subota, 13. avgusta 2022. | 14:58
Najnovije vesti

SRBIJA DA OSTANE ČVRSTA I DOSLEDNA

Uoči obeležavanja 23. godišnjice od Nato agresije na SR Jugoslaviju u Evropi ponovo besni rat. Na delu su opet dupli aršini i medijska propaganda, a najvažniji akter sukoba danas se krije iza drugog dok je u agresiji na Jugoslaviju javno slao bombe. O događanjima 1999. godine i ukrajinskoj krizi za „Jedinstvo” govori Vladislav Jovanović, diplomata i bivši ambasador Jugoslavije.

 

 

  • Kako Srbija da preživi ukrajinski rat sa najmanje posledica?

Pitanje je koliko se može na to dati odgovora, ali postoji jedan jedini koji se nameće, a to je da bude moralno, politički i identitetski čvrsta i dosledna samoj sebi. To znači da se čvrsto drži svoje politike nezavisnosti, vojne neutralnosti i partnerskih odnosa sa svim zemljama i na Istoku i na Zapadu, kao i na jugu. Da ne ulazi u spletke i zamke koje joj podmeću naši partneri na Zapadu, koji hoće da je ograniče u vršenju prava nezavisnosti time što bi je odvojili na jedan drastičan i konačan način od Rusije, indirektno i od Kine. Tako bi je učinili potpuno nemoćnom pred vrlo brutalnim zahtevima Zapada koji se prema njoj vrše, a to je da konačno prizna nezavisnost Kosova i omogući ulazak Kosova u NATO i u UN, a digne ruke od Republike Srpske i Srba van Srbije. To je nešto što je minimum. Međutim, to nije ceo minimum. Iza toga može da sledi i ono što je svojevremeno nemački ambasador pre 20 godina, rekao da ako Srbija ne pusti Kosovo onako kako to Zapad želi, onda može da očekuje nove slučajeve Kosova na preostalom delu teritorije Srbije, a tu je pomenuo Sandžak, Vojvodinu, čak i istočnu Srbiju. Drugim rečima, oni pokazuju da lista njihovih zahteva prema nama ne mora biti iscrpljena samo našim napuštanjem Kosova i Republike Srpske, već da oni imaju i nova očekivanja i nove zahteve. Pošto su doveli do rasturanja bivše zajedničke države Jugoslavije, žele da preostali delovi te zemlje ne štrči svojom posebnošću niti snagom. Zato Srbija nije dovedena do kraja tog procesa. Gubitak eventualno Kosova i napuštanje Srba van Srbije nije kraj njihovim planovima. Treba preostali deo Srbije da bude oslabljen i na taj način doveden otprilike u jednako stanje slabosti sa ostalim bivšim jugoslovenskim republikama. To je želja da se sa kockicama bivše zajedničke države, koje će podjednako biti male i oslabljene, igra jedna dobitnička kombinacija, šahovska kombinacija Zapada na Balkanu. Tako su odlučili i od toga oni ne odustaju. Drugo pitanje je da li je to izvodljivo. Slučaj Srbije je pokazao da nije. Sada pokušavaju probleme koji Rusija ima sa Ukrajinom i sa Zapadom da iskoriste i da Srbiju sabiju u ćošak. Da joj bukvalno iznute ustupke koje inače ona nikad ne bi radila. Zato je važno da mi održimo taj naš istorijski principijelni značaj koji imamo. Opasnosti su velike, pogoršavaće se sa razvojem situacije, ali ne treba unapred zaključiti da će ta situacija i dalje da se razvija u prilog Zapadu. Mi to još ne znamo. To je samo početak jedne nepredvidljive igre koja se sada vodi u vezi sa Ukrajinom i niko ne može sa sigurnošću da utvrdi da će to da se vodi u interesu Zapada i u pravcu konačne pobede Zapada. To mi ne znamo, ima puno nepoznanica, a najvažnije je da mi držimo to što smo sa razvojem partnerskih odnosa sa svima, uključujući sa Zapadom. Ali, i tu mora da postoji jedna linija ispod koje ne smemo da idemo, a to je da se ne smemo nikome predavati, pa ni Zapadu.

  • Da li se mogao očekivati ovoliki stepen rusofobije i da li su ovo osobine civilizovanog društva?

Istorijski gledano ta rusofobija je konstantno prisutna na Zapadu. Napoleon kad je krenuo i mobilisao praktično svet tadašnje Evrope, to je bila evropska vojska, nije bila samo francuska, oni su o Rusiji mislili kao o nekom istočnjačkom mračnjaštvu i da to treba jednostavno otkloniti od Evrope i udaljiti što dalje. Hitler je otišao mnogo dalje sa svojim zaključcima. On je tražio etničko uništavanje Slovena i uzimanje njihovih teritorija itd. Posle Drugog svetskog rata imamo bipolarni svet. NATO se organizovao, EU se počela organizovati, sve sa ciljem da se parira Rusiji koja je tad bila pod komunističkom ideologijom i imala veći broj zemalja u svojoj orbiti. To se tada opravdavalo ideologijom. Ta ideologija je prestala pre 30 godina i umesto da se oslobode tih stega i da počnu da grade samo partnerske odnose sa obostranim uvažavanjem, oni su na Rusiju gledali kao na završenu koju treba dalje iskorišćavati i rasparčavati. Tako da se dovodi u podređeni položaj. Ona je tada bila na kolenima. Počela je da se osvešćuje i osamostaljuje. To je bio razlog za obnavljanje rusofobije u raznim oblicima, a sada je to uzelo monstruozne razmere.

  • Često čujemo od zapadnih zemalja da je ovo prvi sukob na tlu Evrope od Drugog svetskog rata, ne pominjući bombardovanje Srbije. Kako to vidite, kao i stalne izjave da Rusija krši međunarodno pravo i suverenitet jedne države, zanemarujući šta se desilo 1999. godine sa Srbijom?

Zapadne sile su pre svega odgovorne za jedan jedini slučaj uništavanja jedne članice UN-a i ranije lige naroda, Jugoslavije, kojoj su ponudili dobre usluge, a u suštini su je obmanuli i te dobre usluge su bile u stvari izdiktiranje smrtne presude Jugoslaviji i njeno brisanje sa političke mape Evrope, a bezrezervna podrška tada socijalističkim republikama da se odvoje. Za žrtvenog jarca, odnosno, krivca našli su Srbiju, srpsko rukovodstvo i Srbe kao takve. Posebno su izvršili zločin protiv mira agresijom na SR Jugoslaviju 1999. što je prvi i najveći slučaj rušenja međunarodnog javnog prava i agresije na jednu članicu, koja nikad nije ništa uradila da bi to zaslužila. Tada je NATO, koji je navodno odbrambena organizacija izašla iz svoje odgovornosti i postala agresivna vojna organizacija. On se time samo poništio kao odbrambena organizacija. On to ni danas ne može da pretenduje da to jeste jer je izgubio nevinost kada je napao jednu potpuno mirnu zemlju koja ništa nije činila – Jugoslaviju. Prema tome, najveća povreda međunarodnog javnog prava je bila upravo od strane 19 zemalja NATO-a protiv jedne male zemlje koje su prethodno lišili velike zajedničke zemlje i favozirovali druge koji su im u tome pomagali. A ovo što se desilo sada to može da bude samo drugi slučaj. Tako da i ta rezolucija koja govori da je to najveća agresija, kako nazivaju, posle Drugog svetskog rata nije istinita. Prvo, nije ona najveća jer je veća bila ona protiv nas gde je 19 zemalja napalo jednu koja im ništa nije činila. Ukrajina je činila puno izazova prema Rusiji uz pomoć Zapada. Napravljen je prevrat protiv jedne legalno izabrane vlasti. Drugo, što su Amerikanci i Zapad naoružavali sve vreme Ukrajinu i potstrekavali je protiv Rusije i namamljivali je da se prijavi da postane član NATO-a, što je provala rubikona za Ruse, jer njihova bezbednost, kako je oni vide, bila je neposredno ugrožavana. Znači, NATO je doprineo svojim aktivnostima i ceo Zapad, da Ukrajinu suprotstavi Rusiji, da Rusiju zaplaši svim tim mogućnostima, dok u slučaju Jugoslavije nije bilo ništa što je izazvalo NATO i zapadne sile. Jugoslavija se borila sa jednim secesionističkim pokretom jedne nacionalne manjine, koja po međunarodnom pravu nema pravo na državu. Ona ima najveće pravo koje im međunarodno pravo daje na teritorijalnu autonomiju, i to ako matična država to prihvati. Prema tome, oni su podržali pravo te manjine koje ona nema po međunarodnom pravu, jer u ime tog izmišljenog prava su dozvolili sebi da napadnu jednu državu. To je prva i najveća agresija u Evropi posle Drugog svetskog rata.

  • Da li je bilo načina izbeći bombardovanje Srbije 1999. godine?

Pa moglo se kapitulacijom, ali to nije u genima srpskog naroda. Srbi nikada nisu kapitulirali, nego su se borili i kad nisu imali velike izglede na pobedu. Jer, oni ne mogu da prihvate vojno bilo kakvo strano gospodstvo ili stranu okupaciju. Ona može eventualno da im bude nametnuta kao što je bila u Prvom svetskom ratu do oslobođenja i u Drugom, ali to je nametnuta od strane nadmoćnijeg neprijatelja kroz borbu sa nama, a ne našim podvijanjem i isticanjem bele zastave. Prema tome, ono što su od nas tražili u Rambujeu, kapitulaciju, to nije moglo da bude prihvaćeno ni od jedne zemlje koja naravno drži do svog postojanja i to je na kraju Kisindžer i rekao posle izjave gospođe Olbrajt koja je doša u Rambuje i pozvala je učesnike da lestvicu zahteva prema Miloševiću podignu tako visoko da je on ne može nikako preskočiti. Drugim rečima, oni su postavili nemogući uslov, kapitulaciju da bi dobili alibi za agresiju na nas. Izvršene su dve agresije, jedna moralna i politička, druga vojna i fizička. Znači dve agresije u jednom činu. To samo pokazuje koliko je velika zlonamernost zapadnih sila u to doba bila prema Srbiji. Pokazali su to jednim, ne samo ishitrenim nego naglim proglašavanjem nezavisnosti Kosova da je njihova agresija na SR Jugoslaviju bila osvajačka, da je imala osvajački cilj, da se otme jedan deo teritorije i napravi nekom drugom državom.

  • Znači li to da nije razlog bombardovanja bio Slobodan Milošević već otimanje Kosova i Metohije od Srbije?

Milošević je činio tamo sve, čak i ovde, čak i uz pomoć jedne dobrotvorne vatikanske organizacije, da sa Rugovom nađe rešenje koje bi bilo zadovoljavajuće i za Albance na Kosovu i za Srbiju, činjenjem značajnih ustupaka koji su mogli voditi do nečeg samo da se izbegne ono najgore. U Rambujeu smo predlagali autonomiju. Oni to nisu hteli, Zapad to nije hteo, jer je hteo da osvoji deo naše teritorije i da pokloni drugome. To je bio cilj. Osvajački rat je to bio, ne treba to zaboraviti. I dan danas je osvajački, ali u političkom smislu. Ono što su fizički osvojili, to hoće politički da potvrde i da iznude od Srbije priznanje takvog njihovog čina. To je već sadizam unesen u politiku jer se od žrtve traži, ne samo da prihvati gubitak teritorije, nego i da nagradi agresora time što će tu teritoriju pokloniti putem odricanja od nje. R. Komazec

Podeli na: