Данас је 1. мај
Данас се у Србији, као и у читавом свету, обележава Празник рада. Први дан маја, који многи у нашој земљи проводе на препознатљив начин, ове године ће бити обележен на потпуно другачији начин због забране кретања на територији целе Србије.
Влада Србије је због спречавања ширења заразе одлучила да полицијски час траје од четвртка у 18.00 до суботе у 5.00 ујутру.
Тако да ће, као ретко када до сада, бројна излетишта широм Србије бити празна и без посетилаца који долазе на уранак. Роштиљ, печење и остале препознатљиве ђаконије мораће да се прилагоде кућним условима.
У Службеном листу Демократске Федеративне Југославије 24. априла 1945. године објављена је Уредба о проглашењу Првог маја државним празником коју је потписао Јосип Броз Тито:
“Први мај проглашава се државним празником. У државним надлештвима, државним и приватним установама и предузећима тога дана неће се радити. Првог маја све радње морају бити затворене.”
Међутим, историја 1. маја почела је још крајем 19. века, када је на првом конгресу Друге интернационале 1889. одлучено је да се наредне године одржи велика манифестација којом ће се прославити 1. мај у знак сећања на аферу Хејмаркет у Чикагу, али и као вид борбе за радничка права.
Тада су окупљени радници тражили да се радно време ограничи на осам часова, док је прослава у Београду одржана тек 1893. године.
У осам часова радници су се окупили у “Радничкој касини” у Македонској улици, носећи црвене траке на којима је писало “Пролетери свих земаља уједините се!”
Из године у годину покрет је растао, на прославама се појављивало све више људи, а међу представницима социјалистичког покрета, између осталих, били су Васа Пелагић и Димитрије Туцовић. Почетак 20. века је обележила забрана кретања поворки у одређеним деловима града, док је црвена боја постала симбол покрета.
До краја тридесетих и четрдесетих година организују се обуставе рада, демонстрације и стално се истичу захтеви да се земља припреми за отпор против фашистичке агресије. И током окупације 1941, на позив Комунистичке партије Југославије одржане су демонстрације.
Тек после Другог светског рата Празник рада је озваничен и прешао комплетан пут од забране до обавезе.
