Најновије вести

Одвели нас са службе у Ретимље, испред пушчаних цеви, а онда по нечијој наредби вратили

Архимандрит Јован Јеленков, од 2014. године игуман манастира Светог Јована Крститеља у селу Петарлаш код Димитровграда, у разговору за „Јединство” прича о свом монашком животу на Косову и Метохији, о томе шта је све манастир Свети Врачи у Зочишту са својим монашким братством прошао у време док је он у њему боравио као искушеник, монах и игуман, и како је та велика метохијска светиња претрпела страдања 1998. и 1999. године.

 

  • Kако је изгледао Ваш долазак на Косово и Метохију, у Ораховац и у манастир Зочиште?

– Кад сам први пут ступио на ове просторе 1992. године као искушеник био сам, благо речено, затечен. Улазимо у Ораховац, оне старе улице, касаба једна у којој је доминирао албански живаљ, беле капе… Онда од Ораховца до Зочишта виногради, па чак и она камена брда су ме помало подсећала на Свету Гору и мислио сам да је ту крај света. Изгледало ми је пусто, ужасно пусто. Кад сам отворио врата дворишта у Зочишту, као да сам ушао у рај. То је слика која се памти за цео живот. Улазак у цркву, тек ново изненађење! И када сам, метанишући пред моштима Светих Врача, осетио неописив благоухани мирис, то сам доживео као позив и призив да у месту у које први пут улазим, останем. Онда почињем свој искушенички живот, упознајем народ Ораховца, Велике Хоче, Зочишта, Ретимља, Оптеруше, и могу вам рећи да сам рекао убрзо да ја бољи српски народ нисам срео него у том крају. Деца су била врло послушна родитељима, није ту уопште било неких расправа. Часови веронауке, тада још необавезан предмет при школама, које сам држао деци у Ораховцу, у цркви, су били јако посећени.

  • Народ овога краја Вас памти по том плодотворном раду са децом. Али, и по томе што сте живели и били игуман у манастиру Зочиште?

– Не само што сам ја лично гледао чуда на тим иновернима, него што сам њихове утиске слушао и примао њихове дарове. Дође нпр. жена из Ораховца, Албанка, и каже: ,,Ја тринаест година нисам имала деце и тек после тринаест година сам остала у другом стању, када је муж хтео да ме истера из куће и ево добила сам сина и дајем као уздарје манастиру једно јагње”. Људи су болесни и од најтежих болести долазили. То је само једно од хиљаде чуда која су се дешавала код моштију Светих Врача у Зочишту.

НАГОВЕШТАВАЛА СЕ ЛОША СИТУАЦИЈА

  • Јула 1998. десио се напад на Србе у Ораховцу и на манастир Зочиште, када сте, како рекосте на почетку, силом одведени из манастира?

– Није да је било све мирно и све идеално. Наговештавали су ту ситуацију догађаји који су били константно присутни. И све је указивало да се нешто спрема, врло, врло озбиљно. Боравећи у манастиру знамо да никакво зло ником нећемо учинити. Имамо свој молитвени живот и да нема потребе да због једног невиног приступа животу, страхујемо од њих и њихових атака. На жалост, тај 14. јул 1998. године, слава манастира, ма колико би требао за нас бити дан радости, био је дан велике бриге. И тад је дошло, сећам се, због славе, да обезбеђује манастир велики број наших полицајаца, који су били смештени у Ораховцу. И тих дана, одмах после славе, 17. јула, већ је кренуо напад на Ораховац који је био силовит са оног брда из Драгобиља, како се зове место, када су, дивни људи Ораховчани били ухваћени, ухапшени, а после и побијени. Пуцњава се чула чак до Зочишта. Наредног дана 18. на 19. јул дешавала се битка у ноћи код Ретимља. У Ретимљу је 17-оро Срба бранило село пет сати, проламало се небо од пуцњаве, од експлозија, од борби. Наши су на крају ухваћени и одведени у Клечку и та места где су вршене егзекуције над Србима. И из Оптеруше десетак мушкараца је одведено, поробљено.

  • После Оптеруше и Ретимља је нападнут манастир Св. Врачи, пошто су претходно сви Срби из села Зочишта побегли преко брда у Велику Хочу, сместивши у манастир старе и непокретне?

– После Ретимља и Оптеруше долази ,,дан Д” за нас, уочи Св. Прокопија. Тад се слави и Икона Мајке Божје Казанска чудотворна која баш помаже у тренуцима када је нападнут неки објекат, код нас манастир. Ја сам се те ноћи молио Њој и у једном тренутку сам просто као одговор на ту моју молитву чуо речи: ,,Ништа се не бој, све ће проћи добро”. Ујутру 21. јула, на Св. Прокопија, чуо сам неки топот коња испод манастира и видео три бела коња који се у некој чудесној тишини пењу горе и онда само нешто профијуче поред мене, поред прозора где сам био. То је била прва граната која је пала, а није експлодирала, а онда друга, трећа… и манастир је нападнут. Манастир који ниједним потезом није дао повода да буде нападнут, да се на њега изврши агресија од стране тзв. УЧК војске. Ја сам брзо скупио братство и рекао: „Дођите овамо, нападнути смо, идемо право у цркву”! И ми смо у трчећем кораку ( јер су падале гранате и била су оштећења на крову и свуда су фијукали меци, снајпери, пуцало се) ушли унутра у цркву и почели да вршимо службу без обзира што је пуцало. Ти тренуци неизвесности су били страшни. У једном моменту сам изашо пред врата и њихов пуцањ у ваздух сам схватио као знак да не идем даље. Ја сам их позвао на дијалог. Ништа они нису одговарали. Вратио сам се горе у манастир и око један сат чујем позивају нас Шиптари да изађемо из манастира. И ја, из манастира у који сам крочио деведесетих година потпуно слободно, као искушеник, сад излазим са рукама подигнутим, као криминалац. Дошли су из правца села људи обучени у униформе војничке или у мајце, није била то нека војска организована, али је била бројна. Ја сам питао ко је командант. Један је одговорио да је он. Рекао сам да су у манастиру само цивили, а они ми ставише цеви испод рамена, док су претресли све просторије и уверили се да нема некаквих ту непријатеља. И углавном они су нас, свих 35, после пола сата, стрпали у неки аутобус да нас некуд одвезу.

КИДНАПОВАЊЕ СА СЛУЖБЕ

  • И где су вас одвели?

– Возили су нас ка Ретимљу, до неке ливаде, где је аутобус стао. Била су двојица са пушкомитраљезима, које су уперили у мене. Био сам миран. У том стижу нека кола њихова, неки таун црквени из којих изађе човек и каже стигло наређење да се вратимо назад. Аутобус се окреће и враћамо се назад према Малишевској бањи и тада је један од тих војника из Зочишта рекао да су хтели све ту да нас стрељају. Али човек снује Бог одређује и ту смо прошли, хвала Богу, једну веома стресну, мучну ситуацију. Одвели су нас у село Семетиште, ставили нас у једну фискултурну салу, на неке струњаче. Ту смо провели целу ноћ, испитивали су нас. Интересантно, са нама је био један гост из Ниша ког сам ја обукао у мантију тога дана. Он је био човек који је у данима пре напада са једном пријатељицом дошао у манастир. Тражили су да скине мантију, тукли су га по леђима и напред, одвели некуд, па после извесног времена вратили су га међу нас. Сутрадан око пола два, три дошао је Међународни Црвени крст и преузео нас. Са нама је и тај наш гост из Ниша пребачен из Семетишта у Грачаницу. После тога су брујали медији да је био напад на манастир, да су калуђери ухапшени.

  • Док сте били у Семетишту да ли су са Вама биле жене из Ретимља и Оптеруше чији су мужеви, синови, браћа били киднаповани?

– Јесу. Са нама су биле те мајке, те сестре, те жене чија су деца, чија су браћа, очеви или мужеви били пред њиховим очима ухваћени у Ретимљу и Оптеруши и одведени тамо где им се неће знати крај.

  • А да ли сте се у Семетишту сретали са мушкарцима који су били из Ретимља и Оптеруше киднаповани?

– Њих је само видео онај што је био бијен, на којег су посумњали, јер он је био одведен у логор који је био два три километра одатле удаљен, толико су га возили аутом, и он их је видео тамо. Видео је човека који се из Оптеруше бавио противградном заштитом. Те људе су они из УЧК одвели, по причи, после негде близу код Клечке и побили, јер је Клечка врло била близу… А та њихова фамилија је била сва ту, то је било ужасно…

  • Оче, како то да је Међународни Црвени крст сазнао за вас, да ли су они дојавили?

– Да они су дојавили. Постоји нека прича да су они били у контакту са Американцима, Холбрук је био у питању, обавестили су га за овај случај и они су им рекли да нас пусте.

  • То што су монаси били у питању или?

– Вероватно што су били у питању монаси и све старији људи. Нису то били њихови потенцијални противници. Али све то без обзира који су били мотиви и ко је иза тога стајао само Бог је могао да нас спаси. Јер, у тој тежњи да добију независност, и у намери да буде Ораховац прва ослобођена територија, кад су кренули са тим нападом, нису они бирали средства, ухватити и побити ма кога да нађу на путу.

  • Јесу ли тада, оче, мошти остале у манастиру, јесу ли дирали цркву?

– Јесу. Пре него су нас извели из манастира ја сам рекао Светим Врачима дословце овако: ,,Свети Врачи ако ви не сачувате себе, нико вас неће сачувати”. Тако да је и то било. И кад су ушле српске јединице унутра, на Преображење, када је Зочиште ослобођено, пошто није било монаха у манастиру дошао је отац Михајло из Св. Арханђела и однео мошти у Арханђеле. Интересантно да су, док је манастир био затворен, неки Шиптари оштећене кровове поправили, тј. заменили црепове.

  • После тога се нисте вратили у манастир?

– Нисам. Био сам у манастиру Ћелије код Ваљева наредне три године. Био сам кратко 2000. у Призрену, у Св. Арханђелима, три четири месеца и ту сам се свачега нагледао. И тај Кејфор и разне војске које су долазиле да нас обилазе. И сами Шиптари, сећам се, кроз оне зидине арханђелског манастира викали су ,,Идите у Србију поклаћемо вас!”, показујући како ће да нас кољу…

ОБНОВА ЗОЧИШТА

  • Да ли је неко после тог киднаповања и после страдања манастира 1998. покушао да прича са Вама о томе да се открију ти људи који су вас одвели у логор?

– Ја сам имао један разговор са америчким амбасадором Монгомеријем којем је присуствовао и Човић. Све сам му испричао, а он мени каже: ,,Ја нисам знао за то”. Их, ниси знао! Знају све само се праве луди. Тад је била и већина жена из Ретимља и Оптеруше да се њему обрате за наше стање. Био сам и као сведок на суђењу једном Албанцу који је био у тим операцијама. Но, нико није осуђен, само као вођени процеси.

  • Јесте ли после минирања манастира долазили у Зочиште и како је тај сусрет са срушеним манастиром изгледао?

– Већ 2000. године сам отишао да видим Зочиште. Буквално кукао сам са врата кад сам видео онај призор, онај ужас. Срушена онаква црква, црква која је толико помагала не само православне вернике, него и католике и муслимане, која је била лековита, како је народ умео да каже, која је била магнет за све невољнике и без обзира које је питање у животу било она је то решавала. И ја сам ушо у порту са једном старијом сестром, Косаром (Гавриловић) из Америке. Она је била шокирана мојом реакцијом и касније је рекла, да је видела огроман излив бола у мојој реакцији. Ја јој тада рекох: ,,Е моја Косара, не заборави, ја сам овде живео скоро седам година. Сваку травку, сваки каменчић овог манастира ја сам знао и дисао са њим. Господу хвала, 2007. је црква подигнута на старим темељима освећена и хвала Богу, Бог нам је послао и оца Стефана који га је онако фино одржао и одржава. И даље је Зочиште заштитни знак овог краја.

  • Двадесет година после, дошли сте опет у посету манастиру Свети Врачи који живи пуним животом?

– Кад је потписан Кумановски споразум, ја сам био у Ћелијама. Стизале су вести о егзодусу Срба са Косова и Метохије уз помоћ западних окупатора, а мени су се деца из Ораховца, којима сам држао веронауку, јављала увече са питањем ,,Шта да радимо?”. Ја сам рекао: ,,Децо, каква год је животна невоља, прво да се обратите Богу. Немој да мудрујете, него оно што ми не можемо, можемо! Вера је чудо, вера спашава. Отишо сам већ сутрадан на гроб Светог Аве Јустина Ћелијског и кажем ја: ,,Мој свети Аво, оде нам Косово „! Онако у тузи у једној бризи огромној. А онда такав мир се усељава у мене и каже: ,,Ништа се не брини, биће оно поново српско”! Оливера Радић

Подели на: