субота, 17. априла 2021. | 18:33

Жена „змај“

Сунчица, мајка четири ћерке и једног сина, после радног времена  на Интернистичком одељењу болнице у Пасјану, скида бели мантил и улази у шталу где има 10 крава музара. Сунчицин сир бренд у Новом Брду и широј околини. Зимница медицинске сестре као лек

 

 

Сунчица Васић 42-годишња Српкиња из села Зебинца, на територији општине Ново Брдо, махала Бубанци, је жена која заслужује пажњу и поштовање. По занимању је медицинска сестра, али пре свега  вредна домаћица и мајка петоро деце, четири кћери и једног сина. Са супругом Драганом 20 година живе у складном браку. Све што су стекли, стекли су својим знојем и трудом, кућу, окућницу, већи део имања. Ни у једном моменту и кад је било најтеже за Србе на просторима Косова и Метохије, у послератно време након 1999. године, а посебно након  17-то мартовског погрома,  овај брачни пар није имао дилему: остати или не остати у свом завичају, на Косову и Метохији. Остати! Била је њихова одлука. Није било лако, али издржали су и успели. Сада Васићи живе свој живот, срећно, од свог рада и труда на своме. Никоме, како веле, не мисле зло. – Ми смо кад се догодио 17. март 2004. године, после тога  улагали овде. Добили смо неки елан да опстанемо овде док су многи други другачије размишљали. Све паре које смо имали, улагали смо овде, да напрвимо кућу и средимо и кућу и окућницу.  Многи су нам говорили: „Јесте ви нормални, што улажете овде?. Не ми нисмо имали дилеме. Размишљали смо и говорили: Овде смо рођени, никоме нажао нисмо учинили ни ми ни наши преци и родитељи. Зашто би смо бежали одавде?  Када се десио тај 17. март 2004. и када су међуетничке тензије порасле поново, рекли смо, па где ћемо? Да идемо да будемо подстанари тамо негде, не долази у обзир. Овде смо своји на своме. Остали смо овде и ето хвала Богу, он  нас је благословио. Иамамо петоро златне деце. Они су нам највеће богатство – вели Сунчица, жена која заиста заслужује дивљење и поштовање. До 1999. радила је као млада медицинска сестра на одељењу хирургије, интензивна нега у оквиру Клиничко-болничког центра у Приштини.

– Било ми је само 19 година када сам почела да радим на хирургији и то је било  прво моје радно искуство. Било је тешко гледати све те људске судибне, тешко болесне људе, а посебно није било лако гледати младе кад умиру и много тога још – присећа се Сунчица. Након рата на просторима Косова и Метохије, када су српски здравствени радници протерани из КБЦ „Приштина“, а међу њима и Сунчица, она је једно време радила у Грачаници, где је дислоциран поменути здравствени центар, (у оквиру здравственог система Републике Србије ) и организован његов рад  у новонасталој ситуацији.

– Све је то неко моје животно искуство. Не није било лако увек. Разне ситуације више тужне, мало срећних. Радила сам у здравству у Грачаници, а после прешла да радим у амбуланти у селу Прековцу, овде у Новом Брду. Уназад неко време радим у болници у Пасјану, која је део Здравственог центра „Гњилане“, на Интернистичком одељењу – прича нам Сунчица. А село Пасјане у коме се налази поменута болница,  где  Сунчица ради, од места где живи  удаљено је 28 километара. – Наравно да није лако. Не, не жалим се на посао, али тешко ми  је када тамо видим болесне људе. Тешко ми је. Сви се они боре за живот. Много је тешко кад видим да доведу некога у лошем  стању. Гледаш она тужна, уплакана лица, њихове деце, родбине, а пре свега пацијента. Није то лако. Не може то лако да се дочара речима, каква је то туга. Има много тешких ситуација, али опет смогнем снаге, стегнем срце и кренем даље, јер то морам да урадим,  молећи се Богу, пре свега, да свима помогне – прича Сунчица. – Бирала сам сама посао здравственог радника. То је хуман али и нимало лак посао – додаје Сунчица. Док прича о свом раду у здравству, сузе јој на очима. Нагледала се рече нам свакавих мука и недаћа. – Здравље је велико богатство. Душа ми заплаче понекада кад видим тамо неке ситуације у болници, али кад се вратим кући, стегнем срце и морам да гледам мој живот и живот моје породице – додаје Сунчица. – Па кад се вратим кући, чека ме посао. Морам пре свега да помузем краве, да спремим ручак или вечеру, па онда да вам кажем заборавим на те муке које видим тамо по болници. Дођем с посла, скувам кафу. Попијемо ја и муж Драган ако је код куће заједно кафу, пресвучем се и идем у шталу да помузем краве, да их нахраним. После тога сирим млеко. То траје неко време. И кад ме стегне умор, идем даље. Нема умора. Умор не сме да ме савлада. Осећам га, али не дам му се – вели Сунчица. У послу у домаћинству око стоке и пољопривреде помажу јој и деца.

– Срећна сам што су ми деца таква. Нису захтевни. Не траже скупе патике, одећу. Добри су. Да Бог да свима такву дечицу. Помажу и мени и супругу. Осећајна су деца. Срећни смо јер су такви – истиче Сунчица. Најстаријој Сунчициној  ћерки Анђели, студенту енглеске књижевости је 19 година, а најмлађем детету, сину Михајлу је шеста година. Деца су за пример. Скромна и вредна. Сунчица и њен супруг Драган сточарством су почели да се баве како нам рекоше пре десетак година. Сада у њиховом тору има 10 крава и једно теле. У свом власништву имају три хектара обрадивих површина. И док многи други Срби продају своју земљу, Сунчица и њен супруг је купују. Недавно су купили и 60 ари у свом селу. Хтели су и више да купе, сазнали смо од Васића, али власник имања Србин из Зебинца, који се давно иселио у Смедерево продао је највећи део Албанцима. – Пре пар дана нам се отелила једна крава. Отелила је женско теле, тако да ћемо да увећамо фонд стоке. Очекујемо и друге стеоне краве  да се отеле. Уназад пар година купили смо неке парцеле овде које су се продавале и планирамо да киупимо још земље – вели Сунчица. Сир који она  прави, а по рецепту своје мајке Живке из засеока Димовићи и свекрве Ратке,  више је него тражен.

– Имамо и сталне муштерије, а и људи који једном пробају сир онда долазе стално. Ми за исхрану стоке користимо органску храну. Сами правимо силажу, сено -прича нам Сунчица и додаје: – Ми то радимо из љубави пре свега, а видели смо и да се исплати економски. У ђубрењу њива користимо стајско ђубриво. Тај сир који производимо ми користимо пре свега за нашу употребу. Сурутку поклањамо – вели Сунчица. Ова жена змај, како многи кажу кад се спомене њено име, кад се врати с нимало лаког посла медицинске сестре, „раме уз раме“ са спуругом улази у плевљу и праве силажу. Подиже снопове, гута прашину, на њиви ручно беру кукуруз, кад стигне време бербе. Како нам рече имају много тога од потребне механизације, али још им доста недостаје, као што је берач кукуруза. – Ма није ми тешко. Знам за кога радим. Кад помслим на моју дечицу, сав умор нестаје – вели Сунчица, која је своје радне навике стекла у засеоку Димовићи у Новом Брду у вишечланој породици. – Ја сам као дете одрастала у породици у којој је било шесторо деце. Родитељи, Живка и Божа  су ме научили поштењу и раду и хвала им на томе. Срећна сам због тога. Даће Бог да моја деца наследе наш пут и да дочекамо ја и мој Драган много унучади и праунучади, да моја деца крену нашим стопама,  а да Бог исто тако и свима другима здравље, мир и напредак. То желим од срца свима – вели Сунчица „жена змај“. Додајмо да Сунчица исто тако вредно обрађује и велики пластеник у коме рађа обиље повраћа. Сунчицина зимница, многи који је пробају с правом истичу да је као лек и „прсте да поједеш“. Сунчица је жена која следи традицију својих бака и прабака у прављењу зимнице и ту нема шта да омане. С.Ивковић

Подели на: