уторак, 05. јула 2022. | 17:49
Најновије вести

Нови живот, молитва и мирис тамјана на метоху Јелене Анжујске

 Тамо где ваздух мирише на прохујале векове нови живот се рађа, а сестринство манастира Светог Георгија у Брњаку, јединог женског манастира у Ибарском Колашину, молитвом и сећањем на Свету Јелену Анжујску привлачи верни народ овог краја да веру одржи снажније него икада пре

 

 

На месту где тишина говори, где се погледом упија сваки призор који је природа удесила, као да је сам Господ усмерио руку градитеља где да посеје клицу из које ће нићи светиња каква је манастир Светог Георгија у Брњаку. Изграђен је на скровитом, котлинастом месту, у засеоку Крње, ушушкан у благе брежуљке, окружен белим брезама и вишедеценијским шумама планинске лепотице Мокре Горе. Изградња цркве почела је 2016. а завршена 2018. године, када је и освећена. Породица Радета Добрића ктитор је манастира, а да је манастир морао баш ту настати сведоче и многе  историјске чињенице.  Пре свега, жеља за изградњом манастира је својеврстан начин да се на месту где је 37 година живела омиљена српска краљица из доба Немањића Јелена Анжујска, врати и обнови оно што је пре 8 векова ту и постојало – црква и живот на светим темељима и земљи. Остаци њеног двора, који су у непосредној близини данашњег манастира, потопљени су изградњом језера Газиводе, док се школа у којој је образовала и учила ручном раду и другим занатима сиромашне девојке овог краја такође налазила ту. Једино сачувано из тог времена, 13. века, остали су делови цркве за коју мештани нису сигурни да ли је била посвећена Светим Врачима или Светом Георгију, јер се у селу подједнако окупљају за оба празника и славе као своју славу. Ипак, главна слава готово свих мештана је Свети Георгије, па тако и нови манастир бива њему посвећен. Ктитор манастира желео је и да подно куће пароха Саве, Радетовог деде, буде једно свето место и спомен свима онима који су мучно пострадали од Албанаца и других непријатеља на овим просторима, како је и свештеник Саво Добрић страдао.  Априла 2020. године, при завршетку радова на новоизграђеном конаку, Његово Преосвештенство епископ рашко-призренски Теодосије прогласио је ову светињу за женски манастир. Сестринство се, са његовим благословом, доселило јула 2020. године, удахнувши живот манастиру и уз манастире Црну Реку и Дубоки Поток постало центар духовног живота овог краја.  Монахиње су у манастир Брњак дошле из Врањске епархије, из манастира Свети Прохор Пчињски, а за игуманију манастира постављена је мати Стефанида.  На месту где је Јелена Анжујска, или како ју је чувени Григорије Божовић ословио – Брњачка мајка Јелена, оставила дубок траг у српској историји, 17 монахиња започело је обнову овог светог места, верујући да им баш Света Јелена даје благослов за напредак и остварење оних замисли којима ће донети добробит народу овог краја.  Монахиње нам причају да како су први пут дошле у овај крај, све им је овде било непознато, али су баш зато желеле да што пре науче све историјске чињенице, записе и предања народа о ономе што овај крај краси.  „Од остатака онога што је овде сачувано из доба Немањићке државе имало би пуно посла за археологе. Али оно што ми желимо јесте да сакупимо све што можемо од података и писаних записа о животу овог краја, о Светој Јелени и ономе што је она овде оставила свима у аманет”, причају монахиње, показујући нам копију оригинала једног од ретких сачуваних писама Јелене Анжујске на коме стоји њен потпис и нагласак да је писано у двору у Брњаку.  Поред тога ту су и фотографије школе која је изграђена на темељима старе школе коју је основала српска краљица Јелена. Народ Ибарског Колашина воли да истакне да је за њих веома значајно то што је од свих дворова које је имала, а који су били на територији данашње Црне Горе и уже Србије, она одабрала да баш овде на Косову и Метохији, тадашњој старој Србији, проведе највећи део живота и ту се упокоји. А Јелачин До, назван по њој, није само предање, већ и географски појам и налази се одмах испод манастира. Од тог места воде и данас два пута – један преко Рогозне, некада до њеног сина Драгутина, а други преко Метохије и Косова до Милутина.  На само стотинак метара од новог манастира налазе се зидине старе цркве из 13. века, чији се део каменог рељефа, на којем су приказани Св. Георгије који убија аждају и Свети Архангел Михајло, чува  као својеврстан споменик, у Народном музеју у Београду. Црква је три пута рушена и спаљивана, последњи пут 1941. године. И данас мештани Брњака сведоче о њеној лековитости – ко је имао одређених здравствених проблема, главобољу или нешто слично, спас би тражио у овој светињи, и увек би уследило излечење. Врло често и данас људи овде долазе, чувајући овај свети део земље који је истовремено и прошлост и садашњост. Монахиње манастира у Брњаку сведоче нам да се благослов Свете Јелене шири и данас. Након што су дошле овде наставиле су да се баве израдом икона, уоквирених уникатним рамовима, какве само оне праве, а започеле су их док су биле у манастиру Прохор Пчињски.  „Почетком деведесетих година започела је обнова монаштва у врањској епархији под руководством архимандрита Пајсија Танасијевића, Светогорца, који је оснивач овог сестринства. Тих година обнављале су се бројне запуштене светиње тог краја. Сасвим случајно мати и сестре су пронашле у неком манастирском амбару старе свештеничке одежде које нису више биле за употребу. Међутим, иако пуне прашине, изгледале су тако лепо и посебно, нека лепота је исијавала из њих и није им се дало да их баце, па су тако још 1994. године почеле да их кроје и узимају са њих оне најлепше делове правећи рам за иконе. Касније су их допуњавале полудрагим камењем, перлицама, златастим концем, тако да су постале уникатне и дан данас их правимо. Баш кад смо овде дошле све што смо радиле од ручних радова, које и продајемо, кренуло је много боље него што је то било раније, чак и сестрама којима је слабије ишло од руке плетење, вез и остали радови кренуло је на боље. То нам некако говори да је благослов Свете Јелене над нама, јер је на овом месту некада девојке учила таквом раду и писмености”, каже монахиња Теодосија.  У манастиру Светог Георгија чувају се делови његових и моштију Светог Пантелејмона, а у порти су очувани и бројни камени споменици из прошлих векова. Монахиње нам причају да је поред конака који је првобитно изграђен, било потребно изградити и додатне помоћне објекте, неопходне за свакодневно функционисање, и да се уз помоћ добрих људи то полако и остварује.  „Имамо помоћ мештана Брњака и других мештана Ибарског Колашина, који нам стално поможу и материјално и физички, у свим пословима који су неопходни, а ту је и подршка и помоћ Канцеларије за КиМ, општине Зубин Поток и других институција, фондације Делије и разних фондација, како бисмо наставили даљу изградњу, а у плану је гостопримница, сувенирница, палионица свећа, ограђивање манастира и повећање производње досадашњих и нових производа”, каже сестра Теодосија, додајући и то да је овај крај богат лековитим биљем и шумским плодовима, па ће ту погодност искористити за израду чајева и мелема, јер им ускоро стиже и сушара и дестилатор. Производи манастира Брњак за сада се продају путем интернета.  Сви радови овде су од Бога задати, Он их будно надгледа, а у сваки милиметар нове грађевине и нових рукотворина љубав и вера су усађени.  – Понекад се дух минулог времена може осетити у ономе што је неко писао, говорио, градио – каже мати Стефанида, уверена да овај простор бележи призвук пређашњег живота, у коме осећамо нешто што нас дотиче, а што има везе са суштином људског битисања. У овом крају душа се лечи молитвом. Од давнина па до данас тежи се поштењу и срећи, тежи се човечанству, а све овде на живот мирише. Црквена звона радост доносе! У сусрет највећем хришћанском празнику Васкрсу, молитва, мирис тамјана и босиљка шире се Ибарским Колашином, од Црне Реке, преко Светог Георгија, до Дубоког Потока и свих осталих светиња овог краја.  „Да нам овај Васкрс донесе васкрсење душе, да кроз покајање дођемо до Васкрсења. Да уз овај манастир који оживљава сећање на средњовековну немањићку Србију и време Уроша Првог и краљице Јелене на простору Ибарског Колашина, који се граничи са Рашком облашћу, Косовом и Метохијом, да васкрсне и наше сећање на њих и на мерила којима су се они руководили у животу, а то је кроз нашу историју вазда био Васкрсли Христос”, благосиља мати Стефанида. Јована Цветнић 

Подели на: