utorak, 06. decembra 2022. | 07:57
Najnovije vesti

PRKOSAN KAO SRBIJA

Piše: Rada Komazec

 

 

Ma koliko kišilo u tmurnom, sumornom danu i najmanja pojava sunca rastera sivilo, bljesne i zatreperi lišće, kapi kiše se presijavaju kao dijamanti, a cela priroda u trenu oživi okupana zlatnim zracima sunca. U narodu se govorilo da se u takvoj prirodnoj idili češljaju zlatokose vile, a , upravo, ta pojava potvrđuje narodnu izreku: „posle kiše dolazi sunce“. Dan za danom obeležavamo tužne godišnjice i prisećamo se nevinih žrtava. Jasenovac, najdublja srpska rana, još je otvorena i krvari. Kada dajete pomen upokojenom, i onaj sa kime ste zavađeni, tog dana ćuti. To nije slučaj sa našim komšijama. I baš u teškim danima za vasceli srpski rod, stizali su „non pejperi“, a nakon njih ujednačeno delovanje prema Srbiji iz određenih centara moći te optužbe i pretnje tužbama za genocid narodu, koji je preživeo najstrašniji genocid u Drugom svetskom ratu i brutalne progone na kraju 20. veka. Ponosni i prkosni srpski narod , nije rođen da bude pokoran, ma koliku cenu platio. Neodgovorne izjave predstavnika naroda u našem okruženju preslikavaju se na teren pa imamo porazne slike prethodnih dana. Na Kosovu i Metohiji ne prođe dan da ne biva prebijen Srbin, u Hrvatskoj čestitaju Vaskrs Srbima povicima „ubij Srbina“, u Crnoj Gori mokre u hramu Srpske pravoslavne crkve. Kada vam je najteže a dođe vam prijatelj da vam bolno srce makar malo uteši, postajete snažniji i uzvišeniji. Prijatelji vam u životu daju osećaj vrednosti, sigurnosti i ostaju bezuslovno uz vas. Srbiju je baš 9. maja, na Dan pobede nad fašizmom, posetio veliki prijatelj, nobelovac Peter Handke. Spustio se do reka Dunava, Save, Morave i Drine o kojima je još 1996. godine pisao, a Srbija je zračila svetlošću obasjana suncem kao priroda sa početka ovog teksta. Prvo izdanje „Zimsko putovanje do reka Dunava, Save, Morave i Drine“ ili „Pravda za Srbiju“ izdalo je „Jedinstvo“ 1996. godine, a na promociji u sportskom centru „Boro i Ramiz“ u Prištini sjatila se gotovo cela srpska intelektualna elita. Prepoznao je Handke licemerstvo, laži i namere Zapada, neistinite slike rata jugoslovenskih naroda, te optužio javno zapadne medije da su se okomili na malu balkansku , slobodarsku zemlju, nazivajući je agresorom. Koristio je svaku priliku i svako mesto da stane u zaštitu Srbije i kako je sam govorio, u Srbiju ga je dovela njegova savest i potraga za istinom. Godine mu nisu učinile ništa, uspravan i prkosan kao i Srbija, obradovao se ordenu kao malo dete, što je potvrda njegove plemenite duše. Istinoljubivost i pravdoljubivost deo su njegovog karaktera i smisla poimanja života i sveta. On i ne piše proračunato, kao mnogi stvaraoci u želji da se samo dopadne izdavaču ili čitalačkoj publici. Piše iz unutrašnje potrebe i osećanja slobode. Daje sebi vremena da dobro osmotri i opazi svaki detalj i specifičnom tehnikom pitanja oseća se poseban duh koje njegovo delo nosi. Jedinstven je u svemu. Urezao se u srce svakom Srbinu da ga nijedan vetar ne bi mogao izbrisati od Banja Luke, Višegrada, Beograda do Orahovca i Velike Hoče – mesta njegovog odmora i inspiracije. Obilazio je srpska stratišta po Metohiji, poklonio se srpskim žrtvama kao i zemnim ostacima hrabrih komita Lazara Kujundžića. Postao je neizostavan i nezamenjiv deo života stanovnika Velike Hoče. U Velikoj Hoči i Orahovcu, omeđenim evropskim getima, video je Hanke i razumeo delo moćnih kojima se od početka suprotstavljao. Pažnjom, razumevanjem i ohrabrenjem vraćao je Handke nadu i veru u bolje sutra žiteljima Velike Hoče i izmamljivao osmehe u naizgled bezizlaznoj situaciji. Pio je vino sa njima, obilazio polja, darivao ih i slušao bruj crkvenih zvona. Samo će pravi i iskreni prijatelji jednako čvrsto i postojano stajati uz vas i kroz loše dane. Prijateljstvo je uzajamnost delenja, nesebično davanje i to ono bez merenja uloženoga i dobivenoga. Da je Peter Handke devedesetih godina govorio i pisao protiv Srbije i srpskog naroda, kao najveći broj stvaralaca sa Zapada, imao bi mnogo veći imetak. Nije bilo lako stati uz Srbiju u najgorim godinama, on je to bez razmišljanja učinio. Kažu da je najsnažnija ljudska potreba da bude voljen, a prijateljska ljubav najuzvišenija vrsta ljubavi, ona koju je srpskom narodu podario Peter Handke. Civilizacije dolaze i prolaze, a ljudsko srce uvek ima jednaku potrebu – davati i primati ljubav. „Dok budeš srećan imaćeš puno prijatelja, ako nastanu zla vremena, ostaćeš sam“ (Ovidije). Srbija je u zlom i nesrećnom vremenu dobila velikog prijatelja, prkosnog nobelovca kao što je i ona, Petera Handkea.

 

Podeli na: