utorak, 05. jula 2022. | 17:24
Najnovije vesti

Novi život, molitva i miris tamjana na metohu Jelene Anžujske

 Tamo gde vazduh miriše na prohujale vekove novi život se rađa, a sestrinstvo manastira Svetog Georgija u Brnjaku, jedinog ženskog manastira u Ibarskom Kolašinu, molitvom i sećanjem na Svetu Jelenu Anžujsku privlači verni narod ovog kraja da veru održi snažnije nego ikada pre

 

 

Na mestu gde tišina govori, gde se pogledom upija svaki prizor koji je priroda udesila, kao da je sam Gospod usmerio ruku graditelja gde da poseje klicu iz koje će nići svetinja kakva je manastir Svetog Georgija u Brnjaku. Izgrađen je na skrovitom, kotlinastom mestu, u zaseoku Krnje, ušuškan u blage brežuljke, okružen belim brezama i višedecenijskim šumama planinske lepotice Mokre Gore. Izgradnja crkve počela je 2016. a završena 2018. godine, kada je i osvećena. Porodica Radeta Dobrića ktitor je manastira, a da je manastir morao baš tu nastati svedoče i mnoge  istorijske činjenice.  Pre svega, želja za izgradnjom manastira je svojevrstan način da se na mestu gde je 37 godina živela omiljena srpska kraljica iz doba Nemanjića Jelena Anžujska, vrati i obnovi ono što je pre 8 vekova tu i postojalo – crkva i život na svetim temeljima i zemlji. Ostaci njenog dvora, koji su u neposrednoj blizini današnjeg manastira, potopljeni su izgradnjom jezera Gazivode, dok se škola u kojoj je obrazovala i učila ručnom radu i drugim zanatima siromašne devojke ovog kraja takođe nalazila tu. Jedino sačuvano iz tog vremena, 13. veka, ostali su delovi crkve za koju meštani nisu sigurni da li je bila posvećena Svetim Vračima ili Svetom Georgiju, jer se u selu podjednako okupljaju za oba praznika i slave kao svoju slavu. Ipak, glavna slava gotovo svih meštana je Sveti Georgije, pa tako i novi manastir biva njemu posvećen. Ktitor manastira želeo je i da podno kuće paroha Save, Radetovog dede, bude jedno sveto mesto i spomen svima onima koji su mučno postradali od Albanaca i drugih neprijatelja na ovim prostorima, kako je i sveštenik Savo Dobrić stradao.  Aprila 2020. godine, pri završetku radova na novoizgrađenom konaku, Njegovo Preosveštenstvo episkop raško-prizrenski Teodosije proglasio je ovu svetinju za ženski manastir. Sestrinstvo se, sa njegovim blagoslovom, doselilo jula 2020. godine, udahnuvši život manastiru i uz manastire Crnu Reku i Duboki Potok postalo centar duhovnog života ovog kraja.  Monahinje su u manastir Brnjak došle iz Vranjske eparhije, iz manastira Sveti Prohor Pčinjski, a za igumaniju manastira postavljena je mati Stefanida.  Na mestu gde je Jelena Anžujska, ili kako ju je čuveni Grigorije Božović oslovio – Brnjačka majka Jelena, ostavila dubok trag u srpskoj istoriji, 17 monahinja započelo je obnovu ovog svetog mesta, verujući da im baš Sveta Jelena daje blagoslov za napredak i ostvarenje onih zamisli kojima će doneti dobrobit narodu ovog kraja.  Monahinje nam pričaju da kako su prvi put došle u ovaj kraj, sve im je ovde bilo nepoznato, ali su baš zato želele da što pre nauče sve istorijske činjenice, zapise i predanja naroda o onome što ovaj kraj krasi.  „Od ostataka onoga što je ovde sačuvano iz doba Nemanjićke države imalo bi puno posla za arheologe. Ali ono što mi želimo jeste da sakupimo sve što možemo od podataka i pisanih zapisa o životu ovog kraja, o Svetoj Jeleni i onome što je ona ovde ostavila svima u amanet”, pričaju monahinje, pokazujući nam kopiju originala jednog od retkih sačuvanih pisama Jelene Anžujske na kome stoji njen potpis i naglasak da je pisano u dvoru u Brnjaku.  Pored toga tu su i fotografije škole koja je izgrađena na temeljima stare škole koju je osnovala srpska kraljica Jelena. Narod Ibarskog Kolašina voli da istakne da je za njih veoma značajno to što je od svih dvorova koje je imala, a koji su bili na teritoriji današnje Crne Gore i uže Srbije, ona odabrala da baš ovde na Kosovu i Metohiji, tadašnjoj staroj Srbiji, provede najveći deo života i tu se upokoji. A Jelačin Do, nazvan po njoj, nije samo predanje, već i geografski pojam i nalazi se odmah ispod manastira. Od tog mesta vode i danas dva puta – jedan preko Rogozne, nekada do njenog sina Dragutina, a drugi preko Metohije i Kosova do Milutina.  Na samo stotinak metara od novog manastira nalaze se zidine stare crkve iz 13. veka, čiji se deo kamenog reljefa, na kojem su prikazani Sv. Georgije koji ubija aždaju i Sveti Arhangel Mihajlo, čuva  kao svojevrstan spomenik, u Narodnom muzeju u Beogradu. Crkva je tri puta rušena i spaljivana, poslednji put 1941. godine. I danas meštani Brnjaka svedoče o njenoj lekovitosti – ko je imao određenih zdravstvenih problema, glavobolju ili nešto slično, spas bi tražio u ovoj svetinji, i uvek bi usledilo izlečenje. Vrlo često i danas ljudi ovde dolaze, čuvajući ovaj sveti deo zemlje koji je istovremeno i prošlost i sadašnjost. Monahinje manastira u Brnjaku svedoče nam da se blagoslov Svete Jelene širi i danas. Nakon što su došle ovde nastavile su da se bave izradom ikona, uokvirenih unikatnim ramovima, kakve samo one prave, a započele su ih dok su bile u manastiru Prohor Pčinjski.  „Početkom devedesetih godina započela je obnova monaštva u vranjskoj eparhiji pod rukovodstvom arhimandrita Pajsija Tanasijevića, Svetogorca, koji je osnivač ovog sestrinstva. Tih godina obnavljale su se brojne zapuštene svetinje tog kraja. Sasvim slučajno mati i sestre su pronašle u nekom manastirskom ambaru stare svešteničke odežde koje nisu više bile za upotrebu. Međutim, iako pune prašine, izgledale su tako lepo i posebno, neka lepota je isijavala iz njih i nije im se dalo da ih bace, pa su tako još 1994. godine počele da ih kroje i uzimaju sa njih one najlepše delove praveći ram za ikone. Kasnije su ih dopunjavale poludragim kamenjem, perlicama, zlatastim koncem, tako da su postale unikatne i dan danas ih pravimo. Baš kad smo ovde došle sve što smo radile od ručnih radova, koje i prodajemo, krenulo je mnogo bolje nego što je to bilo ranije, čak i sestrama kojima je slabije išlo od ruke pletenje, vez i ostali radovi krenulo je na bolje. To nam nekako govori da je blagoslov Svete Jelene nad nama, jer je na ovom mestu nekada devojke učila takvom radu i pismenosti”, kaže monahinja Teodosija.  U manastiru Svetog Georgija čuvaju se delovi njegovih i moštiju Svetog Pantelejmona, a u porti su očuvani i brojni kameni spomenici iz prošlih vekova. Monahinje nam pričaju da je pored konaka koji je prvobitno izgrađen, bilo potrebno izgraditi i dodatne pomoćne objekte, neophodne za svakodnevno funkcionisanje, i da se uz pomoć dobrih ljudi to polako i ostvaruje.  „Imamo pomoć meštana Brnjaka i drugih meštana Ibarskog Kolašina, koji nam stalno pomožu i materijalno i fizički, u svim poslovima koji su neophodni, a tu je i podrška i pomoć Kancelarije za KiM, opštine Zubin Potok i drugih institucija, fondacije Delije i raznih fondacija, kako bismo nastavili dalju izgradnju, a u planu je gostoprimnica, suvenirnica, palionica sveća, ograđivanje manastira i povećanje proizvodnje dosadašnjih i novih proizvoda”, kaže sestra Teodosija, dodajući i to da je ovaj kraj bogat lekovitim biljem i šumskim plodovima, pa će tu pogodnost iskoristiti za izradu čajeva i melema, jer im uskoro stiže i sušara i destilator. Proizvodi manastira Brnjak za sada se prodaju putem interneta.  Svi radovi ovde su od Boga zadati, On ih budno nadgleda, a u svaki milimetar nove građevine i novih rukotvorina ljubav i vera su usađeni.  – Ponekad se duh minulog vremena može osetiti u onome što je neko pisao, govorio, gradio – kaže mati Stefanida, uverena da ovaj prostor beleži prizvuk pređašnjeg života, u kome osećamo nešto što nas dotiče, a što ima veze sa suštinom ljudskog bitisanja. U ovom kraju duša se leči molitvom. Od davnina pa do danas teži se poštenju i sreći, teži se čovečanstvu, a sve ovde na život miriše. Crkvena zvona radost donose! U susret najvećem hrišćanskom prazniku Vaskrsu, molitva, miris tamjana i bosiljka šire se Ibarskim Kolašinom, od Crne Reke, preko Svetog Georgija, do Dubokog Potoka i svih ostalih svetinja ovog kraja.  „Da nam ovaj Vaskrs donese vaskrsenje duše, da kroz pokajanje dođemo do Vaskrsenja. Da uz ovaj manastir koji oživljava sećanje na srednjovekovnu nemanjićku Srbiju i vreme Uroša Prvog i kraljice Jelene na prostoru Ibarskog Kolašina, koji se graniči sa Raškom oblašću, Kosovom i Metohijom, da vaskrsne i naše sećanje na njih i na merila kojima su se oni rukovodili u životu, a to je kroz našu istoriju vazda bio Vaskrsli Hristos”, blagosilja mati Stefanida. Jovana Cvetnić 

Podeli na: