Најновије вести

Зло не може да истрпи ренесансу српског народа

Са архимандритом Евсевијем Меанџијом, свештеником цркве Св Марина у Атини

 

Сви који шире мржњу према другим људима због њихове вере и нације сами себе проглашавају духовно болесним и њима је потребна духовна помоћ, наравно ако је желе прихватити. – Срби су духовно богати и слободни од мржње, каже о. Евсевије
Рођен у Глини 1975. године архимандрит Евсевије (Жарко) Меаџија у завичају је завршио основну и средњу школу док је у Приштини завршио Ликовну академију 1999. године, а у Атини Богословски факултет 2014. године. Затим је наставио магисатрске студије на тему: „Проблем квасног и бесквасног хлеба до касновизантијског периода“ која је била један од главних разлога Великог Раскола 1054. године између Православне и Римокатоличке Цркве.
Од 1999. године отац Евсевије био је у Манастиру Сопоћани као искушеник, монах, јерођакон и јеромонах на разним послушањима попут иконописца, кустоса а пре свега свештенослужитеља и исповедника. Од 2008. је у Атини на богословским студијама где служи као свештеник у Парохији Свете Марине у општини Илијуполи. Замолили смо га да нам да одговре на неколико питања о богослужењу у Атини, нападима на СПЦ, о косовско-метохијским манастирима у опасности…
-Свештеничка служба подразумева преданост Богу и ближњим а украс те службе су богослужења у којима активно учествује сваки свештеник са верним народом поготово на Светој Литургији која је центар живота сваког православног верника где се сви причешћујемо Часним Даровима Тела и Крви Господа нашег Исуса Христа где сви постајемо то чудесно тело Православне Цркве којој је глава сам Господ Исус Христос, каже о. Евсевије.
Лепота богослужења и византијског појања је оно што краси духован живот православних верника овде у Атини а тиме и свештенства које се као и у Србији труди да у овом савременом добу буде „со“ овом савременом свету врло често отуђуеном од живота по јеванђељу Христовом. Управо та лепота богослужења и благост светитељских ликова са икона и фресака враћају савременом човеку наду и радост живота сваком од нас који се непрестано налазимо у неким обавезама и проблемима.

 

  • Студирали сте на Косову и Метохији на Ликовној академији Универзитета у Приштини. Шта памтите из тог периода и како са ове удаљености сагледавате косовско питање и „отету“ земљу као и покушаје Албанаца да отму чак и српске светиње?

-Слава Богу који ме је довео својим промислом на Приштински Универзитет у турбулентим годинама од 1995 до 1999 где сам студирао Ликовну Академију на Факултету Ликовних Уметности. Захваљујући мојим професорима а пре свега моме ментору са одељења сликараства проф. Мр. Петру Ђузи стекао сам неопходно сликарско знање и искуство са којим сам се отиснуо у живот а поготово у свет иконописа.
С обзиром да је свима позната историја дешавања до данашњих дана на нашој најсветијој српској земљи Косову и Метохији нећу да понављам догађаје које смо сви преживели и преживљавамо, неки изблиза а неки издалека, само ћу рећи једну чињеницу да без Косова и Метохије не постоји Србија и да будућност Србије овиси о Косову и Метохији. Све што је свето и битно за род српски извире из Косовоског Завета који није мртво слово на папиру него живо присуство Небеске Србије и свих Светитеља који кроз векове заједно са Цар Лазаром па до јунака са Кошара положише своје животе на бранику Православља, српског народа и српске државе. Управо они непрестано бдију над нашим светињама и позивају све нас а поготово званичне представнике Републике Србије да се боре свим миротворним средствима на очувању наше државотворности на Косову и Метохији, које је срце и душа Србије.

  • Ваш живот обележили су ратови у бившој СФРЈ. Како гледате на страдање и егзодус Срба у Хрватској, БиХ и на Косову и Метохији и зашто нас медијски магнати у свету представљају као џелате а не као жртву што у ствари јесмо?

-Нажалост преживио сам страдање нашег народа на просторима бивше Југославије, пре свега кад сам као избеглица за време Олује дошао у Републику Србију као и кад сам морао да напустим Приштину и Косово и Метохију 1999. године . Два пута сам, дакле , морао заједно са нашим народом да напуштам наша вековна подручја. Сва та страдања нашег народа кроз векове плод су два елемента, први је наша неслога и нејединство а други је вековна мржња разних народа и то пре свега њихових политичких и верских вођа према свему што је српско и православно. А очекивати од оних који кроз векове гледају само да нас покоре да говоре хвалоспеве о нама је узалудна мисија. Ми не треба да се обазиремо како на њихове похвале тако ни на њихове инсуанације већ треба да радимо на себи, тј. на јачању нашег духовног и националног јединства.

