Злочин који не смемо заборавити

СТАРО ГРАЦКО 20 ГОДИНА НАКОН МАСАКРА НАД ЖЕТЕОЦИМА

Двадесет година након масакра над жетеоцима, 23. јула 1999. године, мештани Старог Грацка, у општини Липљан, имају тек неколико хектара под пшеницом. Ако неког од њих питате о житним пољима, наићи ћете прво на тишину јер их то подсећа на ужас који су преживели, па онда ћете чути како се сваке године поља са хлебним житом смањују. Људи одлазе, земља се продаје, остају само сећање на прошлост, јер будућност је, у условима окружења Албанаца, прилично неизвесна. Прошле године се уочи годишњице жетеоцима догодио инцидент са Албанцима када је група албанских дечака напала српску децу и њихове мајке и најпогрдније их вређала на игралишту у центру села, а полиција је употребом сузавца направила још већи хаос. Ову годишњицу дочекују у сенци најновијег инцидента на гробљу у Липљану када су вандали потпуно уништили око 20 надгробних споменика. – Прво што човек помисли у том тренутку је да ли су и на нашем сеоском гробљу скрнавили гробове наших мученика, одмах нас нека језа прође, јер незаштићени смо и немамо од кога помоћ да тражимо – причају Старограђани и додају да немају мира.

СЕЛО ПАМТИ ЗЛОЧИН ИЗ 1999.

Село је насељено после Првог светског рата Србима из Лике, Херцеговине, Црне Горе. Уређеним улицама, двориштима испред којих су засађене липе, цветним баштама, Старо Грацко оставља утисак урбаног и , за услове Косова и Метохије, једног од ретких села, ако не и јединог, насељеног и сређеног по урбанистичком плану. Са поносом ће вам старији Старограђани рећи да је село пројектовао архитекта из Русије, и да више подсећа на војвођанска села, нетипична за косовскометохијско поднебље. – Сваки плац има 25 ари, изузев имања Милићевића, Микарића и Матовића који имају 50 ари. Сада и није толико уређено, некада је било лепше. Било је испред кућа липа, дивљих трешања, дудова… Село је било у зеленилу, около су храстове шуме – идеални услови за миран и леп живот. Зато је толико и привлачно Албанцима. На плацевима које су купили Албанци подигну по четири, пет кућа, и зато их има колико и нас. Можда зато и врше константан притисак, јер желе наша имања – причају Старограђани. Оптерећени проблемима са којима живе две деценије, кажу нам, да ни за тренутак нису заборавили 23. јул 1999. године, и да га никада
неће заборавити. Злочин над недужним жетеоцима оставио је дубок траг на сваког од њих и нема дана да се не сете неког од настрадалих. Спортско игралиште и центру села носи име једног од жетеоца – Миодрага Тепшића Коте.

СКУПО ПЛАЋЕНА ЦЕНА ОСТАНКА

– Како да заборавимо све њих када нас свака жетва врати у ту црну ноћ. Свашта нам пролази кроз главу. Чак и то да смо отишли 1999. године са војском и полицијом, сви би они били живи. Остали смо на својим имањима да их чувамо, и велику смо цену платили. Нажалост, има и оних који нису издржали па су у међувремену продали имања и напустили село. Никога не кривимо, ради свако по својој савести и онако како се осећа, причају са сетом у очима и гласу мештани Старог Грацка, и још једном подсећају да је у протеклих 20 година сеоско гробље више пута било минирано и да не могу слободно до гробова својих најмилијих. Последњи инцидент на тек три километра удаљеном гробљу у Липљану их зато посебно брине, јер и њихово гробље је удаљено од села и лако га, опет, могу оскрнавити – говоре у Старом Грацку. Сећајући се најтежих дана од насељавања села, причају нам да је те ’99. године жито већ било презрело, јер су данима чекали да им припадници Кфора обезбеде пратњу до њива. Како нису наишли на разумевање, решили су да се сами организују и крену у жетву. – Све је ишло по унапред договореном плану. У селу су била два комбајна – код Матовића и Одаловића. На њиву се ишло у групама од 15 људи. Правило је било да оба комбајна и жетеоци до 18 часова морају бити у селу, мрак никога није смео да затекне у пољу. Тог кобног дана оба комбајна су се вратила у село по договору, али облачно и ветровито време најављивало је невреме и Јанићијевићи су решили да са комбајном Одаловића оду опет у поље да пожању пшеницу, јер би је киша уништила. Кренуло је њих 14 по „хлеб”, и никада се нису вратили. Браћа Живићи, Јовица и Раде, једноме је било 29, другоме 33 године. Иза њих је остало седморо сирочади, најстарији Илија је имао девет година а најмлађа Зорана тек три месеца. Андрија Одаловић, факултет
ски образован младић, мрава у животу није згазио. Четворица Јанићијевића, домаћини људи, мирни, вредни, међу њима 17-годишњи Новица. Убијен је три дана пре пунолетства, младић који није стигао никоме да се замери. Ма сви су они били поштени пољопривредници који су само желели да у оном тешком времену кући донесу хлебно жито, али албански терористи нису мислили тако – кажу Старограђани.
Са првим мраком, те ноћи, селом је почела да се шири паника јер се нису вратили из поља. Драган Одаловић и Стеван Лалић су кренули да их траже. Прво су пронашли трактор и на њему затекли мртвог Слободана Јанићијевића. На око 200 метара од њега били су комбајн и други трактор. Нису смели даље одатле. Вратили су се у село слутећи најгоре. Драгану је син Андрија био са њима и Ставан и данас каже да никада неће заборавити његове речи када су видели Слободана мртвог. Из дубине срца, са тешким уздахом рекао је: „Куку мени Андрија, сине мој”.

УБИЦЕ СУ БИЛЕ ОБУЧЕНЕ У УНИФОРМЕ КФОРА

Лалић је отишао до Липљана да тражи помоћ и случајно наишао на патролу британског Кфора. Поделивши са њима слутње Старограђана и без знања њихове команде, отишао је са њима у поље и видео 13 мртвих људи поређаних у полукруг. – Припадници Кфора су чланове породица држали сатима затворене у Дому културе и, док смо сви ми знали да су мртви, они су се, мученици, надали да су отети и да ће их Британци пронаћи. Било је око пола два ујутро када су и њима саопштили црне вести, причају мештани Старог Грацка и настављају: – Ваљда се чекао долазак тадашњег команданта Кфора, Мајкла Џексона, да прво разговара са нама. Ни сада не знамо кога пре од њих да жалимо, све су то били, још једном понављамо, поштени и добри људи. Били смо бесни, тукли смо се са војском. Сама помисао на Јоцу, Коту, Ацу (Андрију), Новицу, у нама је изазивала такве налете беса да нисмо гледали кога ударамо. Не поносимо се тиме, али били смо толико немоћни, незаштићени, да смо, ето, на тај начин реаговали. Касније смо сазнали да су убице биле обучене у униформе Кфора и да је Слободан препознао неког од њих и кренуо да бежи. Убијен је с леђа из аутоматског оружја, и то је једино логично објашњење, причају Старограђани. Недељу дана после, опело мучки убијеним жетеоцима служио је блаженопочивши патријарх Павле са владикама, свештенством и монаштвом СПЦ. – Врео јулски дан, туга притисла, плаче цело село, плачу Срби из околних места који су дошли на сахрану, а њих 14 у сандуцима поређани на сеоском игралишту. Мученици. Небо је тог дана пало на нас. Због опасности од мина, и због саме безбедносне ситуације, само породице одлазе до гробља уз пратњу Кфора и све је брзо било готово. Сахранили смо 14 домаћина – кажу Старограђани.

ОБУСТАВЉЕНА ИСТРАГА

Непуних 18 година после, Специјално тужилаштво у Приштини обуставило је истрагу против свих осумњичених за убиство 14 српских жетелаца. Подсетимо, међународни тужилац је, након бројних истражних радњи, 2007. године покренуо истрагу против осам осумњичених припадника тзв. ослободилачке војске Косова, јединице из Липљана, да су починили масакар над 14 српских цивила, у атару села Старо Грацко. После више од десет година од покретања и проширења истраге, поступак је обустављен без адекватног образложења. – Причамо 20 година и нико не чује. НАТО нас је бомбардовао и убио троје људи, од којих је касетна бомба четворогодишњој Драгани разнела главу. На свиреп начин убијено је 14 Старограђана у пољу, а њихове убице су и даље на слободи. У заседи недалеко од села у фебруару 2004. убијена је Милијана Марковић. Гробље нам минирају. Спомен плочу постављену на зиду школе су пре три године поломили. Верујте да многе инциденте попут каменовања, вређања, више и не памтимо, то се стално дешава. Припадамо албанској општини Липљан којом је до скора председавао Шукри Буја, командант ОВК за зону Неродимља и који је недавно позван од стране Специјалног тужилаштва у Хагу. Биће испитиван у својству осумњиченог за ратне злочине. Ето, таквима смо остављени. То вам је Старо Грацко 20 година после масакра. Као да се он наставља, али другим средствима. Једино што можемо јесте да трпимо, јер кога је у свету брига за Србе и њихову патњу? За наше муке и страдања сви су слепи и глуви, рекоше нам на крају мештани Старог Грацка у општини Липљан уочи парастоса убијеним жетеоцима пре 20 година. У Старом Грацком, 23. јула 1999. године, на жетвеном пољу убијени су: Милован Јовановић (1969), Јовица Живић (1970), Радован Живић (1967), Андрија Одаловић (1967), Слободан Јанићијевић (1965), Миле Јанићијевић (1957), Новица Јанићијевић (1981), Момчило Јанићијевић (1946), Станимир Декић (1955), Божидар Декић (1947), Саша Цвејић (1973), Љубиша Цвејић (1939), Никола Стојановић (1936) и Миодраг Тепшић (1951).

М. Чанковић

Подели на: