БОЖИЈА ПРАВДА КАО КОНАЧНИ СУДИЈА

Пише: Рада Комазец

 

Изрицање историјских правоснажних пресуда бившим лидерима такозване ОВК пред Специјализованим већима у Хагу представља званичну судску потврду свирепих ратних злочина које је чинила тзв. ОВК. Након вишегодишњег процеса, претресно веће прогласило је кривим највишу политичку и војну структуру „ОВК” за ратне злочине почињене од марта 1998. до септембра 1999. године на Косову и Метохији. Врхунац апсурда, дуплих аршина и дипломатског безобразлука одиграо се директно пред вратима светске дипломатије, када се велика група Албанаца окупила на агресивном протесту испред самог седишта Уједињених нација у Њујорку. Док су унутар зграде УН трајала заседања и дипломатски притисци на Србију, споља је кључала атмосфера отвореног величања осуђених злочинаца. Овај протест је послао застрашујуће поруке које додатно продубљују историјску неправду. Демонстранти су пред очима светских делегација носили заставе, амблеме такозване ОВК и транспаренте са натписима подршке онима који су српску децу и цивиле бацали у јаме и мучили у логорима. Са транспарентима на којима је писало „Ослободите наше хероје”, „Хероји рата и мира” и „Правда, а не политика”, албанска дијаспора је тражила моментално ослобађање Хашима Тачија, Јакупа Краснићија, Кадрија Весељија и Реџепа Сељимија. На месту где би морало да се поштује међународно право, спроведен је улични линч над судском правдом, где су правоснажно осуђене убице и мучитељи представљени као жртве политичких процеса. Овакве сцене испред УН нису изолован инцидент, већ део координисане кампање која се, поред Космета, паралелно одвија и у Бечу, Канади, Швајцарској и Немачкој. Најоштрији контраст и највећа неправда огледају се у реакцији, односно потпуном ћутању западних центара моћи. Док се од Србије свакодневно и агресивно захтева суочавање са прошлошћу, а српским лидерима пресуђивало по командној одговорности уз медијски линч, западне дипломате на слављење тероризма у Приштини и испред саме зграде УН у Њујорку реагују прећутним одобравањем. Задржавање наратива о „једином кривцу”, и признавање дубине злочина над Србима срушило би деценијски наратив по којем је српски народ једини кривац за сукобе на Балкану. Тако је срамотна тишина западне дипломатије, док албанске групе кличу осуђеним убицама испред прозора саме Генералне скупштине УН, оголила селективну правду. То је доказало да су за модерни политички Запад српска крв и српске жртве, нажалост, и даље мање вредне. Историјски удес и неправда који се данас преламају преко леђа Србије и српског народа нису изолован политички тренутак, већ наставак опасног континуитета у којем се српске жртве систематски умањују, док се џелати претварају у хероје. Да би се разумела дубина данашњег уиграног притиска целог региона и дела међународне заједнице виђеног на седници УН, актуелна ситуација се мора посматрати кроз призму историјског страдања, геноцида који је над Србима спроведен током 20. века, али и бруталног кршења међународног права. Према званичним подацима поднетим на Мировној конференцији у Паризу 1919. године, Србија је изгубила између 1,1 и 1,2 милиона људи. То је износило око 28% њеног укупног становништва и преко 52% мушке популације између 18 и 55 година. Процентуално, ниједна држава учесница Првог светског рата није претрпела тако стравичне демографске губитке као Србија, која је поднела терет одбране слободе читаве Европе преко Колубаре, Цера и албанске голготе. Током фашистичке окупације, српски народ западно од Дрине био је изложен планском, државном пројекту истребљења од стране Независне Државе Хрватске (НДХ). Симбол тог страдања је концлогор Јасеновац, најмонструознија фабрика смрти у окупираној Европи, где су стотине хиљада Срба, заједно са Јеврејима и Ромима, убијане на најсвирепије начине. Систематски геноцид спровођен под крилатицом усташког режима „трећину побити, трећину покрстити, трећину протерати” имао је за циљ потпуно затирање српског постојања, док су у исто време јаме попут Јадовна и Пребиловаца гутале читаве српске породице. У свим крајевима бивше нам државе искључиво су Срби подизали устанке и борили се против фашизма. Данашњи притисак на Србију не спроводи се само реториком, већ отвореним и бруталним рушењем међународног правног поретка унутар самих институција које би то право морале да штите. Кључни стуб одбране српских националних интереса, Резолуција Савета безбедности УН 1244, усвојена 10. јуна 1999. године, на седницама УН се свесно маргинализује и крши од стране западних спонзора косовске независности. Ипак, историја нас учи да ниједна људска сила, политичка завера нити купљена тишина не могу трајати вечно. Иако данас сведочимо тријумфу неправде у светским кулоарима, кад-тад Божија правда ступа на дело да поравна све рачуне. Многи лажни верници и светски моћници, заслепљени тренутном моћи, новцем и политичким утицајем, живе у заблуди да су недодирљиви и не верују да ће их икада стићи казна за грехове и проливену српску крв. Међутим, Божији млинови мељу споро, али достижно и непогрешиво. Свако ко је градио срећу на сузама српских мајки, ко је славио крвнике и прећуткивао мучеништво недужних, пре или касније суочиће се са коначним судијом пред којим земаљски лобисти и двоструки аршини не вреде ништа. Правда за српске жртве можда касни на земљи, али је на небу већ одавно записана и сигурно ће стићи свакога ко је заслужио.