četvrtak, 01. decembra 2022. | 00:43
Najnovije vesti

AMERIKA ĆE POJAČAVATI PRITISAK NA SRBIJU

 – Odnos snaga se izmenio na globalnom, pa i na lokalnom nivou, jer Srbija više nije kao što je bila pre 10, 20 ili 30 godina. Očekujem da će biti natezanja i priprećivanja. Koristiće Kurtija i neke druge pored njega da bi nas što više plašili, provocirali i požurivali. Verovatno će biti kombinovano sa nekim vidljivim, nevidljivim, unutrašnjim i spoljnim pritiscima. To je politička rutina na koju smo navikli. Međutim, pitanje odvajanja Kosova i Metohije od Srbije nije još ni iz daleka ni formalno ni stvarno rešeno – rekao je Vladislav Jovanović

 

 

Ja vidim kao problem fiksiranje vremenskog datuma koji je Amerika postavila da bi sve što se nalazi u tzv. sivoj zoni na Balkanu ubrzanim ritmom stavila pod svoju kontrolu. Oni su zafiksirali da bi pitanje Kosova moralo da se privede kraju. To znači normalizaciji koja podrazumeva i uzajamno priznanje i da sve to bude gotovo do kraja ove godine. To je već negde i najavljivano iz američkog pravca – rekao je Vladislav Jovanović, bivši ambasador Jugoslavije i ministar spoljnih poslova u dva mandata, odgovorajući na pitanje „Jedinstva”, da li je moguć pomak u normalizaciji odnosa Beograda i Prištine dok je Kurti na mestu premijera i dodao: – Pošto mi imamo izbore veruje se da bi posle letnjih meseci mogao da bude taj ubrzani hod ka konačnom rešenju pre kraja ove godine. To je otprilike zamisao. Kurti zaoštrava pitanje ističući uvek da je priznanje prvo i neophodno da bi se bilo šta drugo rešavalo, a to je taj glavni i praktično jedini američki cilj. Da se to konačno prihvati kao novo stanje stvari i da se mi dalje ne izgovaramo rešenjem pitanja Kosova da ne bismo morali da uđemo u prihvatanje nekih drugih obaveza koje je američka strana zamislila i koje drži u rezervi kao aktuelne. Tako da Kurti sa svojim odbijanjima da razgovara o bilo čemu drugom osim o priznanju, koje bi obuhvatilo između ostalog i sređivanje drugih otvorenih pitanja u jednom brzom hodu posle navodnog priznanja, ide na ruku američkim očekivanjima. Zato ga Amerika i ne kritikuje. Ona ga samo poziva da učestvuje u dijalogu. Sada počinju i da ga podsećaju da treba da ispuni obavezu u vezi sa ZSO i tu mu ne postavljaju rok. Ne kaže se da on mora u roku od mesec-dva dana da to sprovede da bi se raščistio put za nastavak razgovora, nego se to više formalno kaže da bi se duhovi na srpskoj strani primirili, a u suštini ta tvrda linija Kurtija odgovara ovom ubrzanom vremenskom roku koji je Amerika postavila sebi za cilj.

  • Šta je Srbiji činiti i koliko Srbija ima manevarskog prostora u celoj ovoj situaciji?

Srbija je žrtva jedne zločinačke agresije koja još nije javno osuđena od strane UN-a. Tu se NATO nekako provukao kroz iglene uši, prepuštajući UN- -u starateljstvo nad Kosovom, a zadržavajući poluge vojne i druge vlasti na terenu. Kosovo se malo izvuklo, ali u suštini problem ostaje nepokriven, a to je učinjena agresija bez izričitog odobrenja Saveta bezbednosti. Amerika je sada zaoštrila kurs svoje politike prema svim drugim svojim oponentima u svetu, pre svega, prema svojim glavnim rivalima Rusiji i Kini i u tom smislu želi da se oslobodi ostalih opterećenja kako bi imala slobodne ruke da ide u rešavanje najkrupnijih pitanja odnosa sa Rusijom i Kinom, a da ne mora da misli na svoje zaleđe. Pošto ona smatra i Balkan svojim zaleđem, što nije, ali ona to tako smatra, ona misli da bi valjalo da u jednom brzom hodu neutrališe sve oblike uticaja i prisustva Kine i Rusije na Balkanu. To je zamisao. Jer, jedna je stvar hteti, a druga je moći. U tom slučaju će se Srbija naći pod povećanim pritiscima da udovolji takvim američkim očekivanjima. Međutim, ti pritisci nikada neće smeti da idu preko mere jer bi onda bili kontraproduktivni, a to je ono što je kamen u cipeli američke spoljne politike na Balkanu. Odnosi su se u međuvremenu toliko izmenili na globalnom, pa i na lokalnom nivou, jer Srbija više nije kao što je bila pre 10, 20 ili 30 godina. Ona se u mnogo čemu osamostalila, postavila na noge, izgradila, kako se to slikovito kaže, i nove spratove svoje državne politike. Kao takva postala je privlačna za saradnju kod svih drugih, a ne samo kod Amerike. Ta politika u svim pravcima se pokazuje da je, ne samo jedina ispravna, nego i jedina koja zaustavlja pretnje nekih drugih prema nama. Prema tome, mi smo zemlja matična za bilo kakvo izdvajanje bilo kog dela iz jedne zemlje i njenog pretvaranja u neku samostalnu zemlju, neophodan je pristanak matične zemlje. Bez tog pristanka sve što su Amerikanci uradili na Kosovu sa svim velelepnim predstavama o novoj „državi” je samo jedno privremeno rešenje. Amerika to zna i zna dobro da vreme ne radi za nju u vezi rešavanja tog pitanja, osim ako uspe da skrši Srbiju, ako je natera nekim pričama o saradnji, o prednostima koje će ta saradnja imati itd. ne bi li se našli neki krugovi u Srbiji koji bi to progutali.

  • Postoje li krugovi u Srbiji koji bi sve to prihvatili?

Sve je dalja mogućnost za tako nešto. Bila je mnogo bliža pre 20 godina, međutim, situacija se izmenila i unutar Srbije, oko Srbije i na Balkanu, gde više nije dominantan samo elemenat zapadnog prisustva. Tu su interesi i uticaji, ne samo Rusije i Kine, tu je i Turska, i Arapi, i Nemačka kao samostalna sila koja se mnogo ne vidi ali deluje veoma snažno da svoj uticaj proširi i ojača svuda na Balkanu, uključujući i Srbiju gde to poteže preko tzv. ekonomske penetracije. Nije lako rešavati taj Gordijev čvor, kako su Amerikanci ranije smatrali da mogu, a sada misle da bi to mogli i u ovoj složenijoj i neizvesnijoj situaciji. Oni ne mogu ništa da urade dok mi ne kažemo „pristajemo”. Jer, da je moglo ikako oni bi već davno uveli Kosovo u UN, oni bi se davno oglušivali o nas i ne bi hteli sa nama da razgovaraju. Evo, već deset godina razgovaraju. Jedina tema je Kosovo, ali je razlika u tome što oni Kosovo ne vide kao pokušaj jednog maštovitog iznalaženja rešenja koje bi zadovoljavalo i Srbe i Albance, a to bi moralo da bude nešto ispod državnosti. To oni još nisu spremni da prihvate, ali sigurno da počinju da to uvažavaju, upravo zbog toga što sad požuruju, hoće to što pre da završe. Odnosi u regionu i u svetu su daleko složeniji i niko nije spreman da učini tzv. totalni rizik i da krene u nešto čije posledice ne može da sabere. Očekujem da će biti natezanja i priprećivanja. Koristiće Kurtija i neke druge pored njega da bi nas više zaplašivali, provocirali i požurivali. To će verovatno biti kombinovano sa nekim vidljivim, nevidljivim unutrašnjim i spoljnim pritiscima. To je politička rutina na koju smo navikli.

  • Da li je u tom kontekstu moguće da Kurti ponovo upada sa specijalnim jedinicama Rosu u srpske sredine?

To je nešto što su oni već bili delimično pokušali. Kažem oni, jer to je blok američko-evropski i kosovsko-albanski. Oni isturaju Kurtija i one pre njega da učine poteze koje će Srbiju posebno uznemiriti, po malo je i uplašiti i navesti na tzv. riskantne poteze čije posledice ne mogu da se unapred predvide. To će i dalje da rade kao što su radili nekoliko puta. Naišli su na demonstraciju političke volje i spremnosti Srbije da ne dozvoli takvu vrstu rešenja za sever Kosova. Ali, mogu da drže tenziju na tome da sve izgleda kao da će se izvršiti, a da se opet ne upuste u te rizične avanture jer se posledice ne mogu izračunati ni za Albance ni za Ameriku. To je tzv. Gordijev čvor, ko ga iseče ne zna tačno na šta će sve da naiđe. Sa druge strane, naša politička spremnost i volja da se tome suprotstavimo je sve jasnija i odlučnija. Pretpostavljam da Srbija neće ići dalje od demonstracije moći na administrativnoj liniji i na tome će se zaustaviti. To je opasnost u koju ozbiljne politike ne ulaze bez neke izuzetne pretnje i velike potrebe. Međutim, „Rubikon“ se neće prelaziti, pre će se dati prednost pritiscima sa očekivanjima da će u nastavku razgovora ili pregovora, dijaloga, Srbija omekšati i da će se vremenom pripremiti na to što je Đinđić govorio „da proguta žabu”.

  • Očekujete li da će Priština popustiti i dozvoliti glasanje na aprilskim izborima i na teritoriji KiM?

Oni kroz to demonstriraju svoju apsolutnu suverenost u odnosu na Srbiju, tako bar oni zamišljaju. Međutim, pitanje odvajanja tog dela teritorije od Srbije nije još ni iz daleka ni formalno ni stvar no rešeno. To je otvoreno pitanje sa manjim izgledima Albanaca da dobiju pristanak od Srbije nego Srbije da njeno pravo da da pristanak bude više uvaženo i na kraju pravilno naplaćeno od strane drugih sponzora tzv. kosovske državnosti. Sve je neizvesno, ali taj pristanak Srbije ima neverovatno veliku cenu. Tu ne mogu ništa da izvedu. Mogli su fizičko nasilje sa agresijom i da to proture i prekriju, zato što je Amerika tada bila jedini glas na planeti i mogla je da čini šta joj je volja. Danas vioše nije tako, a ona je osporavana čak i od manjih. Morala je sama da se povuče iz Avganistana kao pre 50 godina od, takođe, malog Vijetnama. To su stvari koje podsećaju sve druge da Amerika nije toliko moćna kao što se predstavlja i da ona, pored sve svoje retorike, ipak, mora da ode u takozvanu realpolitiku.

  • Kako predsednik Vučić vodi spoljnu politiku i kako se snalazi u celoj ovoj situaciji dok pokušavaju i iznutra i spolja da destabilizuju Srbiju?

Ja mislim da se on izvanredno snalazi u jednoj izvanredno teškoj situaciji. Jer, on treba da u jednoj svemoćnoj volji jedne sile sa svojim pulenima suprotstavi svoje suvereno pravo na nezavisnost, postojanje i vojnu neutralnost. On je to postigao praktično bez nekih većih gubitaka što se tiče našeg programa, nezavisnosti i samostalnosti u šta niko nije verovao. Sada je situacija složena, ne samo kod nas i oko nas, nego i na relaciji odnosa velikih sila, prikazuje se kao potpuno neizvesna. Iizvesno je da postoji jedan opšti pokrovitelj iznad njih i nas, a to je nuklearno oružje koje ne dopušta velikim silama da se igraju vatrom između sebe. Vučić se sa svim teškoćama i neprilikama koje ima i koje mu čine, ne samo u opoziciji nego i u njegovoj partiji dobro i mudro snalazi. Ima i situaciju koja se opet maksimalno zaoštravaju ne bi li se probudile i pojavile grupacije koje bi pomrsile konce opštoj situaciji i Srbiju i prepustili jednoj sivoj neodređenoj zoni iz čega svašta može da se pojavi. To je nešto što on uspeva da kontroliše uprkos svim opasnostima koje su uperene prema njegovoj ličnosti. Čujemo za tu zaveru koju iz inostranstva prave. Verovatno je tih zavera bilo i ranije. Mi to možda nismo ni znali, ali on i službe su verovatno to znali i na vreme pokrivali. Uprkos svemu tome on održava naš nezavisni kurs postojano i beskompromisno nedajući izgovore drugima da ga hvataju na proceduri i da njom zamene glavne probleme i njihovo rešavanje. Tu se drži mudro i vešto, iako je relativno mlad uspeva da sagledava sve te moguće opasnosti i zato što mu je kurs ispravan, to je nezavisnost, samostalnost, suverenost, vojna neutralnost. To su najkompletniji atributi za jednu državu koja hoće da postoji i čvrsta je u toj ravni. To što to ne odgovara željama i apetitima nekih suseda i nekih velikih sila, to je već neka druga stvar. Toga je uvek bilo u odnosima između nezavisne male zemlje i moćnih velikih država koje misle da će lako moći da stave šapu na jednu zemlju. No, pokazalo se da je to sada sve manje moguće i da jedna čvrsta opredeljenost ogromne većine srpskog stanovništva za takvu politiku suverenosti je skoro jedina sigurna garancija da do nekih neočekivanih negativnih obrta neće doći. R. Komazec

Podeli na: