nedelja, 14. avgusta 2022. | 01:32
Najnovije vesti

DVOSTRUKI ARŠINI

Piše: Rada Komazec

Princip je princip i za sve isto važi. „Pravda je pravična jednako prema svima”. „Istina je jedna i svi bi trebalo da je isto vidimo”. No, u praksi i životu to često ne biva tako, a sintagma „dvostruki aršini” u stalnoj je upotrebi kada se radi o Srbiji i srpskom narodu. Da, upravo taj izraz koji se koristi da označi dvostruko merilo, dvostruke standarde, odstupanje od nekih opšte prihvaćenih pravila, ili ono što važi za sve ne važi za jednog olako se primenjivao kroz istoriju na srpski narod. U svojoj turbulentnoj istoriji na vetrometini između Istoka i Zapada, Srbija je izložena dvostrukim aršinima velikih sila i onih koji su donosili odluke o budućnosti Srbije i srpskog naroda. Prisetimo se samo nekih.

Najveću žrtvu i najveći doprinos u oslobođenju u Drugom svetskom ratu podneo je srpski narod, da bi kao „nagradu” od komunista dobio dve pokrajine, a umesto Jasenovca komunisti u mirnodopsko doba napraviše za Srbe novi logor – Goli otok.

Demokratski Zapad nije video kršenje ljudskih prava na Golom otoku jer mu je odgovarao Titov totalitarizam koji je bio uperen protiv Srba i Rusa. Svaki učinjeni greh u autoktratskom Titovom režimu Srbin bi skupo plaćao, dok se Albancima, Hrvatima i ostalima gledalo kroz prste.

Tako SFRJ za svoje oslobodioce postade maćeha, a majka za kolaboracioniste i one koji nisu pružali nikakav otpor neprijatelju. Devedesetih prošlog veka tvorci novog svetskog poretka napraviše scenario za građanski rat u SFRJ. U svoj scenario i strategiju za eskalaciju sukoba ubaciše dvostruke aršine za Srbiju i srpski narod koji je trebalo satanizovati i optužiti za sva zla na Balkanu. Ako bi se nekada zapadni mediji, zaista bavili istinom, onda bi u školske udžbenike ušla primeri njihove prljave uloge za ratove u Jugoslaviji. Propagandna mašinerija zapadnih medija Gebelsovim metodama širila se svetom i Srbe prikazivala kao jedine i isključive krivce za sva dešavanja. Laži i propaganda medija kulminirali su epilogom satanizacije srpskog naroda i imale dalekosežne i tragične posledice. Bombardovanjem Republike Srpske, deportacijom i izgonom preko 500 hiljada Srba iz Hrvatske od 1991-1995. godine i etničkim čišćenjem prostora na kojem su vekovima živeli Srbi. Zapadni mediji o tome su stidljivo, iskrivljeno ili uopšte i nisu izveštavali. I kada te 1995. godine pomislismo da je najgore prošlo, ubrzo nas zatekoše nove nevolje, nova iskušenja i novi rat. Albanske terorističke bande ubijale su vojnike i policajce te krenuli sa otimanjem civila. Zbog svojih metoda delovanja priznati svetski i naši analitičari nazivali su ih čisto terorističkom organizacijom. Da se kojim slučajem pojavila u SAD takva banda, odmah bi se našla na listi terorističkih organizacija, a njeni članovi završili bi u zloglasnom zatvoru SAD za teroriste na Gvantanami, zatočeni, mučeni, ponižavani kako to čine sa teroristima SAD. Zapad teroriste OVK proglasi oslobodiocima od države čiji su građani i uputi svoju Gebelsovu medijsku mašineriju, da po već dokazanom receptu, pripremi teren za bombardovanje Srbije, odnosno, SR Jugoslavije. Paklenom stroju zapadnih medija svesrdnu pomoć pruža OEBS na čelu sa Vilijemom Vokerom. Laž je sustizala laž a epilog svi znamo. Kolone deportovanih i izgnanih Srba sa KiM. Primena dvostrukih aršina kod Kosova i Metohije traju do današnjih dana. Jer, u nedostatku argumentacije ne prestaju pokušaji da se dvostrukim aršinima kamuflira učešće EU i SAD u secesiji Kosova i Metohije i podršci teroristima OVK. Pored toga, mnogi zapadni mediji manipulacijama služe kao sredstvo propagande i dezinformacija, pa čak i pokriće za razne kriminalne radnje na KiM. U slučaju Španije i Katalonije EU insistira na teritorijalnoj celovitosti i ustavnom uređenju dok je u slučaju Kosova i Srbije bez utemeljenja u međunarodnom pravu dozvoljeno Albancima da proglašavaju svoju državu na teritoriji Srbije. Kažu na Zapadu da je Kosovo sui generis – jedinstven slučaj. U slučaju da Republika Srpska učini tako nešto najavljuje se posezanje za sredstvima koje bi to sprečile i ugušile. Zvaničnici Republike Albanije i predstavnici privremenih kosovskih institucija javno govore o ujedinjenju Kosova i Albanije i vekovnoj želji albanskog naroda za „velikom Albanijom”. Da kojim slučajem tako nešto izjavi predsednik Srbije za Republiku Srpsku usledile bi stotine reakcija pa možda i sankcije i zasedanje SB UN. Kod pristupanja EU jedino je Srbija izložena ucenama da prizna tuđu državu na svojoj teritoriji da bi postala članica EU. Koliko samo duplih aršina i selektivne pravde kod takozvanog Haškog tribunala. U zemlji koja istinski drži do pravde, korisno bi bilo da uđe u udžbenike budućih pravnika kako ne sme da postupa i radi tužilaštvo i sud.

Epilog znamo. Samo su Srbi proglašeni krivim i osuđeni. Za moćni Zapad za hiljade i hiljade ubijenih Srba, deportovanih, silovanih, mučenih i izgnanih niko nije kriv. Izloženi vekovima i decenijama nepravdi i dvostrukim aršinima jakih počesmo i sami da poprimamo nešto od njih, te se dvostruki aršini toliko udomaćiše kod nas da smo počeli i sami između sebe da ih koristimo. Upadosmo u atmosferu isključivosti u kojoj se napadaju svi koji drugačije misle, a forsira se narativ u kojem ništa ne valja šta učini država. Delimo se na njihove i naše a reči targetiranje, etiketiranje i mete toliko su mnogo u upotrebi da služe za podsmeh običnim ljudima. Ko koga etiketira i ima li dvostrukih standarda u medijima i društvu? Pre toga da podsetimo da novinari treba da budu nepristrasni, objektivni, da im istina bude vodilja i novinarska etika, te da broj medija u Srbiji svakodnevno raste. Tako ih je krajem marta ove godine u Agenciji za privredne registre upisano 2.161, a od toga 229 TV programa, 901 dnevna i periodična novina, 668 internet portala i internet stranica, 27 servisa novinskih agencija, 319 radijskih programa i 17 koji se vode pod ostalo. Ako još tome dodamo 30 srpskih medija na Kosovu i Metohiji, to je 2.191 medij. Ko kaže da nema medijskog pluralizma? U toj šumi medija i novinara u malenoj Srbiji postoje oni i u društvu i u medijima koji sebe nazivaju moralno superiornim, elitom, mislećim ljudima sa kritičkim stavom, pristojnim a svi drugi koji ne misle kao oni postaju krezubi botovi, sramota za novinarstvo, propagandisti novinarsko smeće koje treba da bude lustrirano itd. Ovi prvi žale se onima na Zapadu koji vekovima primenjuju nad srpskim narodom dvostruke aršine, na ove druge i vlast u Srbiji. Žale se onima koji su aplaudirali na vest o bombardovanju RTS-a i ubistvu 16 medijskih radnika 1999. godine. (Na to nas podseti na nedavnoj konferenciji RTS-a i UNS-a Džeremi Skejhia, istraživački novinar SAD, koji iz protesta nije želeo da primi nagradu dok je 300 najboljih američkih novinara aplaudiralo na saopštenje Ričarda Holbruka da je RTS ućutkana, odnosno bombardovana). Ukoliko novinar javno zastupa stavove opozicije, biva kao akter u protestima i u ostrašćenim govorima na skupu opozicije napada vlast, da li ima moralno pravo da tvrdi za sebe da je nepristrasan, profesionalac i poštovalac novinarske etike, te da optužuje druge novinare, nazivajući ih najružnijim imenima, jer prenose ono što radi i govori predsednik države. Ukoliko pevač ili glumac bude akter na protestima opozicije, on je intelektualac koji diže svoj glas protiv diktature za uređeni sistem i institucije, a ukoliko legenda srpske rok scene Bora Đorđević peva narodu na mitingu podrške aktuelnoj vlasti, biva etiketiran kao potkupljeni bot, štampaju mu umrlice i zabranjuju na nekim radio stanicama. Mediji koji svoj celodnevni program prave, od humorističkog do informativnog, na kritici isključivo predsednika Srbije uz hvalospeve za opoziciju koja protestuje, tretiraju se kao „slobodni i objektivni”, dok na drugoj strani za one koji podržavaju politiku predsednika i Vlade traži se zatvaranje, najavljuje lustracija za novinare i bivaju optuženi kao najveći neprijatelji demokratije, novinarstva i života u Srbiji. Nisu li to dupli aršini? A tek ako vas „dokače” ljudi bez imena – tviteraši, tu se ne biraju reči da se ocrni neistomišljenik. Od pre dve-tri godine mera za dobrog novinara nije njegovo obrazovanje, znanje, profesionalizam i medijska pismenost, već koliko je u stanju da, kako pojedinci od onih prvih smatraju, postavi teško i provokativno pitanje predsedniku Srbije i pominje ga u svakoj prilici i na svakom mestu u negativnom kontekstu, iako to najčešće nema nikakve veze sa javnim interesom građana Srbije, što bi trebalo da bude uloga svih medija u Republici Srbiji. Bez obzira na novinarsko iskustvo i znanje ako upitate, na primer, o novom auto-putu, mostovima, tunelima, novim investicijama i zapošljavanju, vi ste od „neutralnih moralnih čistunaca” etiketirani kao novinar koji postavlja ulizivačka pitanja i prolazite kroz „tviteraškog toplog zeca”. Čemu ovolika polarizacija u medijskom spektru, neprimerena retorika, uvrede, netrpeljivost, jaz, nesolidarnost među novinarima i primena dvostrukih aršina? Ti „superiorni borci za slobodu izražavanja i ljudska prava” ne podigoše svoj glas kada smo jedinu srpsku novinu na KiM „Jedinstvo” pet meseci prebacivali puteljcima i kozjim stazama preko Kopaonika do srpskih domova na Kosovu i Metohiji, ne podigoše glas tražeći od Specijalnog suda za zločine na KiM da istraži slučajeve ubijenih i nestalih novinara, ne podigoše glas da institucije u Prištini poštuju pravo na upotrebu srpskog jezika i pisma, na uvođenje necivilizacijskih taksi Prištine i nikada ne podigoše glas zbog obespravljenog srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Naravno, treba još mnogo da se radi na slobodi medija i profesionalizmu novinara, a političari i vlasti i opozicije treba da švate da su slobodni i nepristrasni mediji kontrolori njihovog rada u ime naroda. Ali, moramo biti oprezni, pošto postoje i oni koji pod izgovorom traženja slobode izražavanja imaju sasvim drugi cilj, a slobodu koju traže za sebe osporavaju drugima. Urazumimo se, okrenimo se kulturi dijaloga, toleranciji, poštovanju neistomišljenika i nacionalnom konsenzusu. Zar nam nije previše dvostrukih aršina da bi ih i međusobno primenjivali?

Podeli na: