četvrtak, 01. decembra 2022. | 02:00
Najnovije vesti

Osipanje srpskog stanovništva – proces koji traje

Preostalih oko tri stotine Srba u Orhovcu žive u gornjem delu grada, gde Albanci kupuju srpske kuće i odakle se srpsko stanovništvo iz dana u dan smanjuje. Crkva Uspenije Presvete Bogorodice i nekoliko prodavnica glavna mesta gde se orahovački Srbi okupljaju i druže. Višečlane srpske porodice ulivaju nadu u opstanak

 

 

Po prohladnom novembarskom danu, krećući se uzanim asfaltnim putem ulazimo u severni deo Orahovca, koji još samo uz severni deo Kosovske Mitrovice i Kosovsku Kamenicu, slovi za grad na Kosovu i Metohiji u kome je broj srpskog stanovništva veći od jedne stotine. Dok razmišljamo odakle najpre krenuti i gde najpre potražiti sagovornike u ovom mestu, na jugoistoku Kosova i Metohije, prilično udaljenom i izolovanom od većih srpskih sredina, pogled nam pada na malenu prodavnicu prilično neugledne spoljašnosti, kraj samog puta, na čijem je zidu zalepljena umrlica, uokvirena crnom bojom sa krstom iznad imena i prezimena pokojnika, što nam je jasni pokazatelj da je ovaj objekat u vlasništvu Srba. Dok stupamo unutra, dočekuju nas radoznali pogledi nekoliko muških osoba, čija vidna znatiželja ko smo i šta smo, splašnjava s našim predstavljanjem i objašnjenjem da smo došli da pravimo novinarsku priču o tome kako preostali Srbi u Orahovcu danas žive. – Ali pazite, ovde ima i Albanaca među nama. Evo ovaj što sedi pored mene je Albanac, naš komšija. Nismo svi Srbi ovde. Pazite šta pitate – upozorava nas, ali na pomalo šaljiv način i bezazleno, čovek srednjih godina. – Šta ima veze što sam Albanac i ja sam čovek, isto k‘o i svi – dodaje takođe sredovečni Albanac, koji sedi u društvu nekolko Srba u malenoj prodavnici, na čijim je zidovima okačeno nekoliko slika nekadašnjeg predsednika SFRJ i vrhovnog komandanta Jugoslovenske narodne armije, Josipa Broza Tita. Na nekima je sam, a na jednoj u društvu supruge Jovanke. Na našu opasku, da je verovatno vlasnik prodavnice jugonostalgičar, jedan od starijih, pristutnih u prodavnici odgovara. – Da gazda, pokoj mu duši, umro je ne tako davno, voleo je Tita i eto k‘o što vidite te slike su još ovde, ne sklanjamo ih. Ne smetaju nam. E sad koliko je bio jugonostalgičar, to ne znamo. Inače, ovo je ovde naš lokalni „parlament”. Mi tako zovemo ovo mesto. Sedimo, pričamo, počastimo se nekim pićem – reče nam isti onaj Srbin, koji nije želeo da nam se predstavi.

PRODAVNICA KAO PARLAMENT

Na pitanje kako Srbi žive u Orahovcu, naši sagovornici u malenoj prodavnici, stanovnici gornjeg dela grada, gde je inače skoncentrisano preostalo srpsko stanovništvo u ovom mestu, rekoše nam da im se broj svakodnevno osipa. Ljudi se iseljavaju, a naročito mladi, kojima su šanse za zaposlenje ovde male, gotovo nikakve. To je, kažu, u novije vreme najveći problem, dok je ranijih godina bio izražen i bezbednosni problem, jer su Srbi u ovom gradu bili mnogo puta meta napada ekstremista. Među onima koji će, zbog posla pre svega, napustiti svoj grad je i Dušan Stojanović. Sreli smo ga takođe u prodavnici. Živi u domaćinstvu sa ocem penzionerom i kako kaže preživljavaju od očeve penzije. Majka mu je nedavno prmeinula. – Završio sam školu i nemam posao. Šta da radim ovde, od čega da živim? Da čekam nečiju milostinju, ne želim. Planiram da odem odavde, jer nas je inače iz dana u dan sve manje. Ne vidim svoju budućnost ovde, nažalost. Otići ću, jer verujem da ću se snaći bolje bilo gde negde nego ovde, dok sam još mlad – kaže Dušan. – I nama, što vi kažete, ne cvetaju ruže. I mi imamo problema. I kod nas ima mnogih bez posla i naši mladi odlaze. Nemoj da mislite da samo Srbi nemaju posao – ubacuje se u razgovor Albanac iz prodavnice, koji govori dobro srpski jezik. – Jeste komšija, ali Albanci, ipak, imaju ovde veće mogućnosti od Srba da se zaposle – dodaje sredovečni Srbin. – Biće bolje, biće bolje, ajde nemojte samo da se žalite da ne valja, kažite i nešto lepo, da se pohvalimo nečim, a ne samo da kukamo – ubacuje se šaljivim tonom momak, prodavac koji sedi za improvizovanim pultom, nadomak koga su naslagane palete bezalkoholnih napitaka i gajbe pećkog i skopskog piva. Prodavac nam reče da su imali ranije i zaječarsko pivo, ali da ga u novije vreme nema, zbog otežane nabavke. Dok napuštamo „parlament”, kako nam Srbi koje smo u prodavnici sreli rekoše da zovu ovaj objekat, objasniše nam da je zgrada preko puta „Srpska opština”, to jest zgrada takozvanog Privremenog organa opštine. Nedaleko odatle je i Dom zdravlja koji funkcioniše pod okriljem zdravstvenog sistema Republike Srbije. Lekari ovde u okviru nekoliko službi rade svakodnevno, ali za sve složenije zdravstvene usluge Srbi iz Orahovca odlaze najčešće u oko sto kilometara udaljenu Kosovsku Mitrovicu ili u oko 64 kilometra udaljenu Gračanicu, to jest u tamošnje zdravstvene ustanove u okviru srpskog sistema, a po potrebi i dalje. Tek ponekad, poneko ode u zdravstvene ustanove u delu grada Orahovca nastanjenom samo Albancima. Inače, tri puta sedmično funkcioniše autobuska linija Orahovac-Kosovska Mitrovica, koju za prevoz koriste orahovački Srbi.

OKO KUĆA BODLJIKAVA ŽICA

Uzanim ulicama, u gronjem delu grada, u kojima se dva vozila retko gde mogu mimoići, idemo ka crkvi Uspenije Presvete Bogorodice. U vidno polje nam ulaze ogradni zidovi oko mnogih kuća, na kojima stoji bodljikava žica, onakva kakva se koristi u vojnim kampovima, uvijena u kolutove i isprepletana, visine do oko pola metra. – Ostale su te žice od posle rata. Bilo je ovde svega i svačega. Imali smo napade. Nije baš naš opstanak ovde bio lak, ali eto hvala Bogu još nas ima – reče nam jedan stariji Srbin koga smo sreli nedaleko od crkve. U kući, veli, živi sa ženom. Prima penziju, kako kaže, od Srbije i od Kosova i ima dovoljno za njih dvoje. – Imamo para da živimo, ali boli nas to što ljudi odlaze, što se smanjujemo iz dana u dan. Ako se ovako nastavi, ostaće Orahovac bez Srba – reče nam isti. Reče nam i to da je ne tako davno i njegov brat prodao kuću jednom Albancu u gornjem delu grada. Nadomak te kuće je takođe jedna kuća na prodaju.Umro vlasnik. – On je bio dobar majstor. Radio je neke ručne mašine i upokojio se tu skoro, Bog da ga prosti. Sin mu u Kruševcu živi sa porodicom, snašli se tamo dobro i neće da se vraćaju ovde. Prodaće kuću –  reče isti ovaj Srbin koga smo sreli blizu crkve koji je na naše pitanje, koliko se prodaju kuće u gornjem delu Orahovca kazao: – Moj brat je prodao kuću i okućnicu za 15.000 evra, što bi se drugim rečima reklo džabe, ali nije mogao više da dobije, nisu hteli više da mu daju. Ne daju više od te cene. Tu se negde kreću od 15.000 pa retko gde i do 20.000 evra.

MOLITVE PRED IKONOM PRESVETE BOGORODICE

U porti crkve Uspenija Presvete Bogorodice dočekao nas je paroh Orahovački, Milan Stanojević, ko ji u parohiijskom domu živi sa suprugom i decom. On nas je uveo u prelepu orahovačku crkvu, koja tek treba da se ikonopiše, ispričavši nam ukratko o istoriji ovog hrama. – Dolaze vernici, hvala Bogu kada je hramovna slava i daće Bog da nas bude još više – kaže otac Milan. Kako nam reče u orahovačkoj crkvi koja je podignuta u 18. veku na temeljima stare, dešavala su se brojna isceljenja i čuda pred ikonom presvete Bogorodice koja se nalazi na ikonostasu. – Mnoge žene koje nisu mogle da imaju decu, molećie se prod ovom ikonom, ostvarile su svoju želju, a i druga čuda su se ovde dešavala i Bog i Presveta Bogorodica su uslišili molitve mnogih koji su se u ovom hramu pomolili s ljubavlju i iskreno. Uslišene su im molitve, ne samo da imaju potomstvo ljudi, već i da stupe u brak i mnoge druge iskrene i dobronamerne želje – reče nam otac Milan. O tome koliko je verni narod u prošlosti poštovao pomenutu ikonu, a i danas je tako, govori i činjenica da je ona sva okićena prinetim darovima onih čije su molitve uslišene i želje ostvarene. Tu su brojne ručno rađene ogrlice, prstenje i drugo, koji su svetinji darivani od srca u znak zahvalnosti. Na uzvišenju iznad crkve u okviru crkvenog dvorišta, postoji i groblje. Međutim, na njemu nema sahrana, zbog nedostatka grobnih mesta. Inače, pravoslavno groblje koje se nalazi u drugom delu grada je više puta bilo na meti vandala, skrnavljeni su i rušeni nadgrobni spomenici. Napuštajući crkvenu portu krenuli smo ka malenom trgu u severnom delu Orahovca, baš u vreme kada se završila nastava u ovdašnjim školama na srpskom jeziku. Veća grupa dece žurila je svojim domovima. Neko nam reče da u Orahovcu ima i par višečlanih porodica sa decom, što ipak uliva neku nadu da se u Orahovcu broj Srba možda, ipak, neće svesti na dvocifren, iako je ovde osipanje srpskog stanovništva za sada proces koji traje. Među tom dečicom je i devojčica anđeoskog glasa Pavlina Radovanović, koja u kući živi sa roditeljima i mlađim bratom i tri starije sestre. – Mi smo za sada rešeni da ostanemo da živimo u Orahovcu, jer volimo ovaj grad i mislimo da, ipak, gde god da odemo, Orahovac bi nam nedostajao i patili bi za njim – reče nam Pavlinina majka Valentina. Dodajmo da se na par kilometara od Orahovca nalazi selo Velika Hoča od  Prizrena udaljena oko 25 kilometara, selo koje  pripada opštini Orahovac i u kome danas živi oko pet stitina Srba. U godinama pre rata, kako smo čuli od Srba u Orhovcu, njihov odnos sa komšijama Albancima nije bio u znaku tenzija. Bilo je među njima i iskrenih prijateljstava. Komšije dve vere su čak koristile i sličan jezik i specifičan za taj kraj. Tenzije su bile izražene posebno u prvim godinama nakon rata. Danas su one splasnule. Postoje međusobni kontakti sa Albancima, ali još nema međusobnog uzajamnog poverenja, koje je ipak koliko-toliko nekada bilo prisutno u ovom gradu, okruženom plodnim vinogradima. S.Ivković

Podeli na: