Дванаесторо деце чува школу од тишинe

Прохладно, али сунчано септембарско јутро на Рогозни. Школско двориште у Бубама још је мирно када се на путу појављује учитељица Аница Костић. Свакога дана она из Зубиног Потока путује до школе, прелазећи око десет километара. Аницу овога јутра, као и многих претходних, у дворишту дочекују њени ученици. У рукама носи доручак за њих. „Није било бурека, па сам вам узела пецива”, каже док им дели доручак. Деца, задовољна и насмејана, узимају оно што им је донела и полако улазе у учионицу. Почиње још један школски дан. У истуреном одељењу Основне школе „Петар Кочић” из Брњака, у селу Бубе, на Рогозни, данас је дванаесторо ученика, од првог до осмог разреда. Пет ученика је до четвртог код учитељице, остали похађају наставу од 5. до 8. разреда. Cви су ђаци пешаци из околних села – Копиловића, Гаришта и Међеђег Потока. Деце из Буба нема већ неколико година. То је чињеница која можда најбоље показује са каквим се проблемом суочавају мала села овог краја. Све је мање деце, млади одлазе у Зубин Поток и даље, а са њима полако остају празне куће и празна школа. Ипак, школа у Бубама још није празна. Свакога јутра у њу улазе деца и својим присуством потврђују да за њу још има разлога да постоји. Посебну причу носи најмлађи ученик ове школе – првак Новак. Он је тренутно и последњи првак у школи. Млађег од њега нема, бар за сада. Уколико се не роди неко ново дете, Новак ће остати последњи првак ове школе. Са њим у истој школи уче и његове сестре, Јелена, која је четврти разред, и Верка, ученица шестог разреда. Новак нас дочекује песмом „Петлићу, певачу”, а потом и молитвом „Оче наш”. Његов дечји глас испуњава учионицу, а слика малог првака окруженог старијим сестрама и другарима открива колико су у оваквим срединама сваки ученик и свака нова генерација важни. „Највише волимо кад смо напољу у дворишту и играмо се, али волим и да учим песмице”, каже тихо Новак. У овој школи су и три рођена брата – Михајло, Петар и Андрија. Када се њима придруже Новак, Јелена и Верка, добија се шесторо деце из само две породице. Половина ученика школе долази из два дома. И то је још једна слика живота у селима Рогозне: породица је све мање, деце је све мање, али тамо где их има, она постају ослонац читаве заједнице. Школска зграда је новија, реновирана пре неколико година. Ипак, учионицама је потребно новог садржаја и свежине, како би деца имала све оно што имају и њихови другари у другим школама. У учионици је живо. Деца раде, разговарају, одговарају на питања и помажу једни другима. Свако од њих има свој карактер, своје интересовање и своје навике. Занимљиво је и да је већина ученика леворука. Да ли је то само случајност или нека особеност средине у којој одрастају, тешко је рећи, али у једној овако малој школи и такве ситнице постају део њене приче. Зиме су у планинском крају сурове, пуне снега и хладних дана, а деца некад пешаче до школе, јер аутом није могуће стићи непроходним путем.

„Стигну у школу мокри, па тада морамо да их прво осушимо и пресвучемо, па онда да кренемо са учењем. И то је нека драж сеоског живота и школских дана”, каже учитељица. За њу је, међутим, најважније да деца напредују и да школу доживљавају као своје место. Она свакога дана путује из Зубиног Потока до Буба, али каже да јој пут није тежак када зна ко је на крају чека.

„Када знам да ме деца чекају, онда тај пут има смисла. Није важно колико километара пређем, важно је да стигнем до њих”, каже Аница. Аница не крије да је највећа брига оно што ће бити сутра. Данас има дванаесторо деце, али питање је колико ће их бити за неколико година. Новак је последњи првак, а млађег детета нема. Управо зато сваки нови ученик има посебну вредност. Свако дете које дође у школу значи једну клупу више, један глас више у дворишту и један разлог више да школа остане отворена.

„Волела бих да ова школа увек има деце. Да старији одлазе даље на школовање, али да њихова места заузимају неки нови малишани. Да се овде чује дечји смех и да школа настави да живи”, каже Аница. А школа у Бубама није важна само за децу која у њој уче. Она је важна и за села из којих деца долазе. Копиловићи, Гаришта и Међеђи Поток можда нису велики, али докле год из њих сваког јутра неко дете креће у школу, постоји веза са заједницом, са људима и са простором у којем су рођени. Зато су ова деца, ма колико мала, данас велики чувари својих села. Они својим доласком у школу показују да живот још није отишао. Њих дванаесторо свакога дана пуне учионицу, а са њима у школу долазе и њихове породице, њихове приче, њихове наде и планови. И када Аница тог јутра подели деци пецива, можда је то само мали гест, али деци значи много. Као што им значи када их учитељица сачека, када им објасни задатак, када их похвали или када их пита како су. Такве ситнице постају део детињства које ће једнога дана памтити.

„Новак ће једног дана неминовно наставити школовање негде далеко од Буба. Исто ће бити и са његовим сестрама, Михајлом, Петром, Андријом и осталима. Одрастаће и одлазиће тамо где их живот буде водио. Али прве школске дане памтиће по овој учионици, по школском дворишту подно Рогозне, по својим првим свескама и другарима, и по учитељици која је сваког јутра долазила да их дочека”, каже учитељица Аница. И док год се у школском дворишту подно Бупског шиљка чује граја, док год из Копиловића, Гаришта или Међеђег Потока деца крећу према Бубама и док год учитељи и наставници свакога јутра прелазе свој пут до њих, ова мала школа имаће свој најважнији разлог да постоји – децу. Дванаесторо њих данас чува школу од тишине. А са њом, чувају и села од заборава. Ј. Цветнић