petak, 01. jula 2022. | 06:20
Najnovije vesti

Crkva Brvnara najstarija na Balkanu

Ispred crkve Brvnare, najstarije na Balkanu, posvećene Sv. Jeremiji osveštani kolač i žito, a prvi put, u česnicu umešenu za ovu priliku ubačen je zlatnik sa likom svetitelja, dar Odbora za pomoć Srbima na Kosovu i Metohiji iz Banja Luke

 

Jeremijin dan u Goraždevcu. Od ranog jutra žagor na, u poslednje vreme sve češće praznim, seoskim ulicama. Užurbali se Goraždevčani i iznose pred kuću stolove sa raznima đakonijama, vešto pripremanim prethodnih dana. Došli gosti iz bliza i daleka da sa meštanima ovog drevnog metohijskog sela proslave Svetog proroka Jeremiju, učestvuju u svetoj liturgiji i litiji, podele sa domaćinima radost i tugu, dobro i zlo. Makar na jedan dan. U crkvi Uspenja Presvete Bogorodice liturgiju su služili sveštenik domaćin otac Nenad Našpalić, sa parohom pećkim Draganom Vidomanovićem, i jeromonahom Petrom iz manastira Visoki Dečani. Sa narodom u crkvi pojale su i monahinje đakovačke i pećke. Drugi deo svečanog bogoslužbenog čina preselio je okupljene u portu preko puta, ispred crkve brvnare, najstarije na Balkanu, posvećene baš svetitelju u čiji su se spomen današnji svečari i gosti okupili. Tu se osveštavaju kolač i žito, a prvi put, u česnicu umešenu za ovu priliku, Milorad Arlov, predsednik Odbora za pomoć Srbima na Kosovu i Metohiji, iz Banja Luke, je umetnuo zlatnik sa likom Svetog Jeremije. Tiskala su se dečica u narodnoj nošnji, ali i ona kojoj su majke jutros pripremile prazničnu odeću, kako bi od prijatelja iz Republike Srpske primila komadić česnice i u njemu,,ako im se posreći” zlatnik. Radoznale dečje oči su se ubrzo ustremile ka sedmogodišnjem dečaku Milutinu Dimitrijeviću, kojem se sreća osmehnula i zlatnik je došao u njegove ruke, sakriven u zalogaju osvećenog hleba. Od Milorada Arlova, mali Milutin je dobio i šal sa natpisom ,,Republika Srpska”, na šta je okupljeni narod pozdravio dobrotvora gromkim aplauzom. Arlov je čestitao praznik sabranima, pozvao decu iz Goraždevca i ove godine u goste u Republiku Srpsku, a sveštenicima poželeo da okupljaju narod pod krstom uvek, jer kako je rekao: ,,U istoriji, nama Srbima, mnogi simboli su hteli da se stave na glavu, na čelo, ali krst je bio jedan koji je ostao da nas okuplja do dana današnjeg. Verujmo u njega! Živi i zdravi bili!”. Ovogodišnji domaćin, iz porodice Jovović, mladi Nemanja, je nosio krst na čelu litije koja je ubrzo krenula da osveštava polja i njive i pronosi blagodat seoskim ulicama. U litiji i van nje, čuo se radostan pozdrav ,,srećna krsta!” a krstonosac Nemanja je krstom zakrštavao mleko izneto pred svaku kuću uz mnogobrojne druge domaće proizvode. Ostali iz litije su se služili iznetim i nazdravljali domaćinima. Puna tri sata je litija išla kroz selo, simbolično osveštavala domove i njihove ukućane, da bi se vrhunac tradicije odigrao na seoskom potoku, posle urezivanja krsta u još jedan veliki, stari, hrast. Krstonosac je, prekrstivši se, napravio korak ka potoku i ubrzo je svojim telom, uranjajući u vodu prvo ka istoku, pa ka zapadu, pa onda na desnu i levu stranu, zakrstio vodu. Usledilo je uskakanje momaka i dečaka u potočić, a i pokoja se devojčica osmelila da zagazi u vodu, dosta hladnu za ovo doba godine. ,,Valja se tako za zdravlje i spasenje!” čuo se komentar okupljenih baka pod žalosnom vrbom kraj seoske vodenice. I iz tmurnih oblaka počela je da sipa kiša. Od nje niko nije bežao, niko se nije skrivao. ,,To je pravi blagoslov u ovome danu”, dobaci neko. Andrej Lisovoj, Rus, šef Kancelarije Ruske Federacije u Prištini, učesnik svečane litije posmatrajući prvi put ovaj običaj, već isprskan vodom od nekolicine seoskih mladića, prokomentarisa uz blagi osmeh: ,,Baš je dobro što pada kiša! Ne ide da jedni budu posve mokri, a drugi da samo posmatraju. Imam osećaj da smo ovde, sada, svi doživeli ponovno krštenje.”

I zaista, radost Jeremijinog krsta se nastavila uprkos kiši. Momci sa barjacima su nastavili da idu dalje pevajući ,,Krstonoše Boga mole, Gospodi pomiluj!”, a narod, sad već mokar od vode i kiše išao za njima. Litija se na kratko zadržala i pod starim hrastom nedaleko od spomenika Goraždevčanima ubijenim u poslednjem ratu, a zatim se uputila u crkvenu salu gde je porodica Jovović priredila trpezu ljubavi za sve sabrane. ,,Tu sam rođen tu ostajem božura mi mog, oj božure, oj simbole boja kosovskog…” opet se, kao i ranijih godina čula pesma. Ne obična, već zavetna. Kao da su je za domaćine poručile sede starine sa fotografija na zidu, čiji su pogledi uprti u ovo selo, u kojem je, sa zaseocima, od nekadašnjih 2.500 stanovnika, danas ostalo jedva 600. Prvi put se na skupu pojavio i otac, ubijenog na Bistrici, Pantelije Dakića. Njegov sin, Nemanja, se prihvatio Jeremijinog krsta za narednu godinu, pa je došao da podrži ovogodišnje domaćine i čestita im slavu. Tako je i ove godine nastavljena vekovima duga tradicija proslavljanja Jeremijin dana, koji je praznik molitve, okupljanja, radosti i nade. Dok je običaja u selu, biće u njemu i Srba i Pravoslavlja. O. Radić

Podeli na: