subota, 26. novembra 2022. | 10:04
Najnovije vesti

U pogromu izgubili sve što su decenijama gradili

Nas troje je bilo u kući i gledali smo kroz prozor kako pored kuće prolaze pripadnici kosovske policije. Sećam se da nas je sin hrabrio i govorio da neće biti problema jer tu je policija, ali odmah iza njih išla je masa i palila sve srpske kuće

 

Da je pogrom Albanaca 17. marta 2004. godine bio dobro organizovan i da se odvijao po unapred napravljenom planu za „Jedinstvo” svedoče i Ćirkovići iz Kosova Polja. – Nema govora da se onoliki broj ljudi spontano okupio, o tome ne treba ni pričati. Pogrom je bio dobro isplaniran – priča Miroljub. On je sa suprugom Divnom i sinom Draganom živeo u ulici „Gavrila Principa” 23. Njihovo domaćinstvo je bilo lepo. Svaki kutak dvorišta uređen. Gde god da pogledate videle su se decenije ulaganja. Videlo se da su u Kosovu Polju Đirkovići gradili život. – Na odlazak iz svoje kuće nismo pomišljali. U našoj ulici je do 1999. godine bilo oko 40 srpskih kuća. U svakoj kući po četiri i više članova porodice. Odmah do nas živeo je moj brat Danilo sa suprugom, sinovima, snajom i unučićima. Naš stariji sin je sa svojom porodicom stanovao u naselju Mašinski park – priča Miroljub i dodaje da je pogrom dočekalo tek pet srpskih porodica, ostale srpske kuće u ulici su do 17. marta 2004. uglavnom bile prodate. Sećanje na 17. mart nije im lako. Strahote koje su te noći doživeli i preživeli, ali i sve ono što je posle usledilo, obeležilo je njihov život.

IZAŠLI IZ KUĆE U PLAMENU

– Tog dana sam otišao do Kuzmina da na njivi posadim krompir i luk. Sećam se da sam kupio i preparate za prihranu voća. Bio sam pod utiskom prethodnog dana i ranjavanja mladića iz Čaglavice, ali sve je to za nas na Kosovu već bilo viđeno, odnosno ta stradanja Srba za nas su bila sastavni deo života. Svašta nam se dešavalo, ali mi smo išli dalje. Vest da u Kosovu Polju sve gori čuo sam u Kuzminu. Sve sam ostavio i okolnim putem stigao do kuće. Oko osam sati uveče nestala je prvo voda, potom struja, isključeni su nam telefoni. Sat i dvadeset minuta posle toga zapaljena nam je kuća. Bio sam još u radnom odelu, u opancima, jer sam sa njive došao. Sve što smo sticali decenijama ostalo je u plamenu. Izašao sam iz kuće u radnom odelu, ništa sa sobom nismo poneli – priča Miroslav vidno uznemiren.

Zato priču nastavlja njegova supruga Divna: – Nas troje je bilo u kući i gledali smo kroz prozor kako pored kuće prolaze pripadnici kosovske policije. Sećam se da nas je sin hrabrio i govorio da neće biti problema jer tu je policija, ali odmah iza njih išla je masa i palila sve srpske kuće, ne hajući što je u pojedinim bilo dece i staraca. Sve se brzo dešavalo i odjednom je naša kuća počela da gori. Dragan je zgrabio neki balon od tri litra vode i probao da gasi požar. Nismo znali od panike, straha, ne znam ni da opišem kako smo se osećali, kako da se izvučemo iz kuće. Nismo znali da li nas čekaju u dvorištu. Naš stariji sin je sa terase, iz stambenog naselja Mašinski park, gledao kako gori kuća, kako nestaje ulica u kojoj je odrastao. Ništa nije znao o nama. Ćirkovići pričaju da su, kako oni opisuju, upaljenje baklje na njihovu kuću bacali iz susednog dvorišta. Tu je kuću Srbin prodao Albancu, ali njih nisu napadale te nove komšije nego drugi ljudi. Oni tog dana nisu bili kući. – Zvao sam brata Danila da izađe iz kuće pre nego požar bude veći, ali nije smeo da izađe, niti da se javi. Jedva sam ga dozvao i rekao da moja kuća već gori. Izašao je sa suprugom, sinovima, snajom, unučićima. Bratova dvospratna kuća je isto izgorela, ali je zanimljivo da pomoćna zgrada Albanca iz Kojlovice, koji je od Srbina kuću kupio i koja je bila u blizini bratovljeve kuće, nije. Tačno se znalo šta je srpsko i šta treba da gori, a šta je albansko i ne sme da se dira – kazao nam je Miro
slav. Te noći su se svi Ćirkovići nekako probili do susednog Ugljara. Čim je jutro svanulo Miroslav je otišao na zgarište svoje kuće. Tog jutra su mu prišli Albanci i rekli da odlazi za Srbiju. Da ništa više nema i da ne može da se vrati. Iz Ugljara su došli u Gračanicu i smeštaj dobili u jednoj od učionica u zgradi tadašnjeg Koordinacionog centra gde su bila smeštena isturena odeljenja pojedinih fakulteta Prištinskog univerziteta.

POKUŠAJ POVRATKA

– U to vreme operisao mi se unuk od nepune tri godine, i sećam se da sam za njega i snaju tražio neku sobu, da bar za njega budu bolji uslovi dok se ne oporavi. Mi smo pomerili klupe u jedan kraj učionice i boravili u onom drugom delu. Posle toga smo otišli i živeli u kontejnerskom naselju u Ugljaru. Redovno smo pratili obnovu kuće u Kosovu Polju i pri svakom odlasku do nje trpeli kamenice Albanaca i uvrede najgore vrste. Obnova je bila traljava, smejurija prava. Radove su izvodili Albanci koje ništa nismo razumeli i koji su radili kako su hteli, mi se ništa nismo pitali. Naša agonija se nastavila, nije se ona završila tog trenutka kada smo napustili kuću, naprotiv. Saznanje da se u kuću nikada nećemo vratiti bilo je najteže. Niko nam nije garantovao bezbednost, a napadi nisu prestajali. Tri puta je kuća bila opljačkana, tako obnovljena. To su bili jasni signali da nam povratka i opstanka u njoj nema. Srbi iz ulice koji su pogrom preživeli, švativši da od povratka nema ništa, počeli su da prodaju kuće i ostali smo sami. Tada smo rešili da prodamo plac, jer od kuće nije ostalo ništa, i da sagradimo kuću u Gračanici – sa setom pričaju Ćirkovići. Kuća u kojoj sada žive sa sinom, snajom i unukama
sagrađena je na placu koji je njihovoj snaji Nadici poklonio njen otac. Velika radost su im unuke Nikolija i Helena sa kojima žive. Njihov stariji sin je takođe napustio Kosovo Polje i sa porodicom živi u Beogradu. Brat Danilo je u Nišu.

– Mi nismo mogli, nismo ni želeli da napustimo Kosovo. Nismo to hteli ni 1999. godine kada je najveći broj Srba napustio Kosovo Polje, ne želimo ni sada. Imamo imanje u Skulanevu, to nije prodato – kažu Ćirkovići iz Kosova Polja, jedna od brojnih srpskih porodica koje su preživele martovski pogrom, ali kojim su zauvek proterane sa svojih ognjišta. Za kraj našeg razgovora Miroljub Ćirković, mašinski inženjer po struci, sa zavidnom profesorskom i ništa manje uspešnom karijerom u „Energoinvestu”, kaže da su to bila mučna vremena i poručuje da ih on nikome ne želi.

– Ni najgorim neprijateljima ne bih poželeo ono što smo mi doživeli i preživeli. To nije dobro i prosto ne vidim nikakvu korist od toga da se to nekom drugom desi i da tako pati – poručio je na kraju Miroslav, čovek čistog hrišćanskog srca. M.Č.

Podeli na: