ПЛАНОВИ

Пише: Рада Комазец

 

 

Подела територије, суштинска аутономија, надзирана независност, модел Хонгконга, модел Кипра, модел две Немачке, само су неки од предлога за решење статуса Косова и Метохије о којима се писало и причало. Мењали су се и посредници од Тројке до дуета и соло наступа. Када је ономад Добрица Ћосић поменуо поделу све се обрушило на њега. Да ли би и колико реализација његове идеје била боља од данашњих предлога показаће време. Зоран Ђинђић је својевремено написао: „Очигледно је чекање најлошија опција. Време ради против наших интереса на КиМ”, а предлагао је опције федерализације у којој би Албанци и Срби имали сличан статус као Муслимани и Хрвати у Федрерацији Босне и Херцеговине. Овакво конституисано Косово имало би асиметричан статус у односу на Србију – више од покрајине мање од федералне јединице. Друга опција у случају да прва не успе угледала би се на Кипар са територијалном демаркацијом, али непромењеним границама. Мењали су се преговарачи и посредници који су наступали у различитим форматима. Године 2003. Савет безбедности УН усагласио је текст у којем се истицало да ће будућност Космета зависити искључиво од примене принципа „стандарди пре статуса” и реализације смерница које је зацртао УНМИК. У нацрту саопштења се наводило да су неприхватљива настојања свих група и појединаца који желе да мењају статус Косова у складу са својим политичким циљевима и интересима. Савет безбедности УН инсистирао је на доследној примени Резолуције 1244 и тада указао да ће тај документ бити основа за будућу политику међународне заједнице према Косову и Метохији. Међутим, под притиском заговорника косовске независности убрзо се одустало од принципа „стандарди пре статуса”. Током 2005. и 2006. године у Бечу за истим столом седели су представници албанске и српске стране и Уједињених нација. Код бечких преговора није се десио помак нити приближавања ставова. Разлике су биле очигледне у скоро свим питањима, а највише у надлежности општина. У јесен 2006. специјални изасланик генералног секретара УН Марти Ахтисари формира предлог за Косово који је између осталог подразумевао да Косово добије такозвану „надгледану независност”. Према Ахтисарију и његовом тиму, циљ свеобухватног предлога за споразум о статусу Косова био је утврђивање неопходних захтева за будућност Косова. План је садржавао детаљне мере којима се осигурава заштита права заједница и њихових чланова, делотворна децентрализација власти као и очување и заштита културног и верског наслеђа. Један од елемената споразума био је мандат дат међународном цивилном и војном присуству на КиМ да надгледа спровођење споразума и помаже надлежним косовским властима у осигурању мира и стабилности на целом Косову и Метохији. Иако се у нацрту документа није спомињала реч „независност” косовски челници изразили су уверење да ће међународни процес решавања статуса Косова предвођен Ахтисаријем завршити независношћу за Косово. План је уживао подршку Албанаца на КиМ, а Србија га је одбила јер би његово спровођење водило управо тамо где су навели челници Албанаца. Иако му је план био неуспешан, наредне године Марти Ахтисари добија Нобелову награду за мир. Августа 2007. године направљена је такозвана Тројка – САД, ЕУ и Русија која је водила преговоре током 2007. године. Три лица Тројке били су немачки дипломата Волфганг Ишингер, Рус Александар Боцан Харченко и Френк Визнер. Врло брзо мисија је окончана без резултата. Измештање питања Косова и Метохије из УН у ЕУ додатно је закомпликовало ситуацију за Београд око КиМ. Западним земљама је отворен пут да лакше остварују своје циљеве по питању будућности Косова и Метохије и потискивању Србије са простора наше јужне покрајине. Европска унија креира и одржава преговоре Београда и Приштине у Бриселу. Најпре су били преговори у техничком мандату, а од 2012. године подижу се на политички ниво. Амерички изасланици су често били присутни током преговора у Бриселу, а након измештања дијалога из УН у ЕУ, Русија се повукла. Иначе, на релацији Београд-Приштина карте су јасно подељене још 1999. године