уторак, 05. јула 2022. | 17:11
Најновије вести

Албанци беснели, а војници Кфора само посматрали

 – Када су хорде Албанаца кренуле на Србе у Обилићу, најтеже је било то што нас није имао ко да брани. Сазнање да сви они силни војници Кфора, полиција Унмика, не могу и неће да нас заштите било је најгоре од свега. На 50 метара од нас они разбијају и пале све српско, војници само стоје. Нико да их заустави, да их пита шта то раде. Били смо потпуно сами, а испред нас разуларена маса – прича Олга

 

 

Олга Суботић из Обилића осамнаестогодишњицу мартовског погрома дочекује у свом стану у Грачаници. Добила га је у згради која је направљена средствима Владе Републике Србије. Величине је 37 квадрата и то је сада њено место под сунцем. Без обзира што је стамбено збринута Олга каже да не може да заборави Обилић, али и муке које је прошла јер су је коштале здравља.

– Имам стан, здравље сам изгубила. Прошла сам многе муке а сада се мучим болесна, то вам је укратко моја прича – каже Олга и наставља: „Како могу да заборавим 17. март 2004. године када је тај дан заувек променио мој живот. Те слике ужаса пратиће ме до последњег дана живота. Била сам самохрана мајка троје деце и само Господ зна колико сам трпела и мучила се да их подигнем. Две ћерке су ми у то време биле удате а једна је била са мном. Становала сам приватно у кући у Обилићу али је газда кућу продао, и у једном тренутку нисмо имале где. Захваљујући Небојши Човићу који је тада био председник Координационог центра добиле смо стан у центру вароши, јер из Обилића нисмо хтеле да идемо. У нашој и суседним зградама било је око 40 српских породица. Срба је било још у Церској улици, у школском центру, у делу близу Термоелектране ’Косово Б’”.

НИКОГА НИЈЕ БИЛО ДА НАС ЗАШТИТИ

И сада видно потресена док се присећа тих дана, наша саговорница прича да су се у новом стану она и ћерка осећали сигурно јер су Срби били око њих. У приземљу су локале држали Албанци, који су били коректни. Баш зато су мислиле да их нико неће нападати. У периоду уочи 17. марта ситуација је била мирна, чинило се да се поправља али…

– Када су хорде Албанаца кренуле на Србе у Обилићу најтеже је било то што нас није имао ко да брани. Сазнање да сви они силни војници Кфора, полиција Унмика, не могу и неће да нас заштите било је најгоре од свега. На 50 метара од нас они разбијају и пале све српско, војници само посматрају. Нико да их заустави, да их пита шта то раде. Били смо потпуно сами, а испред нас разуларена маса. Једину „помоћ” коју смо добили била је од једног Американца, радио је у Унмик полицији, који нам се два пута обратио. Прво је рекао да имамо пола сата да се спакујемо и напустимо станове, јер не могу да нас заштите. Други пут нам се обратио када су Албанци запалили суседну зграду док су људи још били у њој. Чујемо вриштање, позив у помоћ, а он нам каже да нам даје рок од пет минута да напустимо зграду. Тада смо изашли. Прво су нас пребацили у полицијску станицу а потом у приштинску касарну, односно базу Кфора. Тако је све почело, прича нам Олга и додаје да тренутно, значи 18 година после, у Обилићу у својим кућама живе још две српске породице и неколико њих у школском центру. На најсуровији начин, тужно каже Олга, из Обилића су отерали 99 одсто Срба. Одласком у војни камп муке Срба из Обилића, али и оних из Приштине и других места у околини а које је Кфор евакуисао, се не завршавају, већ тек почињу. Прво, јер им повратка није било зато што им је имовина потпуно уништена и друго јер припадници Кфора нису хтели да их пребаце до прелаза Мердаре одакле би они уточиште пронашли у остатку Србије.

ТРАЖИЛИ СМО ДА НАПУСТИМО КОСОВО

– Сви ми који смо били жртве мартовског погрома били смо одлучни у томе да захтевамо од Кфора, пошто нас нису заштитили у нашим кућама, да нас пребаце до прелаза Мердаре. Нисмо хтели да нас премештају из касарне у ниједну другу српску средину. Тражили смо да напустимо Косово. То је била одлука не само нас који смо смештени у приштинској касарни, већ свих Срба које је то зло задесило. У Кфору нису хтели да чују, него су већ другог дана хтели да нас пребаце у Грачаницу. Ми смо одбијали и та наша битка трајала је пет дана. Сећам се да је наш први оброк у бази Кфора био богат и разноврстан, али чим смо изашли пред њих са нашим захтевом све је промењено. Остала четири дана смањили су нам оброке. Јели смо кувани карфиол и добијали танке кришке хлеба, као да су хтели да нас казне – прича нам Олга Суботић.

– Спавали смо на танким душецима и сећам се да смо ми жене биле одвојене. Сместили су нас у неку гаражу, око нас су била бурад пуна нафте и алат, а испод пода, у земљи, је била укопана цистерна са горивом. Све смо ми то трпели чврсто решени у одлуци да нас одведу до прелаза. Међутим, војска је то и нисмо могли са њима. Пронашли су начин да нас натерају. Ухапсили су преводиоца Ивицу Чарапића и кренули да хапсе оца Мирослава, приштинског пароха који је прошао голготу у цркви Светог Николе. Оптужили су их да су они организатори свега, што није било тачно. Ивица је био преводилац карабињерима, а отац Мирослав је једва остао жив и спавао је када су пошли да га хапсе. Нису они ништа организовали, то је било ван памети. У свом том хаосу настало је отимање јер нисмо хтели да им дозволимо да одведу Ивицу. Због те наше побуне, одустали су од хапшења оца Мирослава. Захтевали смо да пусте Ивицу, и док нам то није потврдио његов отац нисмо хтели да се смиримо. После тога смо попустили, јер су људи одабрани да преговарају са наше стране и сви ти представници различитих организација договорили да прво дођемо у Грачаницу да се одморимо, а после ће да нас пребаце до Мердара. То се наравно никада није догодило и испада да смо били преварени – присећа се немилих догађаја наша саговорница.

12 ГОДИНА У КОНТЕЈНЕРУ И СМРТ ЋЕРКЕ

Из приштинске касарне Олга и њена ћерка биле су недељу дана смештене у једном угоститељском објекту у Грачаници, који је претворен у колективни центар. Потом су три месеца живеле у старом контејнеру. У новом контејнерском насељу – контејнери су као помоћ стигли из Русије – провела је 12 година јер јој је у међувремену страдала ћерка.

– Губитак ћерке је најстрашније што ме је снашло. То је моја жива рана и једина утеха ми је њена ћерка Кристина која сада има 14 година. Какво је мучење било уз сву тугу за дететом живети у нехуманим условима у контејнеру. Лети врућина неподношљива, зими хладноћа. Заједничко купатило, а станари скупљени са свих страна. Један оброк смо добијали из кухиње Предшколске установе „Ђурђевак” и тако смо опстајали. Не знам колико пута су нам искључивали струју због неплаћених рачуна, воду. Био је то терор. Пет година сам чекала стан, а онда када ми је био додељен још годину дана да се из њега исели бесправно усељена породица. Када су схватили да морају да напусте стан за собом су оставили хаос, чак су и штекере почупали а рачуне за утрошену воду и струју оставили су мени. Све мука за муком, шта да вам кажем – прича нам Олга. Повратак Срба протераних за време мартовског погрома био је немогућ јер нико није гарантовао безбедност. После преживљеног пакла страх је био огроман. Албанци су веома брзо обновљене куће и станове демолирали и опљачкали, тако да се погром наставио али у другачијем облику. Мали број Срба се вратио у своје домове не само у Обилићу, већ свуда. Олга се сећа да су им поједини припадници Кфора и полиције говорили да су они били спремни да их заштите, али да нису могли мимо команде.

– То су били, колико се сећам, војници и полицајци из Чешке и Словачке, као да су се правдали јер су били свесни страхоте и неправде која нас је задесила. Од 1999. године до 17. марта 15 људи је убијено у Обилићу. Онда када смо били под заштитом Кфора. Нико до данас није кажњен за те злочине. Страшни су то догађаји. Две старице су убијене на свиреп начин а сећам се да су фотографије унакаженог лица једне од њих британски војници доносили нама да их гледамо и питали нас да ли је познајемо. То је била глава без ушију, ископаних очију, поломљеног носа, све исечено, ужас. Било је немогуће препознати ту особу али они као да су хтели да нас заплаше, као да су нам поручивали да то може и нама да се деси ако останемо. Друга убијена старица је по целом телу имала страшне опекотине од пегле. Колико је тек било испребијаних људи, и онда се десио 17. март. Све то поновило се у та три дана широм Косова, не само у Обилићу. Тешко је било вратити се и наставити са животом, јер смо тада 100 одсто били уверени да нас нема ко да заштити и да Албанци са нама могу да раде шта хоће. Зато је већина одустала од повратка – прича за „Јединство” Олга Суботић која је 17. марта 2004. са ћерком протерана из Обилића. М. Чанковић

Подели на: