Злочин који никада нећемо заборавити

Злочин над недужним људима оставио је дубок траг на сваког од њих и нема дана да се не сете неког од настрадалих. Спортско игралиште, где се догодио најновији инцидент са Албанцима, носи име једног од жетеоца – Миодрага Тепшића Коте

 

ММештани Старог Грацка у општини Липљан, 19 – годишњицу масакра над жетеоцима дочекују у сенци најновијег инцидента са Албанцима који се догодио почетком јуна. Тада је, подсетимо, група албанских дечака напала срску децу и њихове мајке најпогрдније вређала на игралишту у центру села, а полиција је употребом сузавца направила још већи хаос. Од тада је, кажу нам, у селу повећано присуство КПС-а, али далеко од тога да се тензије не осећају. – Нема мира. Само се чудимо како све ово још увек можемо да трпимо – кажу Старограђани.

– Страх нас је да децу пустимо да сами кроз село пролазе, дотле смо дошли после 19 година. На игралиште, од последњих немилих догађаја, деца скоро и да не излазе. Боље нека их кући него да опет дође до сукоба. Њихово је време. Изоловани и незаштићени свих ових година ћутимо и склањамо се у страну, али џаба када Албанци не мирују. Као да их неко хушка да стално стварају проблеме, бар нама тако изгледа – настављају своју причу мештани Старог Грацког.

Старо Грацко памти злочин из 1999.

Најновији инцидент узнемирио је мештане овог питомог села, насељеног после Првог светског рата Србима из Лике, Херцеговине, Црне Горе. Уређеним улицама, двориштима испред којих су засађене липе, цветним баштама, Старо Грацко оставља утисак урбаног и, за услове Косова и Метохије, једног од ретких села, ако не и јединог, насељеног и сређеног по урбанистичком плану. Са поносом ће вам старији Старограђани рећи да је село пројектовао архитекта из Русије, и да више подсећа на војвођанска села, нетипична за косовскометохијско поднебље. – Сваки плац има 25 ари, изузев имања Милићевића, Микарића и Матовића који имају 50 ари. Сада и није толико уређено, некада је било лепше. Било је испред кућа липа, и дивљих трешања, дуда. Цело село је било у зеленилу, около су храстове шуме, идеални услови за миран и леп живот. Зато је толико и привлачно Албанцима. На плацевима које су купили они подигну по четири, пет кућа, и зато их има колико и нас. Можда зато и врше константан притисак јер желе и наша имања – причају Старограђани. Оптерећени проблемима са којима живе скоро две деценије, кажу нам, да ни за тренутак нису заборавили 23. јул 1999. године, и да га никада неће заборавити. Злочин над недужним жетеоцима оставио је дубок траг на сваког од њих и нема дана да се не сете неког од настрадалих. Спортско игралиште, где се поменути инцидент догодио, носи име једног од жетеоца – Миодрага Тепшића Коте.

Скупо плаћена цена останка

– Како да заборавимо све њих када нас свака жетва врати у ту црну ноћ. Свашта нам пролази кроз главу. Чак и то, да смо отишли 1999. године са војском и полицијом, сви би они били живи. Остали смо на својим имањима да их чувамо, и велику смо цену платили. Нажалост, има и оних који нису издржали па су у међувремену продали имања и напустили село. Никога не кривимо, ради свако по својој савести и онако како се осећа – причају са сетом у очима и гласу мештани Старог Грацка, и још једном подсећају да је у протеклих 19 година сеоско гробље више пута било минирано и да не могу слободно до гробова својих најмилијих. Сећајући се најтежих дана од насељавања села, причају нам да је те ’99. године жито већ било презрело јер су данима чекали да им припадници Кфора обезбеде пратњу до њива. Како нису наишли на разумевање, решили су да се сами организују и крену у жетву. – Све је ишло по унапред договореном плану. У селу су била два комбајна – код Матовића и Одаловића. На њиву се ишло у групама од 15 људи. Правило је било да обе машине и жетеоци до 18 часова морају бити у селу, мрак никога није смео да затекне у пољу. И тог кобног дана оба комбајна су се вратила у село на време, али облачно и ветровито време најављивало је невреме и Јанићијевићи су решили да са комбајном Одаловића оду опет у поље да пожњу пшеницу, јер би је киша уништила. Кренуло је њих 14 по ”хлеб” и, никада се нису вратили. Браћа Живићи, Јовица и Раде, једноме је било 29, другоме 33 године. Иза њих је остало седморо сирочади, најстарији Илија је имао девет година а најмлађа Зорана тек три месеца. Андрија Одаловић, факултетски образован младић, мрава у животу није згазио. Четворица Јанићијевића, домаћини људи, мирни, вредни, међу њима 17-годишњи Новица. Убијен је три дана пре пунолетства, младић који није стигао никоме да се замери. Ма сви су они били поштени пољопривредници који су само желели да у оном тешком времену кући хлеб донесу, али албански терористи нису мислили тако – кажу Старограђани. С првим мраком, те ноћи, селом је почела да се шири паника јер се нису враћали из поља. Драган Одаловић и Стеван Лалић су кренули да их траже. Прво су пронашли трактор и на њему затекли мртвог Слободана Јанићијевића. На око 200 метара од њега био је комбајн и други трактор. Нису смели даље одатле. Вратили су се у село слутећи најгоре. Драгану је син Андрија био на њиви тог дана и Ставан данас каже да никада неће заборавити његове речи када су видели Слободана мртвог. Из дубине срца, са тешким уздахом рекао је: ”Куку мени Андрија, сине мој”.

Убице биле обучене у униформе КФОР-а

Лалић је отишао до Липљана да тражи помоћ и случајно наишао на патролу британског Кфора. Поделивши са њима слутње Старограђана и без знања њихове команде, отишао је поново са њима у поље и видео 13 мртвих људи поређаних у полукруг. – Припадници Кфора су чланове породица држали сатима затворене у Дому културе и, док смо сви ми знали да су мртви, они су се, мученици, надали да су отети и да ће их Британци пронаћи. Било је око пола два ујутро када су и њима саопштили црне вести – причају мештани Старог Грацка и настављају: – Ваљда се чекао долазак тадашњег команданта Кфора Мајкла Џексона да прво разговара са нама. Ни сада не знамо кога пре од њих да жалимо, све су то били, још једном понављамо, поштени и добри људи. Били смо бесни, тукли смо се са војском. Сама помисао на Јоцу, Коту, Ацу (Андрију), Новицу, у нама је изазивала такве налете беса да нисмо гледали кога ударамо. Не поносимо се тиме, али били смо толико немоћни, незаштићени, да смо, ето, на тај начин реаговали. Касније смо сазнали да су убице биле обучене у униформе Кфора и да је Слободан препознао неког од њих и кренуо да бежи. Убијен је с леђа из аутоматског оружја, и то је једино логично објашњење – причају Старограђани. Недељу дана после, опело мучки убијеним жетеоцима служио је блаженопочивши патријарх Павле са владикама, свештенством и монаштвом СПЦ-е. – Врео јулски дан, туга притисла, плаче цело село, плачу Срби из околних места који су дошли на сахрану, а њих 14 у сандуцима поређани баш на овом игралишту одакле нам децу сада терају. Мученици. Небо је тог дана пало на нас. Због опасности од мина, и због саме безбедносне ситуације, само породице одлазе до гробља уз пратњу Кфора, за то су је обезбедили, и све је било готово. Саханили смо 14 домаћина- кажу Старограђани.

Обустављена истрага

Непуних 18 година после, Специјално тужилаштво у Приштини обуставило је истрагу против свих осумњичених за убиство 14 српских жетелаца. Подсетимо, међународни тужилац је, након бројних истражних радњи, 2007. године покренуо истрагу против осам осумњичених припадника Ослободилачке војске Косова, јединице из Липљана, да су починили масакар над 14 српских цивила, у атару села Старо Грацко. После више од девет година од покретања и проширења истраге, поступак је обустављен без адекватног образложења.

– Причамо скоро 20 година и нико не чује. НАТО нас је бомбардовао и убио троје људи, од којих је касетна бомба четворогодишњој Драгани разнела главу. На свиреп начин убијено је 14 Старограђана у пољу а њихове убице су и даље на слободи. У заседи недалеко од села у фебруару 2004. убијена је Милијана Марковић. Гробље нам минирају. Спомен плочу постављену на зиду школе су пре две године поломили. Верујте да многе инциденте попут каменовања и вређања више ни не памтимо, то се стално дешава. Ето, то вам је Старо Грацко 19 година после масакра. Као да се он наставља, али другим средствима. Сада кидишу на малу децу, а ми незаштићени, једино што можемо јесте да трпимо, јер кога је у свету брига за Србе и њихову патњу? За наше муке и страдања сви су слепи и глуви – рекоше нам на крају мештани Старог Грацка у општини Липљан уочи парастоса убијеним жетеоцима пре 19 година. У Старом Грацком, 23. јула 1999. године, на жетвеном пољу убијени су: Милован Јовановић (1969), Јовица Живић (1970), Радован Живић (1967), Андрија Одаловић (1967), Слободан Јанићијевић (1965), Миле Јанићијевић (1957), Новица Јанићијевић (1981), Момчило Јанићијевић (1946), Станимир Декић (1955), Божидар Декић (1947), Саша Цвејић (1973), Љубиша Цвејић (1939), Никола Стојановић (1936) и Миодраг Тепшић (1951).

М. Чанковић
Подели на: