукоба, због сулуде опсесије актуелног режима да нагомилане неспоразуме реши на пречац, силом и заувек. Режим Мила Ђукановића и у политичком смислу има готово све расположиве могућности управљања државом, али је одабрао бруталну силу, која се све више приближава губљењу политичке и сваке друге моћи. Граница некадашње популарности и слепе њему оданости поприма видљиве отклоне некадашњих бораца и ствара блиски осећај могућег краја или наговештај потенцијалног краха. Сувише је клизава зелена чоја Монтенегра.

Подели на: