petak, 01. jula 2022. | 06:50
Najnovije vesti

Albanci besneli, a vojnici Kfora samo posmatrali

 – Kada su horde Albanaca krenule na Srbe u Obiliću, najteže je bilo to što nas nije imao ko da brani. Saznanje da svi oni silni vojnici Kfora, policija Unmika, ne mogu i neće da nas zaštite bilo je najgore od svega. Na 50 metara od nas oni razbijaju i pale sve srpsko, vojnici samo stoje. Niko da ih zaustavi, da ih pita šta to rade. Bili smo potpuno sami, a ispred nas razularena masa – priča Olga

 

 

Olga Subotić iz Obilića osamnaestogodišnjicu martovskog pogroma dočekuje u svom stanu u Gračanici. Dobila ga je u zgradi koja je napravljena sredstvima Vlade Republike Srbije. Veličine je 37 kvadrata i to je sada njeno mesto pod suncem. Bez obzira što je stambeno zbrinuta Olga kaže da ne može da zaboravi Obilić, ali i muke koje je prošla jer su je koštale zdravlja.

– Imam stan, zdravlje sam izgubila. Prošla sam mnoge muke a sada se mučim bolesna, to vam je ukratko moja priča – kaže Olga i nastavlja: „Kako mogu da zaboravim 17. mart 2004. godine kada je taj dan zauvek promenio moj život. Te slike užasa pratiće me do poslednjeg dana života. Bila sam samohrana majka troje dece i samo Gospod zna koliko sam trpela i mučila se da ih podignem. Dve ćerke su mi u to vreme bile udate a jedna je bila sa mnom. Stanovala sam privatno u kući u Obiliću ali je gazda kuću prodao, i u jednom trenutku nismo imale gde. Zahvaljujući Nebojši Čoviću koji je tada bio predsednik Koordinacionog centra dobile smo stan u centru varoši, jer iz Obilića nismo htele da idemo. U našoj i susednim zgradama bilo je oko 40 srpskih porodica. Srba je bilo još u Cerskoj ulici, u školskom centru, u delu blizu Termoelektrane ’Kosovo B’”.

NIKOGA NIJE BILO DA NAS ZAŠTITI

I sada vidno potresena dok se priseća tih dana, naša sagovornica priča da su se u novom stanu ona i ćerka osećali sigurno jer su Srbi bili oko njih. U prizemlju su lokale držali Albanci, koji su bili korektni. Baš zato su mislile da ih niko neće napadati. U periodu uoči 17. marta situacija je bila mirna, činilo se da se popravlja ali…

– Kada su horde Albanaca krenule na Srbe u Obiliću najteže je bilo to što nas nije imao ko da brani. Saznanje da svi oni silni vojnici Kfora, policija Unmika, ne mogu i neće da nas zaštite bilo je najgore od svega. Na 50 metara od nas oni razbijaju i pale sve srpsko, vojnici samo posmatraju. Niko da ih zaustavi, da ih pita šta to rade. Bili smo potpuno sami, a ispred nas razularena masa. Jedinu „pomoć” koju smo dobili bila je od jednog Amerikanca, radio je u Unmik policiji, koji nam se dva puta obratio. Prvo je rekao da imamo pola sata da se spakujemo i napustimo stanove, jer ne mogu da nas zaštite. Drugi put nam se obratio kada su Albanci zapalili susednu zgradu dok su ljudi još bili u njoj. Čujemo vrištanje, poziv u pomoć, a on nam kaže da nam daje rok od pet minuta da napustimo zgradu. Tada smo izašli. Prvo su nas prebacili u policijsku stanicu a potom u prištinsku kasarnu, odnosno bazu Kfora. Tako je sve počelo, priča nam Olga i dodaje da trenutno, znači 18 godina posle, u Obiliću u svojim kućama žive još dve srpske porodice i nekoliko njih u školskom centru. Na najsuroviji način, tužno kaže Olga, iz Obilića su oterali 99 odsto Srba. Odlaskom u vojni kamp muke Srba iz Obilića, ali i onih iz Prištine i drugih mesta u okolini a koje je Kfor evakuisao, se ne završavaju, već tek počinju. Prvo, jer im povratka nije bilo zato što im je imovina potpuno uništena i drugo jer pripadnici Kfora nisu hteli da ih prebace do prelaza Merdare odakle bi oni utočište pronašli u ostatku Srbije.

TRAŽILI SMO DA NAPUSTIMO KOSOVO

– Svi mi koji smo bili žrtve martovskog pogroma bili smo odlučni u tome da zahtevamo od Kfora, pošto nas nisu zaštitili u našim kućama, da nas prebace do prelaza Merdare. Nismo hteli da nas premeštaju iz kasarne u nijednu drugu srpsku sredinu. Tražili smo da napustimo Kosovo. To je bila odluka ne samo nas koji smo smešteni u prištinskoj kasarni, već svih Srba koje je to zlo zadesilo. U Kforu nisu hteli da čuju, nego su već drugog dana hteli da nas prebace u Gračanicu. Mi smo odbijali i ta naša bitka trajala je pet dana. Sećam se da je naš prvi obrok u bazi Kfora bio bogat i raznovrstan, ali čim smo izašli pred njih sa našim zahtevom sve je promenjeno. Ostala četiri dana smanjili su nam obroke. Jeli smo kuvani karfiol i dobijali tanke kriške hleba, kao da su hteli da nas kazne – priča nam Olga Subotić.

– Spavali smo na tankim dušecima i sećam se da smo mi žene bile odvojene. Smestili su nas u neku garažu, oko nas su bila burad puna nafte i alat, a ispod poda, u zemlji, je bila ukopana cisterna sa gorivom. Sve smo mi to trpeli čvrsto rešeni u odluci da nas odvedu do prelaza. Međutim, vojska je to i nismo mogli sa njima. Pronašli su način da nas nateraju. Uhapsili su prevodioca Ivicu Čarapića i krenuli da hapse oca Miroslava, prištinskog paroha koji je prošao golgotu u crkvi Svetog Nikole. Optužili su ih da su oni organizatori svega, što nije bilo tačno. Ivica je bio prevodilac karabinjerima, a otac Miroslav je jedva ostao živ i spavao je kada su pošli da ga hapse. Nisu oni ništa organizovali, to je bilo van pameti. U svom tom haosu nastalo je otimanje jer nismo hteli da im dozvolimo da odvedu Ivicu. Zbog te naše pobune, odustali su od hapšenja oca Miroslava. Zahtevali smo da puste Ivicu, i dok nam to nije potvrdio njegov otac nismo hteli da se smirimo. Posle toga smo popustili, jer su ljudi odabrani da pregovaraju sa naše strane i svi ti predstavnici različitih organizacija dogovorili da prvo dođemo u Gračanicu da se odmorimo, a posle će da nas prebace do Merdara. To se naravno nikada nije dogodilo i ispada da smo bili prevareni – priseća se nemilih događaja naša sagovornica.

12 GODINA U KONTEJNERU I SMRT ĆERKE

Iz prištinske kasarne Olga i njena ćerka bile su nedelju dana smeštene u jednom ugostiteljskom objektu u Gračanici, koji je pretvoren u kolektivni centar. Potom su tri meseca živele u starom kontejneru. U novom kontejnerskom naselju – kontejneri su kao pomoć stigli iz Rusije – provela je 12 godina jer joj je u međuvremenu stradala ćerka.

– Gubitak ćerke je najstrašnije što me je snašlo. To je moja živa rana i jedina uteha mi je njena ćerka Kristina koja sada ima 14 godina. Kakvo je mučenje bilo uz svu tugu za detetom živeti u nehumanim uslovima u kontejneru. Leti vrućina nepodnošljiva, zimi hladnoća. Zajedničko kupatilo, a stanari skupljeni sa svih strana. Jedan obrok smo dobijali iz kuhinje Predškolske ustanove „Đurđevak” i tako smo opstajali. Ne znam koliko puta su nam isključivali struju zbog neplaćenih računa, vodu. Bio je to teror. Pet godina sam čekala stan, a onda kada mi je bio dodeljen još godinu dana da se iz njega iseli bespravno useljena porodica. Kada su shvatili da moraju da napuste stan za sobom su ostavili haos, čak su i štekere počupali a račune za utrošenu vodu i struju ostavili su meni. Sve muka za mukom, šta da vam kažem – priča nam Olga. Povratak Srba proteranih za vreme martovskog pogroma bio je nemoguć jer niko nije garantovao bezbednost. Posle preživljenog pakla strah je bio ogroman. Albanci su veoma brzo obnovljene kuće i stanove demolirali i opljačkali, tako da se pogrom nastavio ali u drugačijem obliku. Mali broj Srba se vratio u svoje domove ne samo u Obiliću, već svuda. Olga se seća da su im pojedini pripadnici Kfora i policije govorili da su oni bili spremni da ih zaštite, ali da nisu mogli mimo komande.

– To su bili, koliko se sećam, vojnici i policajci iz Češke i Slovačke, kao da su se pravdali jer su bili svesni strahote i nepravde koja nas je zadesila. Od 1999. godine do 17. marta 15 ljudi je ubijeno u Obiliću. Onda kada smo bili pod zaštitom Kfora. Niko do danas nije kažnjen za te zločine. Strašni su to događaji. Dve starice su ubijene na svirep način a sećam se da su fotografije unakaženog lica jedne od njih britanski vojnici donosili nama da ih gledamo i pitali nas da li je poznajemo. To je bila glava bez ušiju, iskopanih očiju, polomljenog nosa, sve isečeno, užas. Bilo je nemoguće prepoznati tu osobu ali oni kao da su hteli da nas zaplaše, kao da su nam poručivali da to može i nama da se desi ako ostanemo. Druga ubijena starica je po celom telu imala strašne opekotine od pegle. Koliko je tek bilo isprebijanih ljudi, i onda se desio 17. mart. Sve to ponovilo se u ta tri dana širom Kosova, ne samo u Obiliću. Teško je bilo vratiti se i nastaviti sa životom, jer smo tada 100 odsto bili uvereni da nas nema ko da zaštiti i da Albanci sa nama mogu da rade šta hoće. Zato je većina odustala od povratka – priča za „Jedinstvo” Olga Subotić koja je 17. marta 2004. sa ćerkom proterana iz Obilića. M. Čanković

Podeli na: