subota, 10. decembra 2022. | 03:56
Najnovije vesti

MESTO JAUKA I TIŠINE

EKIPA „JEDINSTVA” NA NAJVEĆEM SRPSKOM STRATIŠTU – LOGORU SMRTI JASENOVAC UOČI GODIŠNJICE PROBOJA

 

 

Logor Jasenovac je bio daleko brutalniji od Aušvica. U logoru Jasenovac i NDH počinjen je genocid nad našim narodom i ako to zaboravimo ne zaslužujemo da postojimo kao narod

Hodamo polako na prstima bedemom pored Save. Da možemo pretvorili bismo se u senku, koja ne može da nagazi ničiji grob. Ma koliko hodali polako, ovde nije moguće ne nagaziti na nečiji grob. Ovde je sve groblje. Između bedema i reke postavljena je kompozicija voza koja je u smrt odvozila logoraše. Jeza prostruji telom. Osećamo ogromnu bol, nepravdu i bes.

JASENOVAC BRUTALNIJI OD AUŠVICA

Ne čuje se ovde poj ptica, ne čuje se ni Sava, ali je vidimo kroz vrbake i šiblje. Da li joj je ovde tok miran i neprimetan oduvek bio ili postao takav noseći nizvodno leševe pune četiri godine. Poneka kap kiše padne nam na lice. Nema sunca, ali nema ni vetra. Grobna tišina. U daljini stabla poljskog jasena i poneki hrast lužnjak. Zbog jasena ovo mesto se i nazva Jasenovac. Smešten na ušću Une u Savu, ravničarske šume, livade, proplanci i pojedinačna stabla jasena stvaraju atmosferu mira i idilične prirode, ali istovremeno i stravičnih ustaških zločina. Tako je ime Jasenovac, pored svog značenja kao geografskog toponima, poprimio i značenje ustaškog genocidnog zločina nad Srbima. Žitelji u ovom mestu žive okruženi masovnim grobnicama. Ne zna im se ni broj. Zastadosmo pored obale Save koja je progutala hiljade i hiljade Srba ili „poslali ih za Srbiju”, kako su ustaški monstrumi govorili, bacajući izgladnele i izmrcvarene Srbe u mrtvačkom ropcu i leševe u Savu. Sa tog bedema pored Save najbolje se vidi ceo kompleks nekadašnjeg logora smrti. Mute nam se pred očima slike izgladnele i izmučene dece koja se teturaju, poniznih žena sa maramama, ispijenih očiju, oborenih veđa i mršavog lica, neobrijanih muškaraca upalih obraza sa modricama i krvi po licu i telu, visoka ograda od cigle, bodljikave žica, noževi, maljevi i naoružane ustaše: Vjekoslav Maks Luburić, Majstorović Filipović, Ljubo Miloš, Dinko Šakić i drugi izopačenih i krvavih očiju, kako se slade ubijajući dugo svoje žrtve, dok one jauču od bola, a najmiliji od tuge za njima. Na putu do „Kamenog cveta” – monumentalnog spomenika jasenovačkim žrtvama prošli smo kraj makete logora u malom. Jezerce pored spomenika iskopali su svojim rukama logoraši vadeći glinu i praveći cigle za zid, kojim će se ustaški zločinci ograditi. Koliko je samo u ovoj „fabrici smrti” proliveno krvi i suza, koliko se samo čulo leleka i vapaja majki nad izmasakriranom i ubijenom decom prolazi nam kroz misli. Ovde je najveće i najbrutalnije stratište srpskog naroda, iako ih ima mnogo širom bivše SFRJ i Balkana. Gledajući humke obrasle travom i maslačkom i prisećajući se svega onoga što znamo o Jasenovcu, na ovom strašnom mestu, čovek se zapita: „Ima li Boga”? Zar će Bog oprostiti narodu koji je četiri godine i noću i danju u ovoj „fabrici smrti” ubijao. Logor Jasenovac je bio daleko brutalniji od Aušvica. Logor Ciglana – (JASENOVAC III) je bio najveći logor i uključivao je i krematorijum. U Donjoj Gradini kao i po celom jasenovačkom logoru vršena su pogubljenja. Logori za decu, jedini takve vrste u Drugom svetskom ratu, bili su u Sisku i Jastrebarskom, a pretežno ženski logor u Staroj Gradiški s tim što su na ovom krvavom mestu bili mešano i deca i žene i muškarci. Odmah po ulasku u „Kameni cvet” primetismo da su poskidani natpisi formiranjem nove države Hrvatske koliko je ubijeno ljudi. Ostali su samo stihovi iz potresne poeme „Jama” i mesta gde se mogu upaliti sveće. Inače,na celom kompleksu Spomen područja Jasenovac nema nijednog verskog obeležja ni pravoslavnog krsta ni Davidove zvezde.

UBISTVO METKOM BIO JE SPAS

Odajući poštu ubijenim žrtvama u logoru zapalismo sveće i začusmo iza nas korake. Bio je to policajac kojeg smo videli prilikom obilaska Memorijalnog centra Jasenovac. Obilazio je spomenik i nadgledao šta to radimo. Fotoreporter mi prošapta, „znao sam da će doći, čim je pročitao šta smo napisali u Knjizi utisaka”. A, napisali smo: „kako je moguće umanjiti deset puta broj žrtava, pošto je Zemaljska komisija Hrvatske za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača utvrdila da je u Jasenovcu na najsvirepiji način ubijeno 700.000 ljudi, pretežno Srba. Da li se bojite Boga zbog skrivanja zločina i smanjenja broja žrtava”. Ne plašeći se sablasne tišine, ostali smo dok ne sagoreše sveće. A prethodno obilazeći memorijalni centar, koji ima nepr tan i čudan miris, upravo se uverismo u gnusne laži, podmetanja i falsifikata hrvatske države. Onaj ko ništa ne zna o Jasenovcu, izlazeći iz Memorijalnog centra Jasenovac , doznaće da je to bio „radni logor” u kojem su stradali hrvatski antifašisti i nešto Jevreja i Srba. Sa ekrana čule su se samo izjave Hrvata, koji iznose svoje utiske iz logora. Broj stradalih po hrvatskoj državi je oko 83 hiljade. Pitali bismo nekog od nadležnih u Spomen području Jasenovac kako dođoše do tog broja, ali nikoga nije bilo osim nas i policajca. Pored memorijalnog centra nalazi se Centar za obrazovanje i edukaciju mladih. Sa teškim mislima i još težim koracima vraćali smo se od najvećeg srpskog stratišta. Bez reči, istim onom stazom sa drvenim pragovima, kuda i dođosmo. Spustimo se do Save. Nema talasa, ali je široka na tom mestu i nije je lako preplivati. A kako da je i preplivaju uboga, mala kozaračka deca, žene domaćice i seljani sakupljani širom Nezavisne države Hrvatske. Isključivo Srbi. Sa one obale Save čekale su ustaške zveri u svojim osmatračnicama, sa puđkama i bajonetama. Ako vas ubiju metkom, to je bio spas. Ako im u ruke dospete, a pokušali ste beg, čekaju vas najveće muke.

U JASENOVCU JE IZVRŠEN GENOCID NAD SRBIMA

Guši nas u grudima, koče nam se pogledi i vilice, a celo telo se trese. Odosmo u manastir Jasenovac, na ulazu u mesto Jasenovac, sa crkvom posvećenom Rođenju Svetog Jovana Preteče. Sestrinstvo manastira zatekosmo u molitvi, a nakon molitve sestra Serafima provela nas je manastirom. Na vratima nas zapljuskuje hladan vazduh ispunjen mirisom tamjana i voska. Pomolismo se Bogu i zapalismo i ovde sveće jasenovačkim mučenicima. U crkvi, pored ikona ima i umetničkih radova koje pričaju priču o jasenovačkom manastiru. Većinu dana monahinje ovde provode u molitvi i pomažu vernicima. Kuća udaljena samo desetak metara od manastira je stara i oronula. To je srpska škola sa kraja 19. veka, koja je radila sve do 1941. godine, kada su deca odvedena u zloglasne logore. Po rečima monahinje tu su, pre nekoliko godina, pronađena dokumenta iz života škole. Stotinak metara dalje još jedan tužan podsetnik na strašne zločine, kuća koja je pripadala Ljubici Klincov, starici koja je preživela strahote ustaških logora i progona. Upravo se u njenom dvorištu nalaze dva objekta koja su preživela zatiranje tragova logora smrti u Jasenovcu aprila 1945. godine. Tu je bila ustaška bolnica i apoteka u kojoj su prinudno radili lekari uglavnom Jevreji i nekoliko Srba, koji bi kasnije završili kao i ostali logoraši. Iz tog vremena je Davidova zvezda na unatrašnjem zidu i drveni ormarić u kome su bili medicinski instrumenti. Njen muž Gojko nije dozvolio da ruše objekte niti da brišu Davidovu zvezdu. Preminula je baka Ljubica krajem 2018. godine, a svoju imovinu ostavila manastiru u znak zahvalnosti jer su se monahinje o njoj brinule. U delu mesta oko manastira ima više oštećenih kuća sa razjapljenim vratima i prozorima bez stakala. Po rečima monahinja sve su to srpske kuće, a u samom mestu živi dvadesetak Srba. U ulici pored manastira na jednoj kući ispisano je veliko slovo U. Upitasmo nekoliko starijih prolaznika kako je živeti u mestu okruženom grobljem, odmahnuli su rukom rekavši da ne žele da govore o tome. Jasenovac odiše smrću, jaukom i tišinom. Napustismo ga ne mogavši se otrgnuti od misli na stravične ustaške zločine. Jednom godišnje, na Dan proboja logora Jasenovac, dođu delegacije, islikaju se i odu, a Hrvatska nastavlja da manipuliše brojem žrtava, posebno srpskih, logora smrti zloglasnijeg od Aušvica. U logoru Jasenovac i NDH počinjen je genocid nad našim narodom i ako to zaboravimo ne zaslužujemo da postojimo kao narod.

NA NAJSVIREPIJI NAČIN UBIJENO 700.000 ODRASLIH I DECE, PRETEŽNO SRBA

Nezavisna država Hrvatska donela je rasističke zakone o čistoti rase i nacije kako bi istrebila, pre svega, Srbe. Po rečima svedoka koje je utvrđivala Zemaljska komisija Hrvatske za utvrđivanja zločina okupatora i njihovih pomagača, najbrutalniji zločini su vršeni u ovom logoru nad Srbima, Jevrejuma i Romima, ali, Srbi su bili daleko najbrojniji. Po zaključku te komisije usmrćeno je na najmonstruozniji način 700.000 ljudi. Direktnim načinom ubijani su logoraši: maljem, čekićem, sekirom, srpom, vešanjem, prerezivanje grla, masovno ubijanje „srbosjekom”, streljanje, premlaćivanje do smrti, ubijanja trudnica strujom, razbijanje dečije glave o zid, nabijanje dece na bajonet, vađenje fetusa iz stomaka trudnih žena, silovanje i odsecanje dojki… Mučenje žrtava koje u većini slučajeva dovodi do smrti bile su: bacanje živih ljudi u jamu, spaljivanje žive žrtve, kuvanje živih u kazanima za sapun, vađenje organa iz živih žrtava, gaženje do smrti, bičevanje do smrti, odsecanje određenih delova tela, kopanje očiju, odsecanja testisa, lomljenje kostiju, vešanje za noge, pregorevanje žrtve lemilicom… Zabeležena je posebna okrutnost časnih sestara i kataličkog klera prema srpskoj deci. Izgladnjavali su ih danima, ubijali maljem u glavu, klali, a časne sestre bi im davale otrovne inekcije od kojih bi deca umirala u mukama.

MANASTIR JASENOVAC

U istorijat manastira Jasenovac uvela nas je sestra Serafina koja je sa sestrinstvom manastira došla sa Beške na Skadarskom jezeru 2016. godine po blagoslov mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija Radovića. – Manastirska crkva je sagrađena 1775. godine. Razorena je na početku Drugog svetskog rata 1941. godine. Ustaše su naterale logoraše da ruše crkvu i ograđuju logor. Garaža koja je bila u sastavu crkve bila je deo Koncentracionog logora Jasenovac. Hram je obnovljen i osvećen 1984. godine. U maju 1995. godine u operaciji „Bljesak” crkva je oskrnavljena i opustošena. Godine 2000. crkva je ponovo obnovljena i tada vladika slavonski Sava Jurić proglašava jasenovačku crkvu Rođenje Svetog Jovana Krstitelja za manastir, a iguman manastira bio je Amfilohije Živković. Želja manastira je da se otkupi još kuća u njegovoj neposrednoj blizini i da upravo ovde bude memorijalni centar u spomen svih jasenovačkih mučenika – kazala nam je sestra Serafina.

R. Komazec

 

Podeli na: