Оптимизам их још није напустио

Батусе је пре четири деценије било познато широј јавности због колективног исељења, јер нису могли да поднесу тешку ситуацију и вишедеценијски притисак Албанаца који је тада спровођен под окриљем Устава из 1974. године. Срби у селу Лапина одолевају различитим искушењима већ 27 година Лепина и Батусе села су у централном делу Косова и Метохије, у плодној равници Широког поља. Иако су једно од другог удаљени тек два километра, Лепина припада општини Липљан, Батусе општини Косово Поље. То је и једина разлика међу њима, јер све остало је потпуно исто, барем када су Срби у питању. Живот мештана поменутих села не разликује се ни по чему од осталих српских села у овом делу Косова и Метохије, па су и приче људи готово идентичне. Заједно броје више од 150 српских кућа, с тим да је Лепина већа. Поменута села су типична староседелачка, косовска, са лепо уређеним домаћинствима, а окружује их плодна обрадива земља. Отуда у њима више породица са једним презименом, јер су се генерацијама браћа делила али, што треба посебно истаћи, остајала су у свом родном селу. Сада је прича другачија.

ОДЛАЗАК ИЗ СЕЛА СЕ НАСТАВЉА

Батусе је пре четири деценије било познато широј јавности због колективног исељења, јер нису могли да поднесу тешку ситуацију и вишедеценијски притисак Албанаца који је тада спровођен под окриљем Устава из 1974. године. Црквена звона су тада најавила окупљање и полазак целог села пут централне Србије, док су тадашњи покрајински политичари предвођени Аземом Власијем покушавали да их зауставе. Тада су привукли пажњу целе бивше Југославије и подигли глас обесправљеног народа који више није могао да трпи зулуме. Мештани се и данас сећају тих дана, чак и сукоба са полицијом, и причају како су веровали да су побуном скренули пажњу јавности на муке са којима су Срби живели на овим просторима и да ће се много тога решити. Саша Савић је пре 40 година био у колони заједно са својом породицом и мештанима. Тада је голорук народ устао против нечега што је данас легализовано кроз институције. На питање да ли се нешто од тада променило каже: – Променило се, све се променило и све нас је мање јер одлазе људи. Имао сам 10 година тада, те 1986. године, али сећам се свега. Памтим демонстрације по Приштини и то је за циљ имало да покаже како, наводно, Албанцима није добро. Али, од када знам за себе памтим само муку и проблеме са њима и много смо се мучили током школовања и одрастања, јер је увек било проблема. И увек је било да је њима све лошије, да немају права – прича Савић. – Стално себи постављам питање: постоји ли нешто још горе од овога што нам се десило? Стално се нешто дешава и све је горе и горе. Прошли смо демонстрације, бомбардовање, ратове, погроме, крађе и, шта још има горе од тога? Ништа не иде на боље, ништа. Једино остаје наш оптимизам који је толико јак, јер да није не бих овде живео – истиче Савић. Колоне која је у раним јутарњим сатима кренула ка централној Србији сећа се и Синиша Арсић из Батуса. Тада је био дечак од 12 година, уплашен и окружен причама старијих. – Из тог времена памтим Азема Власија који је био са кордоном полиције и чекао нас између Добрева и Косова Поља. Ту је и заустављен наш колективни одлазак. Памтим да је тада проблем настао око тога јер је Албанцима дата много велика власт, а Срби су трпели притисак и нису имали никаква права. Када одлучите да оставите кућу, имање, да пустите стоку у поље и одете, онда вас на то тера велика неправда – то је једино објашњење за тај колективни одлазак. Сећам се тих слика, прича људи – рекао је Арсић и додао да се такве ствари не заборављају. Сада се потомци оних који су тада кренули пут централне Србије, а који из прича знају све о поменутом догађају из јуна 1986. године, попут многих других села на КиМ, не усуђују да било шта слично покушају, јер не верују да постоји искрена воља – пре свега оних који су 1999. године дошли са изговором да ће успоставити демократију и мултиетничко друштво – да се уради било шта што би водило нормалном и мирном животу. Револтирани су чињеницом да последњих петнаест година из села одлазе млади људи, да се имања продају и да многи о томе размишљају, и док разговарате са њима у гласу им осећате сету. Кажу нам да им је тешко, али и да им је једино место окупљања и даље Црква Свете Недеље у центру села – вера их није напустила. – Нема ништа ново у Батусу, народа је доста отишло – рекла нам је недавно Слађана Лазић показујући празне куће около у којима већ годинама нико не живи. Она каже да се једино у цркви виђају, јер преко радне недеље свако је у својим обавезама и нема пуно времена за дружење. „Када се окупимо у цркви сви осетимо неку радост, јер видимо да нас још има”, казала нам је Слађана. Обрадива површина земље се у Батусу смањила, јер је један део продат, али и даље људи обрађују имања и то је, како нам рекоше, нешто што се није променило свих ових година. У пољу се ради и скупља летина, без обзира на све. У Батусу постоји амбуланта, обданиште и школа – истурено одељење ОШ „Вук Караџић” из Лепине. Једна од бројнијих породица у Батусу су Трајковићи, расељена лица из липљанског села Словиње. Наташа и Бојан у њему подижу своја три сина – Филипа, Николу и Максима. – Из Словиња су сви Срби протерани још 1999. године, али ми нисмо хтели да напустимо Косово и Метохију већ смо дошли у Батусе, и ту смо остали. Живимо у породичној кући моје свекрве, односно њених родитеља. Нисмо продали ништа од имања у Словињу и све нам је тамо уништено, узурпирано, куће запаљене и порушене. Овде смо 27 година и навикли смо, али брине нас све око нас, та неизвесна будућност – казала нам је Наташа. Њен супруг је електроинжењер, она медицински радник. Обоје раде у институцијама које функционишу по косовском систему – супруг као електричар при локалној самоуправи у Грачаници, док је она медицинска сестра у Дијагностичком центру, исто у Грачаници. Живе са теретом тога да за барем једно од њих свих ових година није било места у српским институцијама, али, кажу, сналазе се. Обрађују осам хектара земље, углавном под рентом, и тако опстају. Обрађују и окућницу где имају два пластеника, држе и стоку. Најстарији син Филип има 16 година и већ је стасао да помаже оцу, па су подигли кредит и купили још један трактор. „Знамо да може и боље, и доста је тешко подизати децу у оваквим условима, али делимо судбину многих људи овде”, каже Наташа. Трајковићи су као расељена породица добили стан у Лапљем Селу, али, кажу нам, кључеви стана им још нису уручени.

СВЕ ЈЕ ТЕЖЕ И СРБИМА У ЛЕПИНИ

Заклоњени другим спрским селима са најмање продатих кућа и обрадиве земље, и Срби у селу Лепина одолевају различитим искушењима већ 27 година. Кажу нам да се још увек држе, али и да је све теже. Лепина у централном делу КиМ припада групи српских села, како би овдашњи староседеоци рекли, са оне стране пруге. Наиме, липљанска пруга је до 1999. године делила српска села у поменутом делу Косова. Тако су са једне стране била села Добротин, Доња и Горња Гуштерица, Ливађе, Словиња, док су са друге стране Ново Насеље, Суви До, Старо Грацко, Рабовце, Скуланево, Лепина, Радево и Батусе. Сва села, изузев Словиња, опстала су после повлачења српске војске и полиције. Већина набројаних села сада припада општини Грачаница, односно њихови становници имају две општине – по српском и тзв. косовском систему. Наши саговорници у Лепини рекоше нам да је у селу и раније живела једна албанска породица и да нису били у контакту са њима, али никада проблема није било. Сада их је нешто више, али и даље проблема нема. Када разговарате са Србима у суседним селима Скуланеву или Радеву, рећи ће вам да је Лепина за ових 27 година постала њихов центар, јер су многе липљанске институције биле премештене у зграду ОШ „Вук Караџић”. Срби из Лепине верују да је то урађено 1999. године да би народ опстао. Њихова школа је у то време била нова и имало је довољно места. Верују да их је то и спасило. Отворени су тада: одељење поште, матична служба општине Липљан, одељење Предшколске установе „Сунце”. Премештена је и Пољопривредна школа, а отворена су и одељења Гимназије и Медицинске школе. Сада, на жалост, раде само обданиште, школа и амбуланта, јер осталима је рад забрањен. Да кажемо и да је након 1999. године у селу завршена градња цркве посвећене Светом Пантелејмону. У селу има око 100 кућа, и у многим живи по неколико генерација. Као и у другим местима старији помажу млађе, боре се да не оду са КиМ али, на жалост, све чешће млади одлазе у потрази за послом и сваке године тај број расте. Срби из Лепине нису имали проблема са Албанцима свих ових година. Луг и Добрање су најближа албанска села, и односи са њима су коректни. Кажу нам и да је најновија вест у селу да је Албанац саградио фабрику намештаја у центру села, тик до школе. То је била друштвена земља и претпостављају да је добио преко Косовске агенције за приватизацију. Сеоски атар је некада имао преко 500 хектара и све је обрадива земља, сада је нешто мањи. На наше питање шта на њој најбоље успева, у Лепини кажу да успева све. Од воћа, поврћа, пшенице, кукуруза, само ако хоћеш да радиш. Има примера у селу да се подижу воћњаци шљиве, дуње, и то на по неколико хектара. Као и у осталим селима у централном делу Косова и Метохије, у Лепини и Батусу највећи проблем је незапосленост. Још увек је потребан и опрез када је слобода кретања у питању, јер безбедност није на потребном нивоу. Упркос свему, опстају свесни да проблеми које имају неће нестати преко ноћи, као и процес исељавања који је резултат њиховог нерешавања. Зато на крају нашег разговора упозоравају да ако се нешто хитно не предузме, прети опасност да ова села потпуно нестану. М. Чанковић