  • Горка је чињеница да и после страшног егзодуса 1995. године преко 200000 Срба из Крајине и других делова Хрватске и после 25 година, Срби трпе мржњу према свом нациоанлном бићу и према својој православној вери и цркви. Исто трпе и Срби на Косову и Метохији и у Црној Гори. Шта одржава сиромашни српски народ у Хрватској?

– Сви које шире мржњу према другим људима због њихове вере и нације сами себе проглашавају духовно болесним и њима је потребна духовна помоћ, наравно ако је желе прихватити. Православна Црква је духовно лечилиште и сви који болују од мржње су добро дошли у Њено наручје јер у Цркви по Апостолу Павлу нема ни Грка ни Јевреја, а у контексту наших простора нити Хрвата нити Србина нити Албанца већ нови човек у Христу ослобођен од мржње. Стога унаточ материјалном сиромаштву Срба на просторима Републике Хрватске а тако и у Црној Гори, и Косову и Метохији Срби су духовно богати јер су слободни од мржње и спремни на миран суживот са својим комшијама без обзира на њихову нацију и вероисповест.

  • Јединство СПЦ и Грчке православне цркве је и данас на завидном нивоу. Реците нам о тој блискости и утицају цркве на младе људе у Грчкој?

-Јединство Српске Православне Цркве и Јеладске Архиепскопије је плод како Канонског јединства двеју сестринских Цркава тако и вишевековне братске љубави два православна народа, јелинског и српског. Живот у савременом друштву препуном не само разних искушења већ и изазова за Православну Цркву како у Србији тако и у Грчкој је позив да се суочи са свим савременим проблемима на јеванђелски начин а то значи са разумевањем савременог човека и његових потреба, а главни кључ је љубав ка човеку, јер ако не волимо брата кога видимо како можемо волити Бога кога не видимо. (1.Јн. 4,20) Управо због тога веома је развијена мисионарска делатност Јеладске Цркве која покушава на разне начине да приближи Реч Божију младом човеку, а у сврху тога користи и друштвене мреже на Интернету како би тог младог човека отргнуо из лажног виртуалног света у свет Православне духовности.

  • За крај, једно питање о страху. Како се сачувати од страховања у време пандемије короне и од егзистенцијалне кризе и губитака сваке врсте?

-Свако доба па и ово наше доба у Короне вируса је идеално да живимо побожно. Наши преци били су 500 година робови под Турцима па се Православне вере не одрекоше и Крсну Славу сачуваше, тако и ми без обзира на ово савремено искушење треба да своје спасење градимо у страху Божијем који је почетак мудрости (Пс. 111. 10; Приче 23, 17). Јер кад се Бога бојимо ничега овоземаљског се не страшимо а кад се не бојимо Бога онда смо од свега преплашени па и од Корона вируса. Православни хришћанин кроз векове увек се са вером у Бога суочавао са свим проблемима и уз сарадњу разних наука, тако и медицине, покушавао је своје спасење и срећу да гради у миру и радости Духа Светог не угрожавајући друге а чувајући своје.

  • „Ако мене гоне и вас ће гонити“

Зашто је Српска православна црква у последње време изложена честим и јаким нападима?
– „Ако мене гоне и вас ће гонити“ (Јн. 15,20) речи Господа Исуса Христа обистињују се у сваком покољењу па и у овом нашем где смо сведоци учестали како вербланих тако и физичких напада на Српску Православну Цркву , њено свештенство и вернике. Данас, поред свих миротворних порука Његове Светости Патријарха Српског г. Порфирија напади на СПЦ уместо да јењавају они се све више повећавају јер зло не мирује и не може да истрпи једну нову ренесансу српског народа који се на свим просторима бивше Југославије враћа ка својој Православној вери и Српској Православној Цркви као јединој легалној и канонској Православној Цркви на просторима бивше СФРЈ, каже архимандрит Евсевије (жарко) Меанџија, старешина Парохије Свете Марине у општини Илијуполи (Атина) у Грчкој.
Славица Ђукић

 

Подели на: