petak, 01. jula 2022. | 07:11
Najnovije vesti

Oronule kuće i okućnice nemi svedoci života

Najviše je onih koji su se iz Malenovca iselili u Smederevo. To iseljavanje je naglo počelo, koliko se ja sećam početkom osamdesetih godina u vreme kada su krenule demonstracije na Kosovu, posle Titove smrti – priseća se Milorad Stojanović iz obližnjeg sela Zebinca

 

Oronule kuće i okućnice, zapustele livade i oranice, zarasli puteljci, nemo svedoče da se u selu Malenovce nekada, do ne tako davno, živelo. Ovde više nema nikoga. U ovom planinskom selu, kraj jednog dela toka Krive reke, caruju pustoš i tuga. Njegovi stanovnici, sagradili domove po gradovima i selima diljem Srbije. – Najviše je onih koji su se iz Malenovca iselili u Smederevo. To iseljavanje je naglo počelo, koliko se ja sećam početkom osamdesetih godina u vreme kada su krenule  demonstracije na Kosovu, posle Titove smrti -priseća se Milorad Stojanović iz obližnjeg sela Zebinca. – Sećam se kad sam išao u osnovnu školu, a to je bilo negde šezdesetih godina, bilo je mnogo dece iz Malenovca. Svako domaćinstvo je bilo brojno. Ljudi su obrađivali zemlju. Nisi mogao da vidiš neizoranu njivu, nepokošenu livadu. Svako domaćinstvo je imalo stado ovaca, goveda i drugu marvu. Život je ovde u našem kraju bujao, ali eto došla su ta neka tužna vremena za nas Srbe ovde i u Kosovskom Pomoravlju, a posebno ovde u ovom brdsko-planinskom delu. Malenovce je opustelo selo, ali takva sudbina čeka i druga sela ovde, pre ili kasnije. Mladi odlaze, a to je ono najgore, jer bez mladih nema budućnosti ovde – veli Milorad. – Eto kao što vidite Malenovce, stvarno je tužno, a posebno ako znate da su tu nekada živeli vredni domaćini i domaćice. Slavile se slave, u vojsku momci ispraćani, svadbena se kola orila, a danas pusto – s uzdahom dodaje Milorad. Poslednji stanovnici Melenovca, reče nam on, bili su deda Dimitrije, koji je umro pre desetak godina i baka Jagodinka, koja je preminula pre nekoliko godina. – Koliko ja znam niko iz Malenovca nije prodao zemlju. Mnogi su ovde u novobrdskom kraju koji su se iselili prodali imanja budzašto. Verovatno će i neko iz Malenovca to učiniti pre ili kasnije. Ne verujem da će se neko ovde vratiti. Daj bože da se vrati, ali teško. Možda nekad, ali za sada teško je to i zamisliti – ističe Milorad. Staro brvno preko Krive reke kojim se nekada prolazilo kada bi se išlo u Malenovce,  trulo, propalo, nagnuto ka dnu rečnog korita. Njime više niko ne hodi. Samo par koraka odatle je „malenovačka vodenica”, kako su žitelji ovih krajeva zvali vodenicu u ataru sela Malenovca. Bez krova je, bez vrata i prozora, pretvorena u gomilu kamena oko koje štrči korov. Davno su utihnuli vodenički točak i pesma vodeničara, koji je u noćima savladan umorom čekao da se samelje i poslednje zrno pšenice i poslednje zrno kukuruza i pretvori ga u brašno. – Bilo je dosta vodenica na Krivoj reci, a ta Malenovačka je bila među najboljima. Bila je poznata nadaleko. I moj otac i deda, a često i ja sa njima kao dete odlazili bi tamo da sameljemo brašno – priseća se Milorad. Sećanje na život u Malenovcu verovatno živi i u onima koji su ga napustili i sagradili nove kuće i podigli nove okućnice, daleko od svog zavičaja. Kažu da se zavičaj ne zaboravlja tek tako. To je nešto što živi u Srbinovoj duši i što ne može da izbledi tek tako. Zavičaj je nešto što Srbi nose sa sobom u svojim srcima i duši, ma gde da su. Valjda je tako i u dušama i srcima Malenovčana, barem onih koji su Malenovcu načinili svoje prve korake, izgovorili prve reče, pili bistru, hladnu vodu s malenovačkih izvora, a kad bi se budili udisali miris zrelih dunja ostavljenih negde na ormaru, jeli kao nigde slatke i zdrave jabuke, udisali miris cvetnih livada i proplanaka, slušali umilni cvrkut ptica sa razgranatih krošnji drveća… E to je nešto što se pamti, što se ne zaboravlja tek tako. To je ono što se zove zavičaj. S.I

Podeli na: