nedelja, 14. avgusta 2022. | 01:30
Najnovije vesti

Iznova proživljavaju dan kad su proterani

Srbi su iz Bratotina proterani 12. maja 1998. godine, na praznik Svetog Vasilija Ostroškog, pod puščanom paljbom neprijateljski nastrojenih drugoverih komšija

 

 

Jeste li čuli za selo Bratotin? Da Brato tin! Važno za nas Sr be jer u osnovi ima onu važnu, lepu, srp sku reč BRAT. Možda posto ji mesto sa ovakvim nazivom još negde, ali ja ću vam is pričati priču o selu Brato tin u Metohiji, selu u kojem, sem na starom seoskom gro blju sahranjenih, nema više Srba, selu u kojem vremenu prkose samo ostaci poruše nih srpskih kuća, iskasaplje ni voćnjaci, zakorovljeni bu nari, usamljen na groblju ne koliko vekova star zavetni hrast… Selo kojeg se seća mo sa tugom svakog 12. maja, na praznik Svetog Vasilija Ostroškog, jer su na taj dan 1998. godine pod puščanom paljbom, neprijateljski na strojenih drugoverih kom šija, Srbi iz Bratotina pro terani… I evo već se navršavaju 24 godine. A koliko će se nas se titi toga dana? Sigurna sam, malo…. Ali znam ljude koji se to ga dana sećaju. I ne samo to, već u sećanju stalno sa bolom, opet i opet, proživljavaju taj dan, kada su se, želeći da spasu gole živote, okrenuli poslednji put ka svome selu rodnoj kući, plodnoj njivi, štali punoj stoke… U pratnji policije koja ih je posle celodnevne bor be izvukla iz obruča, Brato tinci, njih pedesetak našlo je utočište u Velikoj Hoči, a posle nekoliko godina, ne videći šansu da se vrate u svoje selo, nastavili svoje prognaničko putovanje, ne ki do drugih delova Srbije, a neki i do Italije…

MATIĆI I DALJE BEZ KUĆE

U Velikoj Hoči je ostao samo Jovan Matić sa supru gom Slobodankom i sinom Darkom. U kući koju im je ustupila za stanovanje, sada pokojna Slavica Vitošević, živeli su sve do 2019. godi ne, kada se Jovan razboleo i neostvarivši svoju želju da mu u Velikoj Hoči sagrade kuću, otišao na onaj svet. Sa da u Velikoj Hoči žive samo njegova supruga Slobodanka i sin Darko. Darko je dobio po sao čuvara u seoskoj osnovnoj školi pa može posle očeve smrti da brine o sebi i maj ci. Ali kuće u Velikoj Hoči za koju više od dve deceni je mole da im izgrade, još uvek nema. A mogli su poput ostalih da odu i oni, do sada bi se snašli negde, ali nisu hte li. – Volim da udišem ovaj miris sela, proleća, voćaka – govorio je do smrti Jovan Matić. To me podseća na moj Bratotin. I u svoj ovoj muci me ispunjava srećom. Ovde su me ljudi lepo primili, sa svima u Velikoj Hoči se do bro slažem i delimo dobro i zlo. Bio sam na kratko kod ćerki koje žive u centralnoj Srbiji, ali nisam mogao da dišem. Kao da sam bio u ne koj komori, osećao sam se kao u tuđini… Moćna je ova naša metohijska zemlja… Jovan i Slobodanka su se često u priči prisećali sela i četrdesetogodišnjeg živo ta u njemu. Imali su dve kuće od sto i dvesta kvadrata, hek tar i po vinograda kraj kuće, voćnjake, njive, livade, hek tar šume. Deset hektara ze mlje… Ogromnu štalu u kojoj su držali 60 ovaca, 6 krava, dva konja, svinje… Sada očevu i majčinu priču priča Darko koji je sa ocem dok je bio živ išao u Bratotin nekoliko puta. Sećam se i ja sela kakvo je bilo ranije. Ali ove nove slike su sasvim drugačije: od kuća su ostali samo stu bovi, cigle i sve ostalo od neto. Od redova voćaka samo panjevi, sve posečeno. Samo jedna voćka iscvetala. Bunar zatrpan vunom od ovaca. Jedi no je groblje isto i stari dub (zapis) preko puta. Taj dub je po priči moga dede Rake, koji se u svojoj 91. godini upoko jio kao prognanik u Velikoj Hoči, jednom u tursko vreme, neki Arnautin posekao. Iste noći vuk mu je zaklao četr deset ovaca i dve zaklane do vukao pored posečenog duba. To su svi shvatili kao opo menu i od tada dub niko ni je sekao. Sada je njegovo sta blo toliko debelo da ga jedva mogu rukama obaviti tri čo veka. Dub nam je bio zavetni, kao crkva, jer je crkva u selu srušena ranije. Na Svetog Vasilija Ostro škog Darko sa majkom obave zno ide u crkvu u Velikoj Ho či na liturgiju, da zahvali Bogu što ih je toga dana spa sio. A tog 12. maja je ustao kao i svako jutro i pošao u školu koja se nalazila u selu Zrze. Taj odlazak u školu je bio i odlazak iz sela, zauvek.

DAN KAD SU PROGNANI

– Sećam se, ustao sam uju tru, i krenuo u školu. U na šem dvorištu su bili trak tori, na njima je otac nato vario neke osnovne stvari iz pokućstva, džakovi brašna i garderoba. Pričalo se tih dana da će da napadnu terori sti ,,al‘ nas neće da diraju!” bar su takve vesti dolazile do nas. Viđali smo teroriste kako šetaju i idu gore u selo Drenovac. Kad sam polazio od kuće sa bratom od strica tata nas je posavetovao da ne izlazimo iz autobusa u Zrze, kako smo obično činili kad bi išli u školu, već da na stavimo istim autobusom do Orahovca, a potom da se pre bacimo za Veliku Hoču. Slu tio je tata da će se nešto de siti. Ušli smo u autobus, u kojem sem mene i mog brata nikog nije bilo. Kad se auto bus zaustavio u Zrzu, a kon dukter video da ne izlazimo pitao je na albanskom „Zar vi deco nećete u školu?” Mi smo na albanskom (pošto smo u selu svi znali i albanski) odgovorili da idemo nekim poslom za Orahovac. Sišli smo na autobuskoj stanici u Orahovcu, i krenuli pe šice ka Velikoj Hoči. Na izlazu iz Orahovca smo zau stavili nekog čoveka koji je vozio traktor i on misleći da smo albanska deca, pove zo nas do puta iznad Velike Hoče. Sišli smo u selo pe šice. Na ulazu su nas srela neka deca, naši vršnjaci, sa kojim se i dan danas družim – seća se Darko Matić. Do 1998. godine u selu Bratotin je, po Darkovoj pri či, živelo pet srpskih porodica i svi sa istim prezime nom Matić.

– U našoj porodici je bi lo desetoro dece i petoro starijih. U kući našeg ro đaka Živka živeli su on i još petoro ukućana, kod ro đaka Kolje ih je bilo šesto ro, kod Bože isto šestoro, a kod Tome troje. Tog dana posle napada terorista na policijsku patrolu koja je išla u Ratkovac i celodnev ne pucnjave, svi su pobegli u Veliku Hoču i smestili se kod nekih rođaka. Posle ne kog vremena neki su prešli u Orahovac, a posle dešava nja 1999. godine, svi su osim nas, otišli. Neki u central nu Srbiju, a neki u Italiju – priča Darko.

– A u selu nam je ostalo sve što smo imali. I sve je uni šteno. Ali Bog neka im su di. On koji je spasio sve nas. Da, Bog nas je spasio, i Sveti Vasilije Ostroški Čudotvo rac, slava mu i milost, jer toga dana niko iz sela nije poginuo. Nažalost, poginuo je policajac Aleksandar Mi cić iz Velike Hoče, koji je išao da pomogne kolegama u blokadi, a policajci Mili voje Zakić, Saša Đuričić, Radoš Šoškić i Siniša Grković su ranjeni. Posle ne koliko meseci, po odlasku iz sela kidnapovan je jedan naš rođak Boban Matić – svedo či Darko.

– Kud tolikih kuća u mom selu, ja i majka smo i dalje beskućnici, kud toli kog imanja u svom Bratotinu, obrađujemo tuđe njive u Veli koj Hoči. Još uvek smo u ku ći sada pokojne Slavice Vi tošević. A dokle, ne znamo. Mnogo bi nam bilo lakše i lepše da imamo svoju kuću, ali sami da je sagradimo ne možemo… Obraćali smo se do sada i državi Srbiji i raznim organizacijama, ali niko nije bio zainteresovan da nam pomogne – ističe Dar ko Matić.

SELO BRATSKE LJUBAVI

I dok čekaju neko bolje vreme, izgradnju kuće u Ve likoj Hoči ili povratak u Bratotin, Darko budućnost ne vidi nigde dalje od Veli ke Hoče: – Život, trenutno, vidim kao i jedan deo Hočanaca ko ji namerava da ostane do zad njeg u Hoči. Tako vidimo i ja i moja majka… jer ako napu stimo Hoču, napustili smo i zavetni Hrast u Bratotinu i Svetog Nikolu u Hoči. A Sve ti Nikola je naša krsna sla va. Tako se osećam od prvog dana i to me drži, drže me ove svetinje koje nas okružu ju. U Hoči živimo, al u Bra totinu nam je duša. Nadamo se da će opet Bog pomoći, da sve bude kako treba, kao i to ga dana kada nas je spasio – završava svoju priču Darko Matić, Bratotinac iz Veli ke Hoče. A po predanju koje je Dar ko slušao od svoga deda Ra ke selo Bratotin, kako se i dalje zove to selo, dobilo je naziv po dva brata koje je ve zivala velika bratska ljubav. Kada su se porodice toliko uvećale, a braća morala da se odvoje, jedan je živeo kod Jo vine česme u selu, a drugi na brdu. Međutim, braća su se svakog jutra i večeri doziva la da je cela okolina odjeki vala od njihovih povika „O, brateee, brato moj!” i tako je selo postalo Bratotin. Se lo Bratotin se kao Bratoti no pominje u Dušanovoj po velji 1331. godine, zatim i u turskim popisima 1485. go dine, a u Devičkom katasti hu 1766. i 1768. godine po minju se Srbi darodavci iz orahovačkog sela Bratoti na. Na brdu Glavica u selu je bila stara srpska crkva, a na brežuljku severno od se la nalazilo se staro srpsko groblje, na kojem su se Srbi sahranjivali do 1998. godi ne. Ima nekoliko starih nad grobnih spomenika sa ureza nim krstom. Selo Bratotin je smešte no u pobrđima središnjeg de la gornjeg Podrimlja. Od Ora hovca je udaljeno nekih 12 do 15 km.  Do 12. maja 1998. godi ne u Bratotinu je živelo pet srpskih porodica sa pedese tak članova.  Selo Bratotin je danas obesrbljeno. Od Srba je osta lo samo ime…Ono je danas is pisano na tabli u selu, lati nicom, al‘ i tako traje. Upam timo ga… Upamtimo njegovu priču, priču Jovana, Slobo danke i Darka i svih onih ko ji su otišli u nepoznato ću teći od bola… Pamćenjem sa čuvajmo nadu u povratak neke nove braće koja će voleti ovo selo i jedan drugog. O.Radić

Podeli na: