sreda, 05. oktobra 2022. | 19:39
Najnovije vesti

GDE IMA DECE, TU IMA BUDUĆNOSTI

Deca iz Malog Ropotova idu u školu u Veliko Ropotovo. Lekar u ovdšnju ambulantu retko kad dolazi. Ulice su asfaltirane, ali asfalt već najeda zub vremena i vape za rekonstrukcijom

 

 

Na blogim uzvišenjima što se izdižu    iznad pitome, plodne Kosovsko-pomoravske kotline, na nekih pet šest kilometara severno od Raniluga nalazi se selo Malo Ropotovo, koje kako mnogi kažu, jedno brdašce deli od Velikog Ropotova. U ovom mestu, sakrivenog od „ostatka sveta” do koga se stiže krivudavim, uzanim asfaltnim drumom, koji se odvaja od puta koji vodi za Veliko Ropotovo, gde je inače administrativno sedište opštine Ranilug, danas Srbi žive u tridesetak kuća. Malo Ropotovo deli sudbinu mnogih drugih kosovsko- -pomoravskih i kosovsko-metohijskih sela. I u ovom mestu, kao što je to slučaj i u mnogim drugim srpskim kosovsko- pomoravskim i kosovsko-metohijskim selima, broj stanovnika iz godine u godinu se smanjuje, a naročito u posleratnim. Mladi odlaze „trbuhom za kruhom”, stari umiru, selo se smanjuje i prazni. Kad smo nedavno posetili Malo Ropotovo, okruženo botagim pašnjacima, bogatim bistrim, pitkim izvorskim vodama, prilično smo se načekali  da ugledamo nekoga na ulici ili u nekom od dvorišta. U jednom momentu smo pomislili da ovde nema ljudi, ali  nas je dim koji se lelujao iz mnogih odžaka,  tog prohladnog januarskog dana, demantovao i ukazao  nam na to  da u Malom Ropotuvu život, ipak, teče. U jednom momentu iza jedne kapije pomolila se muška prilika. Bejaše to Dragan Petrović, kako nam se samo par trenutaka kasnije predstavio, a nakon što smo mu rekli ko smo i šta smo i  da smo došli da uradimo priču o selu? – Ima, ima još ljudi ovde hvala Bogu. Jeste, tačno je da  odlaze, ali još nas ima. Nije selo prazno. Još se držimo, kako tako – odgovorio nam je Dragan na našu konstataciju da smo pomislili da u selu nema nikoga. – Zima je pa su ljudi u kućama – dodao je ovaj  mlađi čovek. Ubrzo u dvorištu je izašla i njegova majka Sunčica, a potom i deca. Draganovo troje dece su među malobrojnom decom u selu. – Gde ima dece tu se ljudi još dobro drže, ali ne valja za stare koji su ostali sami, a takvih je sve više – reče nam Draganova majka,  kad smo je upitali da li je srećna što joj je kuća punija čeljadi od ostalih domova u selu. Dragan nam reče da  za sada ne planira da ide iz svog zavičaja, a nije siguran u to da li će tako biti i u godinama koje dolaze. Prioritet mu je, veli, život njegove dece i njihova budućnost i ponašaće se u skladu s tim. Prihodi u njegovom domaćinstvu su skromni, ali Dragan i njegovi ukućani se ne žale. Imaju,  kažu, koliko toliko za osnovne potrepštine. – Niko ovde ne živi luksuzno. Skroman je ovo narod – kaže nam Draganova majka, koja nas je pozvala da uđemo, da se ugrejemo, da popijemo kafu, pojedemo nešto ako smo gladni.

GOSTOPRIMSTVO MEŠTANA TRADICIJA KOJA SE VERNO ČUVA

Ljudi u selima u Kosovskom Pomoravlju, a naročito u pobrđu ovog podneblja  poznati su po gostoprimstvu. To je ovde jača strana tradicije koja još uvek traje, pa se i Draganova majka samo drži te tradicije, poput mnogih drugih, jer je kažu sramota i greh ne poslužiti gosta, ne ugostiti ga. Tokom boravka u Malom Ropotovu rekoše nam da je i u ovom seu, koje je nekada bio  jedno od jačih sela u Kosovskom Pomoravlju, sve  manje stočara, a poljoprivredom se ljudi bave tek toliko da im zemlja ne leži pusta, vele. Još uvek je ne prodaju, ko što to mnogi drugi čine, posebno u novobrdskim selima i selima oko Gnjilana. – Moji baba i deda  jedini  imaju  ovce ovde  i niko više. Oni su oduvek čuvali stoku, pa iako su ostarili, pokušavaju da se ne daju, ali godine ih polako izdaju. Ne znam dokle će moći tako – reče nam Dušan Jovčić, koga smo takođe sreli prilikom naše posete Malom Ropotovu. On kaže da nije zainteresovan za stočarstvo puno, jer kad se sve sabere i oduzme, ne isplati se puno baviti se u današnje vreme ovde stočarstvom. Ne ceni se, kaže, još uvek „znoj seljaka”.

DECA IDU U ŠKOLU U VELIKOM ROPOTOVU

Deca iz Malog Ropotova u školu idu u Veliko Ropotovo. Lekar u ovdšnjoj ambulanti retko kad dolazi. Ulice su asfaltirane, ali asfalt već najeda zub vremena i vape za rekonstrukcijom. – Napišite da nam treba put do crkve. To nije duga deonica, tek par desetina metara, a sav je zarastao u korov i oronuo – reče nam jedan od starijih meštana Ropotova koga smo sreli u ovom mestu. A crkva Svetog Nikole u Malom Ropotovu, mala ali lepa. Njena starina govori o starini ovog sela. Sa mesta na kome je podignuta puca prelep pogled na širu okolinu. – Nema šta da se govori i priča puno, jer sve je jasno kao dan. Napišite da mladi odlaze i da ako se tako nastavi, Malo Ropotovo će biti još manje – reče nam takođe jedan  stariji meštanin. Nije želeo da mu pominjemo ime, ali nam reče da je radio dugo godina u inostranstvu i da se vratio u svoj zavičaj. – Tamo gde je čovek rođen i tamo gde je odrastao je najlepše. To nepisano pravilo  za moju generaciju važi, a za ove mlađe ne znam da li važi. Ne znam kako oni sve to doživljavaju. Možda zato i lakše odlaze iz sela, nego mi stariji – dodao je isti. Napuštajući Malo Ropotovo istim onim jedinim prohodnim putem koji vodi u selo, sreli smo stariju ženu. Vraćala se iz Raniluga. Bila kod lekara. Nema prevoz pa mora peške, kaže. – Umorila sam se, al ko te pita. Nadala sam se da će neko da naiđe kolima, da me prebaci al baš nemam sreće danas, nema  nikoga danas, al hvala Bogu blizu sam kuće – reče nam žena. I dok smo se udaljavali i ostavljali iza sebe Malo Ropotovo, a sivi oblaci krstarili iznad Kosovskog Pomoravlja, pitali smo se kako će ovo i druga sela izgledati za jedno desetak godina? Hoće li se u hladnim zimskim danima dim lelujati iz odžaka, kao danas ?  S. Ivković

Podeli na: