utorak, 16. avgusta 2022. | 15:43
Najnovije vesti

Naša zajednička sreća kratko je trajala

Sa Vesnom Čelić, suprugom Ivana Čelića, otetog 14. juna 1999. na Kosovu i Metohiji, potom ubijenog.
– Deveri su ga preuzeli 2003. na Merdaru. Dobili smo dokument o uzroku smrti u kome piše da je ubijen iz neposredne blizine iz vatrenog oružja, a pri tom su mu ruke bile vezane žicom… Ne pitaj me, to su strašne stvari… kaže Vesna

 

Ovo je priča o ratnoj tragediji Vesne Čelić, bivše novinarke rubrike za kulturu RTV Priština, kojoj je na Kosovu i Metohiji kidnapovan i ubijen muž Ivan Čelić, sa kojim je rodila četvoro dece, dve kćeri i dva sina. Ovo je priča o posledicama teškog i do kraja nerasvetljenog ratnog zločina. Priča o tome kako je jedna obrazovana novinarka, jedna metohijska lepotica bez laskave titule, posle progona sa Kosova i Metohije, stradala i patila, ali i kao samohrana majka uspela da podigne četvoro dece na koju je danas s pravom ponosna.

Vesna i Ivan Čelić bili su vršnjačkog godišta, oboje rođeni 1959. godine. Ona u Dečanima, on u Prištini. Ugledna porodica Čelić, roditelji i tri sina, živeli je u Prištini, u zgradi C7. I Vesna i Ivan poticali su iz patrijarhalnih srpskih familija u kojima se držao rad, red, poštenje, a porodica se čuvala kao zenica oka. Takvi su bili i Vesna i Ivan.

Bili su srećni, imali veliku porodicu

Ivan Čelić je bio diplomirani inženjer. Sa Vesnom se oženio odmah po završetku studija, i bili su uvereni da će zajedno „od nule“, uspeti da izgrade svoju budućnost. Ivan je ubrzo po zaposlenju u EPS-u napredovao kao stručnjak i dobio stan.

– Stvarali smo porodicu. Posle troje planirane dece stiglo je i četvrto, najmlađi sin, kao dar od Boga. Bili smo presrećni jer imamo veliku porodicu, dve ćerke i dva sina. Naša zajednička sreća i radost života, kratko je trajala. Prekinuta je 14. juna 1999. godine kada se desilo ono čega sam se najviše plašila, kada je počelo bombardovanje. Ivan je bio pod radnom obavezom i svakoga dana je od jutra do mraka bio na poslu jer proizvodnja uglja na kopu u Obiliću nije smela da stane. Radio je na PO Obilić – Belaćevac kao glavni inženjer. S obzirom da je bio udaljen dvadesetak kilometara od Prištine, stalno sam bila u strahu da mu se nešto ne dogodi. Na žalost i desilo se kada je na poziv svog direktora pošao na radni sastanak i više se nije vratio. Bio je to najteži i njatragičniji dan u mom životu, seća se Vesna… Čekala sam ga kući sa decom nadajući se da se zadržao ali se on nije vratio… Odmah sam obavestila svoje najbliže a sutradan sa deverima otišla da prijavim nestanak. Tada je već u Prištini bio haos. Masovno su prijavljivani nestanci i ubistva Srba, a ja kao u bunilu nisam bila ni svesana šta mi se dešava… Ivanov nestanak smo prijavili UNMIK-u, ostavili njegove podatke i fotografiju, nadajući se da će ga pronaći i vratiti nam ga jer znamo da nikome ništa loše nije uradio, kaže Vesna.

Neizvesnot je dugo trajala, a niko ništa nije javljao. Svi iz Vesninog komšiluka i Prištine koje je poznavala, već su napustili grad, a Vesna je sama s decom čekala Ivana i kontaktirala sa tadašnjim predstavnicima vlasti. – Obećavali su nam da će učiniti sve da se kidnapovani Srbi pronađu i oslobode. A broj kidnapovanih i ubijenih je svakim danom rastao i ništa nije ukazivalo da će se stanje smiriti i biti bolje. Naprotiv, priča Vesna.

Čekali su Ivana do kraja jula 1999.

– Postala sam svesna da izlažem naše živote velikoj opasnosti, bila sam sama u stanu sa decom do kraja jula 1999. Kada sam švatila da moram da se sklonim jer je pitanje momenta kada će mi upasti u stan. Na to su me upozoravale i komšije Albanci, koji su mi donosili hleb… Uz pomoć oca Miroslava iz crkve u Prištini i sveštenstva iz Manastira Gračanica, obezbeđen nam je prevoz za Srbiju. Tako smo izašli iz Prištine u suzama, bez igde ičega, osim garderobe i dokumenata, i napustili Kosovo bez Ivana… Odmah po napuštanju Prištine Vesna i deca smešteni su u odmaralište EPS-a u Vrnjačkoj Banji. Deca su pošla u školu a Vesna je stalno bila u kontaktu sa Beogradom, odlazila na skupove i proteste koje je oragnizovalo Udruženje kidnapovanih i ubijenih sa KiM.

– Uz veliko razumevanje za moj problem zaposlena sam u RTS Odrekla sam se novinarstva, karijere i veće plate svesno i u interesu podizanja dece, radila sam na drugom mestu koje mi je odgovaralo… Magdalena je tada imala 14 godina, Aleksandra 11, Alksandar sedam godina najmlađi Nikola samo 18 meseci… Duša me boli kada se setim njihovih tužnih očiju koje su me pitale: Kada će tata da se vrati…? A ja nisam znala odgovor. Brinuli su za moje zdravlje jer sam ja već u januaru 2000. godine zbog naglog skoka krvnog pritiska došla u stanje pred šlog i završila u bolnici. Od tada sam pod stalnom terapijom i brinem o svom zdravlju zbog dece. Samo zbog njih, jer imaju samo mene… kaže ova požrtvovana majka.

– Od EPS-a sam kao i ostali zaposleni dobijala Ivanov lični dohodak do momenta kada je na osnovu DNK analize utvrđeno da je pronađen i identifikovan u masovnoj grobnici na Dragodanu u Prištini 2003. godine…

– Posmrtne ostatke smo preuzeli na Merdaru i sahranili ga na groblju Lešće u Beogradu. Ja nisam mogla da idem da ga preuzmem, mislila sam da neću preživeti taj momenat. Deveri su ga preuzeli. Dobili smo dokument o uzroku smrti gde piše da je ubijen iz vatrenog oružja a pri tom su mu ruke bile vezane žicom. To je kod devera Duška ostalo… Ne pitaj me, to su strašane stvari…

– EPS mi takođe pomaže stipendijom u školovanju dece i to mi mnogo znači. Starije dve ćerke su u roku završile fakultete, a do posla je išlo teže jer nemaju svi razumevanja za decu nastradalih civila. Sinovi studiraju , stariji je pri kraju Mašinskog fakulteta a najmlađi je tek počeo da studira arhitekturu. Nadamo se da će Aleksandar dobiti zaposlenje u EPS-u, kako nam je obećano i da će nastaviti gde mu je otac stao. Sa Ivanom je otišla i polovina moje duše i srca, drugu polovinu sam poklonila mojoj deci koja mi uzvraćaju ljubavlju, dobrotom, pošetenjem i uspesima. Ne praštam i ne zaboravljam šta su nam zločinci uradili na pravdi Boga, rekla nam je na kraju Vesna.

Slavica Đukić
Podeli na: