КРВАВИ ПОТПИС „ОЛУЈЕ”

 – Слушали смо радио и поверовали у обећања Фрање Туђмана да останемо у својим кућама да се никоме ништа неће догодити. А онда покупила нас је хрватска војска 6. августа пре 31 годину, поседали нас на пут и стрељали. Бог ме је спасао да останем сведок страдања и ево вратила сам се у своју кућу одакле су ме одвели и стрељали – казала је за „Јединство” Босиљка Шаре из засеока Уздоље, Косова код Книна

– Знам да влада велики страх код наших људи да помињу те злочине. Моје је мишљење да се треба говорити о тим некажњеним злочинима над српским народом колико год нас хрватске власти желе ућуткати разним претњама и казнама, чак и за крајишке песме – рекао је Јован Зелић из Жегара

 

Када август притисне ужарено сунце, суви, сиви камен книнске крајине, ваздух затрепери попут обезглављене птице. На том вечном раскршћу ветрова, након проласка операције „Олуја”, покличи и песма које буде најцрње дане за српски народ оживе посебно ових дана. А оно мало Срба што се вратило утихне у густој лепљивој тишини. За Хрвате тријумфални марш, за Србе – апокалипса урезана у корен постојања. Иза тутњаве „Олује” остала је тишина у српским местима, угашена огњишта, спомен-обележја убијеним цивилима за време и после акције „Олуја”. Камен и данас сведочи о крвљу натопљених прагова, обезглављених села у којима време већ три деценије одбија тећи унапред.

ДАЛМАТИНСКО КОСОВО: РАФАЛИМА У САМО СРЦЕ РАВНИЦЕ

Далматинско Косово поље код Книна не памти само прастаре битке; оно у својим недрима крије тугу урезану у сваку бразду. Те 1995. године, уместо плодова, земља је рађала непрегледне, очајне колоне. Људи су постали реке без корита, гоњени страхом који је мирисао на паљевину. Они најстарији, који нису могли нити хтели напустити дедовину, остали су усамљении на ветрометини и препуштени суровости хрватске регуларне војске. У самом центру Косова, људскост је збрисана у неколико кратких секунди. Девет мештана, девет стубова староседелачких кућа, постројено је пред хладним цевима. Живот мештана угашен је у дивљачком стрељању без суда, без кривње и без милости. Пали су на земљу коју су цео живот заливали својим знојем, а поље је упило крв властитих домаћина. Било је то девет угаслих свећа на олтару безумља. Уместо мириса топлог хлеба, у празним кућама остао је тек опори, тешки мирис барута и вечног мрака. Посетили смо Босиљку Шаре о којој је „Јединство” већ писало, а која је рањена побегла са стрељања и након петнаестак дана лутања по шуми и напуштеним кућама спашена од стране Умпрофора и пребачена у Книн па у Србију. Са тугом се и данас присећа тих дана – Слушали смо радио и поверовали у обећања Фрање Туђмана да останемо у својим кућама да се никоме ништа неће догодити. А онда покупила нас је хрватска војска 6. августа, пре 31 годину, поседали нас на пут и стрељали. Гледали смо у пушчане цеви и бројали секунде живота. Мој Крстан није могао на ногама па је био прислоњен уза зид. Била је огромна врућина и војнијк који нас је стрељао је побегао у хладовину на ручак са речима: „Охладиће ми се јагњетина”, ја погледах према Крстану умирао је а црева су му била напољу куда је пресечен рафалом. У умирајућем ропцу говорио је мени ако могу да бежим и да се спасем. То ми је некако дало снаге да рањена и крвава бежим што дубље у шуму. Крила сам се по шуми и кућама петнаестак дана и онда сам спашена. Бог ме је спасао да останем сведок страдања и ево вратила сам се у своју кућу одакле су ме одвели и стрељали – казала је Босиљка Шаре. Истичући да Колико јој је срце пуцало од бола за супругом, рођацима и мештанима толико и за честитим сестрама Миром и Росом које су одвели хрватски војници. – На срећу неко је пријавио Умпрофору па су их након пар сати војници Умпрофора пронашли и одвезли у Дом здравља у Книн. То су ми касније испричали преживеле комшије које је пописао Умпрофор па их хрватски војници нису смели побити – присећа се осамдесетшестогодишња Босиљка Шаре, преживевши стрељање хрватске војске у акцији „Олуја”. Данас су хрватске власти Косово код Книна раздвојили на засеоке, односно села да не постоји као топоним Книнско Косово и да ништа не подсећа на Србију. Али само поље личи баш на оно Косово поље где се одигравао најстрашнији, али најчаснији српски бој. А изнад поља на стражи стоји црква „лазарица”- посвећена Светом кнезу Лазару и пркоси времену. У мештанима је страх и не желе да причају. Једна старија мештанка Стана не жели да се фотографише, али нам рече да су преко брда Чавоглаве, одакле су долазили најкрволочнији хрватски војници. – Ја верујем у Бога и знам да ће њих и њихова поколења казнити Бог због мржње и зла које и дан данас наносе Србима. На најсвирепији начин побили су око миллион Срба у усташкој Независној Држави Хрватској, а сад им је држава дозволила да се хвале усташким злочинима и да величају усташе. „Олуја” је само финале НДХ. Они нонстоп причају о вери и иду у цркву, али у срцу највећи део њих носи зло и мржњу – рече Стана, окрећући главу да је не фотографишемо и настави брзим корацима по ужареном асфалту поред споменобележја убијеним у Уздољу, засеоку Косова код Книна након „Олује” од регуларне хрватске војске. Разумљиво, мештани љубазни, али због реторике па и учесталих вербалних напада на Србе, казни И прогона не желе да се фотографишу и откривају идентитет.

ГРУБОРИ: КРВАВИ ПИР НАД СТАРИМ И НЕМОЋНИМ

Ући у Груборе значи закорачити у простор где је време насилно заустављено. Смештено као засеок високо, у зеленом наручју Плавна, ово је село било синоним за скроман, тежак горштачки живот. А онда је стигао 25. август 1995. године. Дан када су јастребови рата одлучили клати и побити и затрти село. Грубори нису страдали у жару борбе; страдали су у подмуклој тишини, у данима након злочиначке акције „Олуја”. Старци на прагу и немоћни у постељама претворени су у мете. Свако име овде је дубока рана на лицу човечанства. Милош Грубор убијен је на спавању, у болесничкој постељи, немоћан да побегне или моли за милост. Јово Грубор заклан је на ливади док је чувао своје стадо, остављајући неме животиње као једине сведоке ужаса. Милица Грубор пронађена је избодена ножем и дивљачки изрешетана рафалима, док је Ђуро Карановић пао покошен с дубоким ранама од оштрице на врату и мецима у грудима. Марија Грубор и старац Јован Грубор нестали су у пламену; њихова су тела претворена у пепео заједно са породичним колевкама и иконама. Куће су прождрле ватрене немани, остављајући црне, беживотне костуре зграда. „Вратила сам се из УН-овог кампа неколико дана након прогласа да је све сигурно. Моја кућа је још увијек тињала. Тамо гђе је био кревет мога болесног супруга Милоша, нашла сам само кости покривене сивим пепелом. Нису му дали ни да се пробуди, ни да их погледа у очи прије него су повукли окидач”. (Из исказа преживјеле мештанке у архиву ХХО-а.) Данас су Грубори сабласна љуштура, село духова изгубљено у шикари и забораву. Време је овде дословно капитулирало пред природом. Црни гареж на зидовима спаљених кућа испрале су јесење кише, а огољене камене зидине данас изгледају попут избледелих костура који вире из густог корова и подивљале купине. Тек покоји обновљени кров или спомен-обележје пркосе потпуном нестајању, но селом господари глува самоћа. Изостанак људског гласа претворио је Груборе у музеј људске окрутности на отвореном, где само ветар с оближњих брда, завијајући кроз шупље прозоре, пева језиве песме.

ВАРИВОДЕ: ДЕВЕТ МЕТАКА ЗА ДЕВЕТ СТАРАЦА ПОД БЕЛОМ ЗАСТАВОМ

Вариводе су место гђе је правда доживела свој потпуни слом. Готово два месеца након пробоја војске, у касно предвечерје 28. септембра 1995. смрт је поново покуцала на врата. Деветоро мештана, махом у касним седамдесетим и осамдесетим годинама живота, веровало је да су беле заставе и обећања о сигурности довољан штит. Погрешили су. Из војног камиона изишла је група униформисаних крвника и кренула од куће до куће. Смакнућа су била брза, хладнокрвна, с непосредне удаљености. Јово Берић, Јован Берић, Радивој Берић и његова супруга Марија Берић убијени су у својим двориштима. Милка Берић, Марко Берић, Шпиро Берић, Душан Дукић и оронули Мирко Покрајац пали су тамо где су се затекли. Убијени су под породичном виновом лозом која је те јесени родила грожђем натопљеном крвљу. Правни процеси остали су „јалови”, а судске пресуде без коначног извршитеља свирепих убистава недужних цивила. Иако је „случај Вариводе” доспео до домаћих и међународних судова, а Жупанијски суд у Шибенику, те Врховни суд Републике Хрватске водили дугогодишње поступке, оптужени припадници хрватских снага пуштени су због недостатка доказа. Злочин је правно остао без лица и имена убица, остављајући породице у вечном лавиринту неправде. Савремено лице Варивода обележено је хладним, каменим крстом подигнутим у спомен на жртве, који стоји на улазу у село као вечни, неми сведок. Но, иза тог споменика скрива се стварност угаслог живота. Старинске капије, на којима су некада стајале беле заставе наде, данас су зарђале и искривљене. Дворишта у којима је проливена крв стараца прекрила је маховина, а старе винове лозе дивљају без ичије руке да их орежу. Грожђе и даље рађа, црни се под сунцем, али га нико не бере; оно труне и капа по земљи, симболизирајући непрекинути плач овог места. Село живи у некој врсти вечног сумрака, трауматично и празно, где се малобројне преостале породице повлаче у куће чим сунце зађе. У селу смо затекли пар људи који су дошли из Србије, али су нас молили да да их нигде не помињемо.

У ГОЛУБИЋУ ЗЕМЉА ВРИШТИ ЗА ПРАВДОМ

Ветар је тог августа донео мирис паљевине и тескобе, савијајући гране старих храстова и топола у Голубићу као да их приморава на молитву. Голубић више није био село; постао је гнездо рањених птица које су у једном једином дану изгубиле небо. Годинама су ти људи пуштали корење дубоко у посну, кршевиту земљу, црпећи из ње животну снагу, баш као што стари храст црпи воду из пукотина у камену. Но, олуја која се подигла није била обична летња непогода. Била је то звер од грома и челика, река одлазака која је чупала све пред собом. Село је прокрварило тишином. У кућама напуштених дворишта остале су топле иконе, непопијена кафа на столовима и дедова иконе, сведоци живота који је су у секунди прекинути и претворени у пепео. Они најстарији, чије су ноге биле претешке за збијене колоне избеглиштва, остали су седећи на својим праговима. Постали су живе мете, самотни светионици у мору непријатељства, који су чекали да их мрак прогута. Њихово страдање није било само физичко гашење; био је то јаук саме земље којој отимају децу, кидање ткива историје и сећања које се генерацијама склапало под овим небом. Док су колоне трактора и пешака, у сивој магли прашине и суза, напуштале хоризонт Книнске крајине, Голубић је утонуо у неприродан мрак. Остале су само сенке оних који су ту положили своје животе, уткани заувек у камен и црвену земљу, као неизбрисив траг једног народа који је у вихору нестао са свог огњишта, остављајући за собом само празно гнездо и горки мирис заборава. По тропској врућини у Голубићу затекосмо у хладовини троје људи и замолисмо да нам кажу како су страдали њихови рођаци и комшије. Један од њих, Ђорђе, нам исприча, како је рекао, најстрашнију причу из Голубића. – У Голубићу за време „Олује” неколико мештана се хтело склонити у Плавно док се ситуација не смири. Путовали су трактором и морали се опскрбити горивом у Раљевцу. Возач се вратио у правцу Голубића по гориво док су остали одлучили причекати поред куће Ђурађа Добријевића. Остало их је седмеро, јер је један брачни пар одлучио наставити пешице. У село су тада ушли хрватски војни транспортери из којих су припадници Оружаних снага Хрватске отворили рафалну паљбу на цивиле који су чекали. Усмрћена су три брачна пара, Душан и Ђука Дамјановић, Петар и Марија Бијелић, Милева и Танасије Вуковић и Бошко Вуковић. Тела жртава била су изложена петнаест дана а након тога покопани на книнском гробљу. Уз већ поменутих седам у самом Голубићу код Книна убијено је још 18 цивила И то: Невенка Грубић, Глишо Чучак, Јован Јерковић, Никола Јерковић, Јека Опачић, супружници Радујко Манда и Никола, Милица Шљивар и Тодор Марић – прича нам са уздисајима Ђорђе, молећи нас да га не фотографишемо и не помињемо презиме. За наведене злочине у Голубићу нико није ни процесуиран. Споменик жртвама “Олује” у Голубичу код Книна подигнут код месне цркве 2011. разбијен је ноћу с 12. на 13, септембар 2013. године. Упорношћу мештана И реакцијом невладиних организација споменик је обновљен али је услов био да се не помиње акција “Олуја” ни имена убијених у тој крвавој акцији, али су се ђжелати из “Олује” вратили и по други пут разбили споменик И крст својих жртаваи.

МОКРО ПОЉЕ И ЖЕГАР: ПРЕСУШЕНИ ИЗВОРИ И КРИЦИ У ПЛАМЕНУ

Тамо гђе кршевити кањони скривају лепоту реке Зрмање и речице Крчић, леже Мокро Поље и Жегар. Места која су некада прштала од ђечје граје и звона са стада, у августу 1995. постала су ломаче обасјане самртним сјајем. У Мокром Пољу, долазак регуларних војних снага Републике Хрватске донео је пакао за затечене мештане и прогнанике из суседног Жегара. Слика ужаса остала је забележена у сведочанствима преживелих. Јован Поповић сведочио је тренутку када су му убили брата Мирка, док му се мајка Стана Поповић гушила у властитој крви од ране на врату, док су крвници викали да тела морају спалити пре доласка посматрача УН. Старица Ружица Бабић и други болесни мештани остали су заробљени у обручу дима и ватре својих домова. Црква и породичне куће махом су гореле. У периоду од 6, до 8. августа, односно после злочиначке акције „Олуја” у Мокром Пољу убијени су: Стеван Манојловић и његова супруга Ружица, Сава Траживук из Кистања, Стеван Сучевић, Стана Поповић и њен син Мирко, Сава Бабић, Јека Каназир, жива убачена у бунар звани „Павловића густерна” и Ружа Бабић. Неки су побијени у кући а неки у просторијама пољопривредне задруге у Мокром Пољу, чија су тела спалили. Жегар, подно Велебита, кроз који вијуга бистра Зрмања платио је једнаку цену у крви. Старци, затечени усред свакодневних послова, падали су погођени у слепоочнице на кућним праговима. Њихова тела лежала су данима под жарким летним сунцем јер их нико од страха није смео достојанствено сахранити. Вода у рекама тих дана носила је пепео спаљених снова и вапаје оних који су нестајали у вихору потпуног безумља. „Гледали смо с брда како нам горе куће у долини. Нисмо смели сићи. Мој комшија, старац од осамдесет година, остао је седити на столици испред куће. Нашли смо га две седмице касније на истом месту, полегнутог на земљу, с раном на глави. Сунце и птице прождрли су му лице пре него што смо му успели ископати гроб без обиљежја”. (Свједочанство мештанина Жегара.) У Жегару за време и после „Олује” страдали су: Гојко Комазец, Петар Комазец, Светозар Комазец, Момчило Комазец, Марија Комазец, Ђуро Грозданић, Симо Радмиловић, Петар Милић, Милош Милић, Тодор Милић, Ратко Ковачевић, Јован Милић, Зоран Милић и Илија Швоња. За убиства и нестанак мештана Жегара нико није ни процесуиран. Јован Зелић о убиствима својих комшија каже: „Ко год није отишао пре доласка хрватске војске суочио се са смрћу. Они су практично ишли од села до села и редом убијали Србе. Све убијене и нестале сам познавао и тешко ми је сећати се тога. Такође, знам да влада велики страх код наших људи да помињу те злочине. Моје је мишљење да се треба говорити о тим некажњеним злочинима над српским народом и, колико год нас хрватске власти желе учуткати разним претњама и казнама чак и за крајишке песме”, рекао је за „Јединство” Јован Зелић из Жегара. Данас су Мокро Поље и Жегар величанствене природне кулисе унутар којих станује неподношљива празнина. Зрмања и Крчић и даље теку једнако бистре и хладне, али њихова лепота делује увредљиво у поређењу са пустошима на њиховим обалама. Камене куће уз пут у Мокром Пољу зјапе без прозора, попут ослепљених очију које узалуд гледају у плаветнило неба. У Жегару, трг се поноси бистом Николе Тесле, а улице којима су некада ођекивала звона стада и жамор сеоских вашара данас су, осим лети, скоро чисти од људског присуства. Ретки становници који тамо проводе дане изгледају попут живих споменика – тихи су, с погледима упереним у подножје Велебита, као да још увек ослушкују јесу ли они крици из августа ‚95. коначно утихнули или чекају нови ођек у кањону. Страдање цивилног становништва у околини Книна није само хладан историјски податак или статистичка цртица на папиру. То је дубока, отворена и незацељена рана на телу цивилизације, правде, међународног права и Европе. Док год се о овим жртвама говори полугласно, истински мир остаће недостижан. Метафора ових села је јасна: прекинута нит живота која се више никада не може једнако повезати. Сва ова места данас повезује иста судбина – постала су тихи спомен-паркови људског страдања, где су обновљене фасаде тек танка шминка преко дубоких бора ужаса. Камен памти сваку кап проливене крви, земља чека правду, а преживели у тишини носе тугу која се преноси с колена на колено, тежа од Динаре и Велебита. Р. Комазец