Светиње Призрена су значајан део српског културног наслеђа
Обнова средњевековне цркве Св. Николе (Рајкове) у Призрену
Рајкова Црква је последња српска црква у Призрену која није обновљена. – На име обнове цркве је од Светог Николе 19. децембра прошле године до сада уплаћено око милион динара
Одбор за обнову светиња Призрена на челу са парохом Јованом Радићем, старешином Цркве Св Ђорђа у Призрену, је уз благослов епископа Рашко-призренског, господина Теодосија прошле године покренуо обнову Цркве Светог Николе – Рајкову у Призрену. Ових дана је из Одбора саопштено да је од Светог Николе 19. децембра 2020. године до данас на рачун Црквене општине Призрен, на име обнове Рајкове цркве, уплаћено око милион донара. Представници Одбора се захваљују свим људима добре воље који су извршили уплату за обнову ове цркве у Призрену. Црква Светог Николе спада у споменике културе од изузетног значаја.
Светиња чека да јој се врати сјај
Светиње Призрена су значајан део српског православног културног наслеђа, непроцењиве вредности. Угрожене и оштећене у последњем страдању, чекају да им се врати стари сјај… Стога Црквени одбор позива вернике и све људе добре воље да се придруже у акцији њиховог спасавања и постану својеврсни доброчинитељи. Мисија има разних али се само неке везују концима за Небо. Уплата се може извршити на рачун Црквене општине Призрен број: 205-171950-84, (позив на број: 19-12-2021). Уплатиоци постају обновитељи ове светиње и српског православног културног наслеђа Косова и Метохије. Црква Светог Николе је средњовековна властелинска црква, задужбина Рајка Киризмића. Саграђена је у првој половини 14. века, у призренском насељу Поток-мала. Рајкова Црква се помиње у Светоарханђелској хрисовуљи цара Душана. Приложио ју је, заједно са другим бројним црквама, својој задужбини, манастиру Светим Архангелима и својој гробној цркви.
После пада Призрена под турску власт, 1455. године, Црква Светог Николе је полако губила значај, временске неприлике су оставиле трага а нарочито је пострадала 1795. године, када је и опљачкана, у походу скадарског паше Махмута Бушатлије. Цркву је прекрила и затрпала земља и песак из воде из оближњег потока. Деценијама се за њу није знало. Приликом уређивања митро-политске баште 1857. године темељи Рајкове црква су откривени. Обнову цркве благословио је рашко-призренски митрополит, Мелетије. Призренци су је обновили 1857. године, проширили и покрили дрвеним кровом. О овој обнови оставили су запис на уласку у цркву. Својим тадашњем изгледом она се није значајно разликовала од стамбених кућа. Иконостас цркве је дело сликара Сергија Димовића из Козане у Грчкој а фрескописац је остао анониман.
Призренци не заборављају света места
У другој половини XИX века, све до завршетка изградње нове Саборне цркве Светог Ђорђа 1887. године, храм Рајка Киризмића био је најпространији међу тада малобројним српским светилиштима Призрена, а у његовој непосредној близини налазила се и зграда митрополије. Од 1857. године до јуна 1999. године црква је била жива, у њој се служила литургија на дан Светог Николе, зимског и летњег, као и током године, нарочито зими.
Почетком 20. века Рајкова црква је, на велику радост призренских Срба, у својој непосредној близини добила велелепно здање, Основну школу „Младен Угаревић“ као тестаментално завештање призренског добротвора Младена Угаревића. Од тада су црква и школа живеле у својеврсној симбиози све до кобне 1999. године, када су цркву минирали албански екстремисти. Срећом, нису све мине експлодирале, те црква није до темеља разрушена. У годинама које су се низале постала је својеврсна депонија. Пре пар година успело се да се црква огради. Ретке Србе који овде дођу да се помоле, упркос страдањима дочекују фреске светаца, које вапе за обновом.
Рајкова црква је последња српска црква у самом Призрену која није обновљена. Притом не заборављамо ни друга света места и иконлуке (Свети Прокопије) у граду, која је неопходно обележити, заштитити и оградити, као ни заштиту угрожених светиња у околини Призрена. Дужни смо да својим потомцима оставимо у наслеђе све што смо од својих предака и наследили.
С.Ђукић
